Hladno kao led

Ne znam da li je leto godišnje doba kada se najviše čitaju knjige, ali tada nekako imamo najviše vremena. E, sada, dok glava cvrči na suncu, kao protivudar umesto krema za sunčanje izaberemo knjigu u kojoj je obilje snega, hladnoće, smetova. Ja sam se godinama hladio „Igrom Prestola“. Koža gori, a um se ledi. Setio sam se da sam jednom prilikom otpao na plaži, čitao sam napet triler, koji me je nokautirao, pa sam imao čudne snove karakteristične za siestu. Sanjao sam da me je mačka ujela za mošnice. Dva dana sam treperio od nelagodnosti. Osećao sam struju u stomaku, osvrtao sam se periodično na sve što bi zvučalo poput mačke.

Taj osećaj nelagodnosti imao sam i dok sam kao klinac gledao „Južnjačku utehu“, film Voltera Hila, gde četa vojnika zabasa u močvaru Luizijane, i tamo naleće na etnike koji imaju nadasve čudne životne običaje. Strepnja za njihov život pored naizgled mirnih ljudi, kroz čija naselja prolaze, nesnosna je za gledaoca. U tom filmu ima scena kad neki baja drugome zabada nož u prepone. Takođe sam imao simtome kao posle pomenute sijeste.

Ovo sve sam vam napisao pošto mi je ruku dopao triler Tes Geritsen „Hladno kao led“. Spisateljica (joj što mrzim ovu reč) kineskog porekla, rođena u Americi, studirala medicinu u Kaliforniji i to u San Francisku, a posle radila u malom ribarskom naselju Honolulu, neizostavno mora da privuče moju pažnju. Niko nije luđi od lekara, sa talentom za pisanje, koji odaberu da pišu žanrovsku literaturu, odsek: foreznički i medicinski kriminalistički romani.

Na 89. stranici romana jedan od likova doživljava tešku povredu noge, nakon čega mu njegovi zlosrećni saputnici u avanturi kroz smetove Vajominga, spašavaju nogu na živo, bez logistike moderne medicine. Uvod pred nesreću upoznaje nas sa medicinskom istražiteljkom iz Bostona, koja je na seminaru u Vajomingu pokušavala da se rastereti ljubavne veze sa lokalnim sveštenikom, pred koga je pre polaska na put postavila ultimatum: crkva ili ona. Sveštenik je prava muška cicka koji ne ume da vozi perfektan automobil koji mu se nudi. Precizna, realna, stamena osoba (osim u odnosu sa muškarcima) poklekne, posle dugotrajnog dana na predavanju, pred slatkorečivošću kolege sa studija i krene s njim, njegovim ortacima i ćerkom na skijaški vikend nakon seminara. Kolega je pun bezbrižnog duha, koji Moru Ajls polomljenu ljubavnim jadima, polakomi da izleti iz svakodnevne rutine. Naravno da se zeznula čim je krenula. Skupina se u pokušaju da se domogne željene destinacije, zaglavila u avetnom naselju pod imenom Kraljevstvo Nebesko, na koje naleću tumarajući po snežnom bespuću posle kvara automobila. Tamo ih čeka 12 sablasno praznih kuća, nigde ljudi, nigde zveri ni ptica, i tako dalje, ne mislite valjda da ću vam prepričati roman?

Voleo bih da čitaoci shvate da svaki pisac ima u svom genetskom kodu – bunt. U svim romanima pronalazim vešto skrivene motive koji kritikuju postojeći društveni sistem i ukazuju na besmisao političkih elita. U Americi, prepunoj sekti koje regrutuju ojađene ljude koji se nisu snašli u postojećim bankarsko-elitističkim bulšitovima ni malo nije lepršava situacija. Spisateljica (opet ja?!) do tančina, foreznički tačno secira jednu takvu družinu koja okuplja i potencira boleštinu, konkretno nasilje nad ženama a što je još gore nad devojčicama koje koriste kao seksualne robinje. Skupina čudaka koja odbacuje mlade dečake pošto predstavljaju opasnost da svojom snagom i umom nadvladaju bolesne starce. To verno prikazuje strah svake vlade od mladih ljudi.

Na strani dobra su još grđi likovi. Svaki karakter razrađen u romanu poseduje životopis prominentan za disocijativni poremećaj ličnosti. To je bitan kvalitet ovog trilera. To budi pozor i izaziva želju za čitanjem od početka do kraja romana, s usputnim pauzama da se nešto prezalogaji.

Dečak koji je odbačen od takve sredine, pomaže glavnoj junakinji da preživi u bespuću. Čistota i ljubav ka životu odbačenog momka tera suze u oči. To je ono što izdavačke kuće nazivaju „toplom ljudskom pričom“. U romanu se pojavljuju stameni likovi koji su postavljeni tačno na mesto koje im pripada. Nema suvišnih karaktera da popune tekst. Sama priča je takva, da meni koji kroz ruke proteram barem pedesetak trilera godišnje, drži pažnju. Vešta spisateljica (auf!) odlično je postavila radnju. Epizode (poglavlja) se smišljeno nadovezuju, diže tenziju do samog kraja, gde sam se susreo sa neminovnošću ljigavog, petparačkog izliva emocija, ali to je patern po kome se rade žanrovski trileri. Tes Geritsen je napisala odličan roman.