Persijanci su stigli do Isa u kom je Aleksandar ostavio ranjenike i bolesnike koji nisu mogli da pođu s glavninom vojske.
Darije je sada bio uvereniji nego ikada da je makedonski napadač izgubio hrabrost i da izbegava bitku.
Optimizam ga je učinio surovim; na podsticaj svojih dvorana, svim Makedoncima je odsekao šake i patrljke premazao katranom.
Prema rečima rimskog istoričara Kurtija „zatim je naredio da te vojnike povedu naokolo kako bi videli kakva je njegova vojska, a kad su sve dobro razgledali, rekao im je da o svemu što su videli izveste svog kralja“.
Zbog nedostatka modernih sredstava komunikacije, drevne vojske često nisu znale gde im je tačno neprijatelj do neposredno pred samu bitku.
Lutali su naokolo u magli neznanja.
Aleksandar je bio izuzetak jer je pažljivo koristio izvidnike na konjima koji su prikupljali sve moguće informacije ne samo o mestu gde se neprijatelj nalazi, nego i o okolini, razdaljinama i raspoloživosti vode i hrane za ljude i životinje. Izviđači su, moglo bi se reći, bili njegov dvogled.
Po svemu sudeći se iznenadio kad je čuo da je Darije iza njega.
Nije odmah poverovao izveštajima i želeo je više podataka nego što su njegovi osakaćeni ljudi mogli da mu daju.
Poslao je nešto pratilaca brodom s trideset vesala i dao im uputstvo da otplove do obale i vide je li ono što mu je rečeno istina ili nije.
Da li je Veliki kralj tamo s čitavom svojom vojskom?
Koliko je on znao, možda je druga vojska planirala da ga napadne iz drugog pravca i uhvati ga u klešta.
U sumrak su Pratioci dobili odgovor.
S bezbedne osmatračke tačke na moru videli su ogromnu vojsku.
Logorske vatre gorele su svuda po večernjoj panorami. Bilo je to persijsko mnoštvo u punoj snazi – i svega osamnaestak kilometara udaljeno od makedonske vojske.
Sreća ili dobro rasuđivanje
Da li srećom ili dobrim rasuđivanjem, Aleksandar je dobio ono što je želeo.
Kad bi se vratio putem kojim je došao, zatekao bi Darija negde duž uske trake obale kojom je upravo prošao, a persijska vojska bila bi stešnjena i sputana.
Uprkos svemu tome, nervi su mu bili na ivici pucanja.
Po mraku se popeo na vrh litice i pod svetlom buktinja prineo žrtve bogovima zaštitnicima ove oblasti da zadobije njihovu naklonost.
Makedonci su bili iscrpljeni i malodušni. Za nekoliko dana prešli su sto dvadeset kilometara, a prethodne noći iz šatora ih je isterao jak pljusak.
Kada svane, moraće da se vrate putem kojim su došli i suoče se s daleko brojnijim neprijateljem.
Svestan potrebe da podigne moral, Aleksandar je okupio zapovednike i starešine konjice Pratilaca i održao im kratak, vatren i bestidno optimističan govor.
Ukratko rečeno već su jednom potukli Persijance, bogovi su na njihovoj strani i Makedonci su bolji vojnici od Persijanaca (Ksenofont i Deset hiljada dokazali su to davno).
Ljudi su se okupili oko njega, podržali ga povicima i zatražili od njega da ih smesta povede.
Vremena za gubljenje zaista nije bilo. Aleksandar je naredio da se vojsci podeli večera i poslao je nekoliko konjanika i lukonoša da osmotre putanju.
Dok se mrak zgušnjavao čitava vojska vratila se do Joninog stuba i tu prespavala među stenjem.
Uska traka zemlje vodila je u ravnicu široku oko dva i po kilometra od obale do podnožja planina.
Presecala ju je plitka reka Pinar tekući ukoso u more.
Ponegde je strmo korito bilo obraslo trnjem.
Osim oko same reke, teren je bio neravan i ispresecan jarkovima i malim koritima potoka.
Veliki kralj ulogorio se severno od Pinara.
Prenerazio se videvši kako se Makedonci raspoređuju po otvorenom prostoru.
Očekivao je izmučenog neprijatelja u punom povlačenju, ali Aleksandar je stigao potpuno spreman da napadne.
Darije je poslao konjicu južno od reke da skrije i štiti raspoređivanje njegovih jedinica.
Na raspolaganju je imao neudobno skučen prostor.
Najbolje vojnike, grčke plaćenike, postavio je u centar.
Bokove im je štitila lako naoružana pešadija, a nju su pak pokrivale lukonoše i štitile improvizovane palisade duž obale reke (na njih se očigledno nije moglo osloniti).
Uloga im je bila odbrambena, a ne napadačka.
Nije bilo prostora za ostatak pešadije, verovatno nekakve regrute iz Azije, pa je morao da ih nagura pozadi.
Prema Kurtijevim rečima, Veliki kralj „želeo je da o ishodu bitke odluči konjički sukob jer je smatrao da je falanga glavna snaga makedonske vojske“.
Konvencionalni raspored iziskivao bi konjicu na oba krila i pešadiju u sredini, ali Darije je odlučio da gotovo čitavu konjicu rasporedi na svoje desno krilo.
Ona će zadati masivan udarac kojim će uništiti daleko malobrojniju makedonsku konjicu preko puta; zatim će skrenuti levo u juriš prema boku Aleksandrove falange.
U međuvremenu je persijsko levo krilo stiglo do podnožja brda, prešlo reku, zauzelo uzvisinu izvan očekivane granice Aleksandrove linije i time stvorilo ozbiljnu opasnost od opkoljavanja.
Makedonskoj vojsci trebalo je nešto vremena da stigne. Došla je u marševskom poretku, prvo pešadija, a za njom konjica.
Kad je ušla u ravnicu prva vrsta se raširila da obuhvati sve raspoloživo zemljište.
Moćna, ali kruta falanga zauzela je centar, a desno uz nju rasporedili su se hipaspisti.
Pobeda se osvaja napadom
Dok je konjica pristizala s priobalne staze, Aleksandar je poslao Grke i saveznike na svoje levo krilo koje je stavio pod Parmenionovu komandu uz strogo naređenje da ne dozvoli ni najmanji procep između njegovih vojnika i mora.
Nastaće katastrofa ako dozvoli Persijancima da mu zađu za bok.
Na desno krilo Aleksandar je smestio konjicu Pratilaca i elitne tesalijske konjanike pored hipaspista čija uloga je bila da budu elastična veza između konjice i falange.
Osim toga, tu su bili izvidnici, odnosno prodromoi, i peonijska laka konjica, kao i posebne jedinice – praćkaši, kritski streličari i, najpouzdaniji, agrijanski kopljanici.
Oni su služili kao čarkaši ispred glavnine konjice i pešadije u pripremnoj fazi bitke pre nego što su zauzeli svoja mesta u bojnoj liniji.
Pešadinci iz savezničkih gradova-država bili su u rezervi iza falange jer im se nije verovalo da će se zdušno boriti protiv zemljaka na persijskoj strani.
Aleksandrov plan bitke bio je slika u ogledalu plana Velikog kralja.
Nameravao je da pojaše s Pratiocima prema očekivanoj persijskoj konjici preko puta, ukloni je s bojišta i zatim napadne bok i začelje grčkih plaćenika.
Njegov glavni cilj bio je sam Veliki kralj, koji je po tradiciji stajao bogato odeven u visokom raskošno ukrašenim i draguljima načičkanim bojnim kolima u sredini svoje linije (naime, među grčkim plaćenicima). Štitili su ga kraljevski telohranitelji, vrhunski persijski vojnici.
Ako bi Velikog kralja ubili ili naterali u bekstvo bitka bi bila dobijena – a možda i rat.
Kad su Persijanci zauzeli borbene položaje, njihova konjica povukla se preko reke na svoje mesto na desnom krilu i Aleksandar je imao priliku da osmotri njihov raspored.
Obradovalo ga je što je neprijatelj zauzeo snažan odbrambeni položaj, jer se pobeda osvaja napadom.
No, izveo je dve hitne ispravke.
Uznemiren time što je Darije u poslednjem trenutku okupio masu konjice uz more, naredio je Tesalijcima da neprimećeno galopom prođu iza falange i pojačaju Parmenionovu konjicu na levom krilu.
Ovako nastalu prazninu popunio je delom grčke rezerve i pomeranjem dva eskadrona Pratilaca.
Okupljanje persijske konjice predstavljalo je očiglednu pretnju, ali zahvaljujući tome Pratioci su bili suočeni uglavnom s lakom pešadijom koju će, ako sve ostalo bude u redu, lako počistiti s bojišta.
Aleksandar je preduzeo mere i da otkloni opasnost od zaobilaženja s bokova s brda iza makedonske linije.
Agrijani i nešto lukonoša oterali su Persijance, a onda zauzeli svoja mesta na kraju makedonske linije.
Trista konjanika odaslano je da drži na oku begunce koji nisu stvarali dalje nevolje.
Dan je odmicao, bilo je već pola pet po podne. No, Aleksandar nije žurio.
Jahao je tamo-amo ispred svog fronta i hrabrio ljude da pokažu koliko vrede.
Oni su mu oduševljeno klicali.
Neprijatelj je stajao i posmatrao i nije ni pokušao da se umeša.
Kralj je prozivao starešine po imenu i tituli, kao i pojedince koji su se hrabrošću istakli u ranijim bitkama. Stalno je pokazivao rukom da se napredovanje uspori.
Želeo je da obezbedi da falanga očuva oblik. S vremena na vreme zaustavljao je vojsku da joj umiri nerve.
Čim su Makedonci došli na domet strela i kopalja, Aleksandar je promenio pristup.
Poveo je Pratioce u iznenadni juriš preko reke, verovatno na čelu klinaste formacije. Posle nedelja brižljivog proračunavanja – naučio je mnogo na Graniku – ponovo je mogao da bude vratoloman. Palisade su brzo srušene, a laka pešadija se razbežala.
Konjica je zatim skrenula i agresivno se zarila u bokove i začelje grčkih plaćenika Velikog kralja.
Do tog trenutka ti sposobni i disciplinovani pešadinci borili su se dobro, baš kao i persijska konjica uz obalu. Aleksandar je bio na ivici ponižavajućeg poraza jer hipaspisti i falanga nisu mogli da drže korak s Pratiocima.
Poredak im se poremetio i nastao je procep prema kom su krenuli protivnički grčki plaćenici.
Vodila se ogorčena borba na nekim mestima Makedonci su se s mukom pentrali uz obalu visoku metar i po, a protivnici su ih bacali nazad u vodu.
Sto dvadeset boraca i zapovednik falange poginuli su boreći se da održe liniju.
Teška konjica Velikog kralja u oklopima od metalnih ploča jurnula je preko reke i pregazila tesalijski eskadron.
Borba se vodila na uskom prostoru, pa Persijanci nisu mogli potpuno da iskoriste brojčanu nadmoć.
Osim toga, nisu bili pokretljivi kao Tesalijci. Ipak, njihov napad nije slabio i Parmenion je strepeo da će mu se krilo raspasti.
Pratioci su preokretali
Na drugom kraju bojnog polja, pošto su rasterali laku pešadiju (i nešto konjanika koje Darije nije premestio na desno krilo), Pratioci su preokretali tok bitke.
Zarili su se u Grke s boka i začelja.
Možda su im se pridružili hipaspisti i jedan ili dva odreda falange.
Grci su popuštali, a Aleksandrova teško pritisnuta pešadija uspostavila je poredak i najzad krenula napred prema Pinaru.
Baš kao što je makedonski kralj bio persijska glavna meta na Graniku, tako je Darije, živ ili mrtav, sada bio Aleksandrova glavna meta.
Sigurno se setio Ksenofontovog opisa Kira Mlađeg u bici kod Kunakse, kad je pretendent sabljom prokrčio sebi put do svog brata Artakserksa, ali je ubijen pre nego što je do njega stigao.
Jureći kroz raspalu grčku liniju ili iza nje, Aleksandar je nameravao da uspe u onom u čemu Kir nije.
Jahao je bezglavo u pravcu Velikog kralja.
Iako neki izveštaji opisuju Darija kao bojažljivog i krotkog, bio je to čovek koji se (kao što smo videli) borio u dvoboju i pobedio.
Drugi zapisi ispravno pokazuju da su se on i njegova garda, uključujući i njegovog brata Oksijatera, borili žestoko.
Mnogi persijski plemići, među njima i satrap Egipta, pali su braneći svog gospodara; Aleksandar je, kao i uvek u središtu borbe, zadobio posekotinu mačem po desnoj butini.
Veliki kralj video je da je desna polovina njegove vojske u punom bekstvu.
Činilo se da je bitka izgubljena.
Ako otpor makedonskim napadačima treba da se nastavi, suštinski je važno da on sam ne bude zarobljen niti ubijen.
Zato je, mada nerado, okrenuo kola i povukao se.
Tlo po kom se vozio bilo je tako izlokano da je zajahao konja kako bi se brže kretao, ostavivši za sobom svoj štit i luk.
Kako ga niko ne bi prepoznao, odbacio je carsku odoru i oznake (Aleksandar je kasnije našao napuštena kola i sve ostalo).
Darije nije stao sve dok nije prešao reku Eufrat.
Njegovo odsustvo uskoro je primećeno.
Grčki plaćenici su iz pokolja na Graniku naučili da ih čeka sigurna smrt ako budu saterani u škripac.
Brzo i prilično uredno napustili su bojno polje.
Hiljade konjanika pokušale su da pobegnu dok su Tesalijci galopirali za njima; mnogi su stradali.
Nastalo je bezglavo povlačenje i tada je najviše boraca i izginulo. Azijski regruti iz pozadine najgore su prošli.
Njihova jedina uloga u bici bila je da budu izgaženi i pobijeni kad se sve završi.
Ukupni gubici ljudi i konja bili su ogromni – merili su se u hiljadama, mada ne možemo da procenimo verovatan broj.
Što se tiče Makedonaca, poginulo je sto pedeset konjanika i trista pešadinaca, a četiri i po hiljade ljudi je ranjeno.
To je bio prilično dugačak spisak za pobedničku vojsku i svedoči o žestini sukoba.
Aleksandar je olako govorio o svojoj rani u poruci Antipateru u Peli.
„Slučajno sam“, napisao je, „ranjen bodežom u butinu, ali ništa rđavo se nije razvilo iz toga ni odmah ni kasnije“.
Još jednom je imao sreće.
Aleksandar je sačekao da Parmenion i njegova konjica budu bezbedni i da se borba potpuno okonča, a onda je krenuo u poteru za Velikim kraljem.
Dan se bližio kraju, ali on i nekoliko Pratilaca jahali su po sve gušćem mraku više od trideset kilometara.
Ptolemej, njegov bliski prijatelj i pristalica, bio je s njim i sećao se da su prešli guduru prepunu leševa.
No, Darije je imao preveliku prednost i kad se spustila noć progonitelji su se okrenuli i vratili u logor.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
