Govoreći o drugima najviše kažemo o sebi

U bečkoj Kunstlerhaus (Künstlerhaus) na Karlsplacu, istoj onoj galeriji koja je nekada odbacila Klimta Gustava i Egona Šilea, dakle najveće umetnike secesije po kojoj se Beč i danas najradije prepoznaje, dva i po meseca je pažnju plenila izložba našeg Roberta Hamerštila, Vrščanina. Nijedan slikar sa ovih prostora nije dosegao slavu Roberta Hamerštila. Vršac je postao toponim svih budućih istorija slikarstva kao što je Šagalov Vitebsk.
Hamerštilova izložba „Omaž“ je govor, dakako likovni, o bitnom. Tako bi se u jednoj reči mogla protumačiti pustolovina sa 110 platana i pretresanje dela 101 umetnika XIX i XX veka, preminulih velikana koji nastavljaju da žive u umetniku. Hamerštilov izbor se ne poklapa ni sa jednom istorijom modernog slikarstva. Njegov izbor je vođen unutrašnjim glasom umetnika samog. Svaki slikar/slikarka je deo samog umetnika, njegovih životnih borbi, kriza, razumevanja sveta i sebe samog, pre svega socijalnog angažmana umetnika. Hamerštil odužuje vlastite dugove, suprotstavlja se malograđanštini, ljudskoj taštini, neosetljivosti za patnje i položaj drugog. On slavi običnog čoveka. Pronalazi ljude iz naroda, rudare, služavke, seljanke, konkubine. Otkriva dubinu njihove tuge i patnje.
„Omaž“ govori o slikarima koji pripadaju zapadnoj civilizaciji, ali u njemu su zastupljeni i oni sa periferije zapadnog filozofskog kruga. Sto prvi umetnik kome Hamerštil odaje počast je Korneliju Baba (Corneliu Baba, 1906-1997), banatski slikar iz Temišvara. On će ga nazvati Rembrantom XX veka. „Pali kralj“ Korneliju Babe – muška figura na kolenima sa pobelelim ispijenim očima onog koji je bio u nebesima moći, pod čijim padom se i tlo uleglo – sliku dopunjava stamena figura Kramer-neni čiji uspravan stas, život u skladu sa pravilima lepog ponašanja, pristojnosti i obazrivosti ništa ne može pokolebati i rumene senke po boji njoj bliskih dečaka. Kramer-neni je i u štali logora u Molindorfu insistirala da dečaci drže ruke na dasci, koju je nazivala stolom, jer nije pristojno držati za vreme jela ruke pod stolom. Ta i takva Kramer-neni je opozit ljudskoj trci za slavom, čašću i novcem – prolaznim efemernim pokazateljima moći koja već sutra može postati tek raspršena iluzija.
Omaž jermenskom rano preminulom slikaru Minasu Avetisianu (1928-1975) predstravlja autoportret umetnika sa ženom i majkom, jednostavnu scenu porodičnog mira, ali na licima svih članova porodice oseća se nemoć, trpljenje, odsustvo nade. Hamerštil Avetisianovu sliku dopunjava rumenom senkom vlastite figure i figure svoje žene, a iza Avetisianove majke na zidu visi slika Hamerštilove majke. Želja za porodičnim mirom i nevidljivi sveprisutni uznemirujući nagoveštaji uticaja okolnosti kojima umetnici ne mogu da upravljaju a koje taj mir narušavaju, zbližavaju njihove sudbine, lične i porodične.
Tri slike naslikane su u počast našim slikarima: Bošku Pretroviću, Milanu Konjoviću i Antonu Hamerštilu, umetnikovom ocu. Omaž Bošku Petroviću (1922-1982) je slika sa motivom sremskokarlovačke periferije u čijoj daljini se ljeska Dunav. Ali, to bi moglo biti gotovo svako drugo selo u Vojvodini. Ispred niskih vedro obojenih kućeraka zanete igrom senke Mišija i umetnika i senka njihovog psa, nagoveštaj mističnog, nejasnog, upozoravajućeg u svagdanjoj idili. Na senke dečaka budno motre senke dve ženske figure – Kramer-neni i umetnikove majke. Omaž Bošku Petroviću je bolno podsećanje na izvorište najvećih radosti i boli u životu umetnika, na rodnu Vojvodinu, bez koje ni umetnika Roberta ne bi bilo.
Milanu Konjoviću (1898-1993) Hamerštil se odužuje slikom enterijera umetnikovog pariskog ateljea. U tom intimnom kutku sabijene su vedre boje pirotskih ćilima, serdžada, jastuka, skrinja po kojima se svaka vojvođanska soba da prepoznati. U tom Balkanu u malom dečaci su bezbedni, njihove rumene senke su u prvom planu, a iza paravana zabrinuti crno-ljubičasti obris Kramer-neni koja je organski koloritom vezana za jastuke, slike i šoljicu iz koje umetnik ispija crnu kafu, crpi snagu da nastavi.
Slike Antona Hamerštila obitavaju još samo u Robertovom sećanju. Njegov otac, pekar, slikao je pravoslavne ikone. Majka mu je bila Srpkinja iz Krajine. Omaž ocu su ikone Bogorodice Ljeviške i Svetog Jovana Krstitelja i crna senka babine figure iza sinovljevog štafelaja. Njegovu strast za slikanjem na svojim plećima je nosila pognuta materina sen i njene neumorne ruke koje su mesile i prodavale hleb u pekari sirotinjske periferije Vršca. U prvom planu slike dečačkim rukopisom, po sećanju, Robert je napisao „Zbogom za moje otac Anton Hamerštil“ – ćirilicom, detinje smeteno i toplo. Opozit je druga polovina slike na kojoj je lik Robertove majke. Isti izraz na licu Bogorodice i umetnikove majke koja na ovoj slici, iznimno samo na ovoj slici, nije senka no žena sa duboko proživljenom patnjom. Ona čuva dečake i bdi.
I to nije sve. Na izložbi je Vršac prisutan i na sasvim neočekivanim mestima. Veliko interesovanje izaziva slika „Omaž Marku Šagalu“ (1887-1985). Mladenci koji kod Šagala lebde iznad Vitebska našli su se iznad Vršca. O njihovom zanosu svedoče tornjevi sedam crkava, kula sa Vršačkog brega, ali i Hamerštil koji je podelio Šagalovo osećanje kada se 1967. obreo nakon godina izgnanstva u rodnom Vršcu. Kao seni nad gradom lebde i Bogorodica i dete Isus sa ikona Robertovog oca. U omažu Feliksu Nusbaumu (Felix Nussbaum, 1904-1944) proviruju dva zvonika vršačke katedrale, a slikom dominira kula sa vršačkog brega.
Hamerštil posebno mesto daje slikarkama. Možda je najlepša slika na izložbi omaž Helen Tausig (Helene Taussig, 1879-1942), austrijskoj Jevrejki koju su nacisti ubili 1942. u Aušvicu i kojoj se Beč i Austrija nisu do dana današnjeg odužili, niti su učinili napor da delo ove učenice Morisa Deniza (Maurice Denis) bude predstavljeno javnosti. Baš ta slika je jedna od pet koju su galeristi Wiener Stadtische, Wienna Insurance Group izabrali kao nadoknadu za inače ogromna sredstva uložena u postavku izložbe, bogato ilustrovan katalog i, naravno najveće iznenađenje, oblepljivanje Der Ringturma (70 metara visokog solitera na ringu) sa četiri beskrajno uvećane Hamerštilove slike. „Životni krug“: Detinjstvo – Robert i Miši, njegov alter ego, dečak koji je umro od gladi i iznemoglosti u Knićaninu, igraju klikere, između njih je narandžasti pas koji ima boju linije horizonta, životnog obzora umetnika; Mladost – zagrljaj Roberta i Herte, njegove životne saputnice; Porodica – oslonjen na Hertu Robert prigrljeva potomstvo; Starost – Robertova majka u čijim mislima je Kramer-neni, svetlozelena, providna, nestala/ostala kao orijentir koji će je pratiti do kraja života.
Dubok socijalni naboj nose omaži Kurtu Kerneru (Curtu Querneru, 1904-1976) – ostareli rudar koji poput konja koji služi u rudniku ima ispran pogled nesposoban da vidi na svetlu dana, meksičkom slikaru Kandido Portinariju (Candido Portinariju, 1903-1962) – tamnoputi dečak prerano ostareo od tegljenja džakova težih od njegovog detinjeg tela, pa na izvestan način i Žoržu Braku (Georges Braque, 1882-1963) – usredsređenost na otežale noge ostarelog slikara koji je svet samo darivao i tako malo za uzvrat uzimao.
Usredsređenost na najbitnije to je delo Emila Bernarda (1868-1941), brata Vinsenta van Goga – samo mrljice koje dočaravaju snagu i vitalnost seljanki. Motivi seoskog života, ljudi koji spavaju pored domaćih životinja, toplotu sirotinjskog bivanja, lepotu materinstva jedne krmače Robert otkriva u punom sjaju.