Industrija najveći gubitnik

U osnovi tranzicionih zabluda s početka 90-ih ležalo je uverenje da će promena svojine u privredi doprineti brzom ulasku u kapitalizam, kao i da će to samo po sebi demokratizovati društvo. Međutim, očekivanja se nisu ostvarila, jer krhke novoosnovane institucije nisu imala snagu regulatornih tela zemalja gde je sistem tržišne privrede razvijan decenijama. Zbog toga su nepravde koje po definiciji prate svaki od modela privatizacije dodatno multiplikovane, a jedino su iz zamke u to vreme doktrinarno vladajućeg neoliberalizma, nešto uspešnije izašle države koje su sa većom pažnjom pristupile privatizaciji i uz to kombinovale modele prilagođavajući ih trenutnom stanju na tržištu i vrsti firme koja je bila spremljena za privatizaciju.

Gotovo u svim zemljama istočne Evrope primenjen je mešovit sistem privatizacije, u kome su u različitom stepenu dominirala tri osnovna oblika. Prvi model bila je vaučerska privatizacija, gde su na osnovu procene vrednosti kapitala odabranih državnih preduzeća, građanima podeljeni vaučeri, a oni su njima kupovali akcije prema vrednosti koju su postizali na berzi. Drugi sistem bila je insajderska, ili prodaja akcija firmi zaposlenima po nižoj ceni i povoljnim uslovima otplate, dok je u trećem modelu bila predviđena prodaja firmi pod komercijalnim uslovima, na aukciji ili tenderu.

– Za primer vaučerske privatizacije najčešće se uzima Češka. Oni su već 1993. podelili vaučere svim punoletnim građanima, ali problem je što se u upravljanju firmama ništa bitno nije izmenilo. Ti prvi rezultati su bili katastrofalni, firme su još očekivale pomoć države i tek kada su akcije dospele na berzu i počelo intenzivnije trgovanje, i kada je zbog toga počela da se menja vlasnička struktura u firmama, stvari su krenule drugim tokom. Ali, upravo zbog efikasnosti upravljanja, država se, otkupljujući akcije, vratila u neke firme poput Češke elektroprivredne kompanije, koja sada slovi za jednu od najuspešnijih u Evropi. Istovremeno, model vaučera počeo je da se dopunjuje prodajom državnih udela. Tako je manjinski paket akcija Škode prodat nemačkom Folksvagenu uz uslov da 60 odsto delova bude domaćeg porekla. I pored toga što je država imala većinsko vlasništvo, ona se u upravljanje nije mešala jer je Folksvagen ispoštovao uslov da Škoda ima tretman nemačke firme. Posledica korektnog partnerstva bila je da su Nemci 2003. dobili pravo da otkupe kontrolni paket akcija – objašnjava za Plave strane profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić.

On kaže da je najuspešnija privatizacija sprovedena u Sloveniji, gde je u početku bio primenjen model radničkog akcionarstva ili insajderska prodaja, pa je po 20 odsto akcija firmi raspoređeno u penzioni, razvojni i fond zaposlenih, dok je 40 odsto bilo namenjeno tržištu. To je model sličan privatizaciji koja je kod nas počela 1997. po zakonu o svojinskoj transformaciji. U Sloveniji su, pri tom, radnici ili menadžment (ili udruženi) mogli da steknu i većinsko vlasništvo, što je država stimulisala odobravajući im višegodišnje rate za kupovinu akcija.

– Za Sloveniju je karakteristično da nisu žurili. Proces je trajao više od deset godina, ali još uvek ima preduzeća gde je država dominantan vlasnik. Model sada dopunjuju prodajom firmi, ali svakoj pristupaju posebno. I Hrvatska je imala kombinaciju besplatnih akcija i prodaje firmi, što je najsličnije srpskoj privatizaciji. Ali, njihova Agencija za pretvorbu prihodovala je od tog posla 12,5 milijardi evra, a od prodaje javnih preduzeća očekuju još 2,5 milijardi – kaže Savić.

Srbija se posle 2000. opredelila za stratešku prodaju 70 odsto kapitala preduzeća na aukcijama ili tenderima, ukoliko je reč o većim sistemima. Ali, prihod od ukupno 2,3 milijarde evra ubedljivo je najniži među tranzicionim zemljama, kao i ostali efekti – izgubljena radna mesta, uništena industrija i proizvodnja koja nije ni blizu predtranzicionom periodu, svrstavaju srpsku privatizaciju u red najlošije sprovedenih.

– Problem je u tome što je promena vlasništva bila sama sebi cilj. Verovalo se da će to preko noći rešiti većinu dugotrajnih problema. Tako je privatizacija iskorišćena da se godinama gomilano društveno bogatstvo u kratkom periodu transferiše u posed ljudima bliskim vlasti, ali i onima sa sumnjivim kapitalom, čak i kriminalcima. To je dodatno razorilo inače loš privredni ambijent. Ozbiljan kapital došao je samo u nekoliko firmi, poput duvanske industrije, cementara, ili većih fabrika gde je privatizacija započela po starom zakonu – kao što su Hemofarm, ili Apatinska pivara. U većini ostalih slučajeva, nijedan od proklamovanih ciljeva tog procesa nije ostvare. Više stotina hiljada radnika ostalo je bez posla, najviše je pogođena industrija jer je većina fabrika potpuno uništena. Njih su kupovali ljudi koji nisu ni nameravali da ostanu u toj delatnosti, na tim mestima nicali su šoping molovi i nekretnine, a samo u Beogradu, gde je pre tranzicije bilo 200.000 industrijskih radnika, sada je ostalo oko 12.000. Slična je situacija u celoj Srbiji, ali su najteže pogođene sredine koje su se naslanjale na proizvodnju, na jednu fabriku od koje je živeo čitav grad. Sada je neuspeh privatizacije doveo do velikih razlika među regionima. Srpska privreda je jedina među zemljama bivšeg socijalizma, koja još ne može da dostigne nivo pre tranzicije. U odnosu na 1990, prošle godine dostignuto je u Srbiji 70 odsto, a u industriji tek 42 odsto. Pri tom, pre dve decenije imali smo 700.000 zaposlenih više nego sada, a samo je iz industrije otišlo 620.000 radnika – ističe Savić.

Jedan od problema koji prati srpsku privatizaciju je i broj raskinutih ugovora. Od 2.299 prodatih firmi, poništena su 623 ugovora, a procenat koji se kreće između 20 i 30 odsto, dvostruko je viši nego u drugim zemljama gde je najviše do 15 odsto ponovljenih prodaja. Uz to, država nije pronašla, ili nije želela da uspostavi efikasan sistem kontrole novih vlasnika. Na stotine radnika nezadovoljno je jer ne primaju plate po više meseci, čak i godina, mnogima se zarade isplaćuju „na ruke“ bez uplate doprinosa, a na očigled institucija brojne su malverzacije i zloupotrebe vlasnika, koji isisavanjem kapitala umanjuju vrednost akcija zaposlenih i firmu postepeno uvode u stečaj. Radnici tih preduzeća pokušavaju da se protestima izbore za poništavanje privatizacije, naivno verujući da će u novoj „podeli karata“ bolje proći.

– Teško je verovati da će 150 zastupnika državnog kapitala, koliko se sada postavlja na čelo firmi gde je poništena privatizacija, uspeti da reše probleme ostale posle sistematskog uništavanja firmi od bivših vlasnika. Reč je o ljudima sa nedovoljno iskustva koji sigurno neće moći da se izbore sa problemima nelikvidnosti, izgubljenog tržišta, odliva kvalitetne radne snage, zastarele opreme i proizvodnih programa – kaže sagovornik Plavih strana i zaključuje da je privatizacija nanela ogromnu štetu srpskoj privredi, štetu čije će posledice biti teško sanirane i u čitavoj narednoj deceniji.

Privatizacija u brojkama

PRODATO:

* 2.299 ugovora

* 623 raskinuto

* 2,3 milijarde evra prodajna cena

* 1,2 milijarde evra obavezne investicije

NEPRODATO:

* 451 preduzeće (u prekidu 213)

* 147 u restrukturiranju

* 31 na tenderu

* 273 na aukciji

* 243 društvena preduzeća (u prekidu 166)