foto FoNet Aleksandar BardaMinistar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je izjavio da su učesnici protesta u Užicu uhapšeni zbog napada na službeno lice, a ne zato toga što su protestovali. Postavlja se pitanje kako se tačno definiše „napad na službeno lice“, kao i kada pravo građana na protest prerasta u krivičnu odgovornost.
Sagovornici Danasa upozoravaju da se krivična dela kao što su napad, ometanje ili sprečavanje službenog lica sve češće koriste kao instrument za suzbijanje građanskih protesta.
Takođe, upozoravaju da nejasne formulacije i široka tumačenja zakona mogu dovesti do ozbiljnih zloupotreba i gušenja prava na mirno okupljanje.
„Kvalifikacija krivičnih dela sprečavanja, napada i ometanja službenog lica u vršenju službene radnje, odnosno dužnosti. i iz članova 322. i 323. Krivičnog zakonika i člana 23. Zakona o javnom redu i miru posebno je važna. Razlike u zaprećenoj kazni, zakonu koji se primenjuje, nadležnosti sudova, postupku i drugim elementima mogu dovesti do drastičnih razlika i odstupanja na štetu okrivljenih“, kaže za Danas advokat Rodoljub Šabić.
U Krivičnom zakoniku Srbije postoje tri različita dela koja se odnose na odnos građana prema policiji – sprečavanje, napad i ometanje službenog lica.
Sprečavanje službenog lica, prema članu 322, podrazumeva korišćenje sile ili pretnje neposrednim nasiljem kako bi se policajac onemogućio ili prisilio da obavi službenu radnju. Napad na službeno lice iz člana 323 odnosi se na situacije kada neko fizički napadne ili zapreti napadom policajcu dok on obavlja svoju dužnost.
Ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti, prema Zakonu o javnom redu i miru u članu 23, čini onaj „ko preti da će napasti, pokuša da napadne ili napadne ili na drugi način ometa službeno lice“.
„Ova formulacija ‘na drugi način ometa’, očigledno fluidna i rastegljiva, omogućava široko tumačenje, jer se ometanje može vršiti i pasivnim ponašanjem, i posebno je opasna po građane“, objašnjava Šabić.
Za osnovne oblike ovog krivičnog dela iz Krivičnog zakonika predviđene su kazne zatvora u trajanju do pet godina, dok se za prekršaje propisane Zakonom o javnom redu i miru može izreći kazna do dve godine zatvora.
Međutim, kako objašnjava Šabić, predviđene su i kazne za kvalifikovane oblike, sa težim posledicama ili upotrebom oružja, koje idu i do 12 godina zatvora.
„Fluidna formulacija iz Zakona o javnom redu i miru, podložna širokom tumačenju, posebno je opasna, pogotovo s obzirom na činjenicu da u postupku dokazivanja ozbiljnu faktičku prednost imaju upravo iskazi službenih lica“, naglašava Šabić.
Šabić kaže da Ustav Srbije garantuje pravo građana na mirno okupljanje, a to pravo dodatno štiti i član 11. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Iako blokade saobraćaja mogu biti neprijatne i u suprotnosti sa Zakonom o bezbednosti saobraćaja, ukoliko su nenasilne i deo demonstracija, one se smatraju legitimnim oblikom mirnog okupljanja.
„Evropska konvencija štiti i ona mirna okupljanja koja nisu u skladu sa zakonom. Naravno, ne uživaju istu zaštitu kao zakonita okupljanja, tzv. privilegovanu zaštitu kao politički govor ili klasičan miting, pa je, ako učesnici preterano dugo i teško ometaju prava drugih, vlast ovlašćena da preduzme mere, uključujući i represivne, u svrhu uspostavljanja redovnog stanja. Ali samo mere zaista nužne, neophodne, jer se i tada, kako to stoji u više odluka Evropskog suda za ljudska prava, od vlasti očekuje da pokaže što je moguće veći stepen tolerancije“, kaže Šabić.
On smatra da mirni i nenasilni protesti, bez upotrebe sile i agresije, ne bi trebalo da budu predmet krivičnog gonjenja, već eventualno mogu biti sankcionisani kao prekršaji.
„Nažalost, u situaciji kad policija u odnosu na demonstrante postupa na način koji je često očigledno nezakonit, čak poprima formu torture, a pravosuđe na to ne reaguje, očigledno je da naši građani koji se koriste svojim ustavnim pravom ne mogu računati na bilo kakvu toleranciju“, ističe Šabić.
Tužilac Radovan Lazić objašnjava za Danas da postupanje tužilaštva u slučajevima napada na službeno lice uglavnom počinje na osnovu informacija koje policija saopštava telefonskim putem.
„Kada tužilac nije na terenu, ona verzija događaja koju mu policajac ispriča, je jedina verzija koju on ima u tom trenutku. Znači, on nema druge dokaze“, priča Lazić.
Dodaje da se najčešće upravo na osnovu tog izveštaja odlučuje da li će se neko lice zadržati.
„Kada se osumnjičeni privede kod tužioca, tužilac mora da ga ispita i uzme u obzir i njegovu izjavu, kao i dokaze koji su u međuvremenu priloženi. Na osnovu svega toga odlučuje se da li će biti predložen pritvor sudu“, objašnjava Lazić.
Lazić ističe da je to „redovan postupak i način na koji bi sistem trebalo da funkcioniše“, ali ukazuje da su u ovakvim slučajevima ključne i okolnosti.
„U ovim situacijama koje uznemiravaju javnost, veliki deo događaja je čak prikazivan i na televiziji. Javnost s pravom postavlja pitanje – da li stvarno postoje dokazi za napad na policiju ili je reč o zloupotrebi pravosuđa zarad političkog obračuna sa učesnicima protesta“, kaže Lazić.
Kao posebno važan pravni aspekt, Lazić navodi svesnost osumnjičenog da je u pitanju službeno lice.
„Bitno je da onaj koji eventualno napao zna da je reč o službenom licu. Ako se policajac nije legitimisao ili nije bio u uniformi, to je ozbiljan problem. Ne možete nekoga teretiti za napad na službeno lice ako on nije znao da je reč o službenom licu.“, upozorava tužilac.
Na kraju, Lazić ne isključuje mogućnost zloupotreba u ovakvim slučajevima, kako bi se ugušili višemesečni protesti građana i studenata.
„Naravno da ta mogućnost postoji. Bilo je dosta primera zloupotrebe pravosuđa sa ciljem da se utiče na proteste. Imali smo i slučajeve sa još težim kvalifikacijama, poput napada na ustavni poredak, što je vrlo ozbiljno“, zaključuje Lazić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
