Grad u vremenu i sećanjima

U njima pisac izlaže oblike svog učešća u istoriji, šta je i kad rekao ili učinio, kao i kakve je to posledice imalo. Kao totalni pripovedač, posle jedne okončane istorijske epohe, memoarista se javlja ne samo kao akter, najčešće nepogrešivi, nego i kao tumač istorije u kojoj je učestvovao i u kojoj je ostavio trag.

To ja u živom odnosu sa istorijom proističe iz piščevog uverenja da je on sam istorijska ličnost, pa već zbog toga pozvan da sudi o istorijskim događajima i da pomaže i doprinese razumevanju istorije.

Drugo su memoari koji nastaju po principu „istorija u mom životu“, da se poslužim rečima ekonomskog istoričara Ivana T. Berenda.

Dok je u slučaju prve grupe memoara akcenat na akteru, u ovoj vrsti memoari akcenat je na samoj istoriji.

Ona je, zapravo, istinski akter, a pisac memoara, kao i toliki njegovi savremenici, samo je žrtva istorije, izložen ćudima i čudima istorije, s kojima mora da izađe na kraj, makar snage bile tako neravnopravne i makar ih uvek i ne razumeo do kraja.

Istorija, pogotovu u „zanimljivim vremenima“, postaje sastavni deo privatnog života, ulazi u pojedinačne ljudske sudbine i menja ih u toj meri da čovek mora da ispriča vlastito iskustvo koje je postalo važno upravo zato što je toliko preobraženo pod udarima istorijskih sila i događaja.

Dablinske uspomene Džona Banvila u knjizi Fragmenti vremena, koje je objavio beogradski Clio, u prevodu sa engleskog Ksenije Todorović (2021) ne pripadaju ni jednoj od ove dve vrste memoara.

Majstor ironije kakav je Banvil nije se zadovoljio nekim konvencionalnim žanrovskim rešenjem, niti je napisao memoare kakvi se očekuju od čoveka i pisca njegovog iskustva.

Fragmenti… su memoari samo po tome što daju izvestan broj probranih sećanja i po tome što je u središtu tih sećanja jedno naročito ja.

Po svemu drugom, a naročito po pripovedačkoj perspektivi, to je izoštreni oblik autofikcije u kome su pretapaju vremena i događaji, lična pozicija i slojevi istorije Dablina, grada koji je toliko zadužio modernu književnost.

Banvilova sećanja su izrazito fragmentarizovana, što je već samo po sebi odmak od klasične memoarske naracije koja polaže na celovitost ispripovedanog vremena i prikazanog sveta.

Fragmenti… predočavaju sliku minulog vremena i sačuvana sećanja, ali ih od tipičnih memoara razdvaja to što ne nude koherentnu sliku jednog doba.

U svojim „nazovi-memoarima“, kako ih sam naziva, Banvil predstavlja vlastite sumnje i glasove iz vremena, tragove i odjeke prošlosti, ono što je video i doživeo, a potom u neuhvatljivom mehanizmu vremena i sećanja zapamtio.

Pisci klasičnih memoara su sveznajući pripovedači, oni znaju šta se i zašto dogodilo, oni su vlasnici slike vremena, veruju da je njihovo sećanje povlašćena predstava jedne epohe.

Banvil, naprotiv, sumnja i pita se, najpre gde se završava ograničena savremenost a počinje beskrajna prošlost, proverava i istražuje.

Umesto sveznajućeg pripovedača pratimo pisca koji od krhotina vremena pokušava da magijom priče prizove i oživi sećanje.

Sećanje koje je često nesigurno i nepotpuno, ali je zato pripovedački ispunjeno i zavodljivo, a esejistički duboko i lucidno.

U ovim fragmentarizovanim memoarima opet istorija nije u prvom planu.

Naprotiv, u prvom planu je grad, mnogoliki Dablin piščevog detinjstva, dečaštva i mladosti, dublje istorije i savremenog trenutka, istorijskih epizoda i neodoljivih književnih anegdota s junacima kakvi su Jejts, Džojs ili sam Banvil. Fragmenti… nastaju u susretu dve izokrenute perspektive.

Jedna perspektiva preispituje poziciju „ja u gradu“, dok druga izbliza istražuje ulogu i prisustvo „grada u mom životu“.

Banvil opisuje grad kao složeni i nesvodivi organizam od prvih dolazaka iz provincije, preko odrastanja i sazrevanja u njemu, do trenutka u kome, pričajući o gradu, rekonstruiše jednu moguću povest vlastitog života.

„Grad diše, ima sopstveni život, izvan nas koji smo paraziti grada, termiti, neumoljiv i nezaustavljiv virus“, piše Banvil.

Pripovedajući o gradu koji ga je formirao i o sebi u njemu, Banvil polazi od pitanja vremena.

Sećanja su nezamisliva bez koncepta vremena. Kod Banvila vreme je dostupno samo u fragmentima, ono se nikad ne može u potpunosti rekonstruisati.

Prošlost je izgubljena, ostala su samo sećanja.

Ono što je prošlo ostaje samo u izabranim sećanjima kao odjecima prošlosti, o kojima se može više ili manje pouzdano ili zanimljivo pripovedati.

Uspomene nisu pronađeno vreme, ni obnovljen život, već isečci egzistencije, odlomci iz proživljenog iskustva.

Napominjući da je za njega Dablin isto što i Moskva za junakinju Čehovljeve drame Tri sestre, Banvil pokušava da utvrdi mehanizam koji pokreće sećanja i bira detalje koji će ostati zapamćeni.

Taj mehanizam je, veruje pisac, blizak magiji pripovedanja.

„Kada prošlost postaje prošlost? Koliko vremena treba da prođe pre nego što ono što se jednostavno dogodilo ne dobije tajanstveni, natprirodni sjaj kojim je prava prošlost obeležena?“ pita se Banvil.

Ne povlađujući sećanjima, niti mistifikujući grad koji mu je toliko neskriveno važan, niti mitologizujući bilo koji deo vlastite ili gradske prošlosti, pisac izbliza prati promene u gradu, izvodi na scenu aktere nekih gradskih priča ili naprosto opisuje privatne i javne prostore: zgrade, ulice i trgove, reke, kanale i bazene, vrtove i parkove, bolnice i bioskope, kafane i hotele, crkve i železničke stanice, biblioteke i spomenike, ističući njihove stvarne i simboličke uloge.

Pri tome, pisac neprestano napominje: „sećam se“, „jasno se sećam“, „uhvaćen u mrežu uspomena“, „veoma živo se sećam“, ali nimalo retko i: „ne sećam se“.

On time ne želi da naruši iluziju memoarskog pripovedanja, već da naglasi ličnu dimenziju priče koja se kloni svakog vlasništva nad vremenom koje se od žive sadašnjosti odjednom pretvorilo u teško dostupnu prošlost. Raspon ovih naglašeno fragmentarizovanih uspomena seže od istorije grada i zemlje, priča po čuvenju i pronađenih u knjigama, do intimnih epizoda i doživljaja gradskog pejzaža.

Detalji iz lične istorije, detalji iz istorije Dablina, detalji iz irske književne i kulturne istorije, detalji iz starije engleske i irske istorije, činjenice i promišljanja, ono što se pamti i ono što se pretpostavlja stapaju se u slojevima ove dablinske memoarske slagalice. S njima se savršeno dopunjuju precizne i upečatljive fotografije Pola Džojsa uklopljene u ton i atmosferu ove knjige.

Jednako uverljivo u ovaj dablinski vremeplov uklapa se i piščeva poetika, i sama fragmentarno predstavljena.

Na jednom mestu Banvil navodi svoju kratku priču od šest reči: Trebalo je više živeti, manje pisati.

Ta potvrđenost iskustva istovremeno ukida i granicu između života i književnosti.

Upravo onako kako svedoči Banvil da ga kao pisca nikad nije zanimalo šta ljudi rade, već „ko su ti ljudi“, šta ih pokreće i koje ih strasti raspinju: „Umetnost je neprestani napor da se prenebregnu svakodnevne aktivnosti ljudskog roda da bi se stiglo što bliže do suštine onoga što jednostavno znači – biti“.

Neprestano iznova proveravajući činjenice i doživljaje iskustva, pišući o onome što je doživeo, Banvil čitaoca uživo suočava s jednim od najprivilegovanijih toponima u evropskoj književnoj imaginaciji.