Đokica Jovanović: Foto Media i reform centar NišNe, građanska neposlušnost u Srbiji nije moguća, ali, izvesno je, kako god se završio današnji protest, i ovi protesti, zadugo će ostati veliko nasleđe ove mladosti. Nasleđe kakvo sve naše političke partije nisu ostavile – solidarnost i čvrstina uverenja, bez kojih nema i ne može biti autonomne, iznutra, promene ovog stravičnog društvenog poretka, kaže za Danas Đokica Jovanović, sociolog i univerzitetski profesor u penziji.
Studenti u blokadi, koji večeras u Beogradu organizuju protest „Vidimo se na Vidovdan“, najavili su da će, ukoliko do 21 čas njihova dva zahteva ne budu ispunjena, „građani biti spremni da preduzmu sve postojeće mere građanske neposlušnosti“.
Oni su zahtevali da do tog roka Vlada uputi predsedniku Srbije obrazloženi predlog za raspuštanje Skupštine Srbije „sa ciljem raspisivanja vanrednih parlamentarnih izbora“, kao i da MUP „prekine navodno prijavljeni skup u Pionirskom parku“, takozvanom „ćacilendu“, u kojem su takozvani studenti koji žele da uče.
Predsednik Aleksandar Vučić im je još juče rezolutno odgovorio da njihov „ultimatim nije prihvaćen i da ne moraju da čekaju sutra do 21 sat“.
Zašto mislite da u Srbiji nije moguća najavljena građanska neposlušnost, koji su to razlozi?
Nije moguća jer u Srbiji ne postoji tradicija građanske neposlušnosti. Ne postoji tradicija organizovanog političkog delovanja, prvo u malim lokalnim zajednicama, pa onda u većim zajednicama, mimo autoriteta bilo koje partije, države.
Ali, nisu samo demonstracije, štrajkovi, protesti, blokade, nemiri… oblici građanske neposlušnosti. Evo jednog zgodnog primera. Pre mnogo godina mi je jedan prijatelj, koji živi u jednoj tradicionalno demokratskoj zemlji, opisao kako su štrajkovali vozači u javnom prevozu. Nastavili su da voze građanstvo tamo gde ono putuje. Niko od građana nije zakasnio na posao, niko nije sprečen da obavi bilo kakav posao, da ode u posetu, u kupovinu… Pa, kakav je to štrajk bio?, pitao sam u čudu. Jednostavan, kaže prijatelj, nisu naplaćivali karte za vožnju. Bili su oštećeni samo onih zbog koji se štrajkovalo– gazde.
Dakle, građanska neposlušnost ne može bez dobrih ideja, razvijene i samostalne strukture i volje samih štrajkača. Za takvu akciju je potreban i jak prethodni uslov – silan i nepotkupljiv sindikat. Uz to, nije bilo štrajkbrehera, jer je nezaposlenost u toj zemlji bila relativno mala. U sistemima kakav je naš, međutim, nezaposlenost je resurs vlasti za ucenu – “ako ti nećeš da radiš, ima ko hoće”- i to je rezervna armija rada koju vlast, s namerom, stvara.
Na kraju, biti štrajkbreher tamo je najveća bruka i sramota. Sa štrajkbreherom niko ne razgovara- ni komšije, ni kolege… Mi smo daleko od takvih mogućnosti. jer, kada kod nas štrajkuju radnici iz jedne firme skoro nikada im se ne pridružuju radnici iz drugih firmi, uz hvale vredne izuzetke. Kod nas nema kulture solidarnosti.
Zar studenti ovim protestom nisu u značajnijom meri doprineli uspostavljanju upravo te vrste kulture?
Ovaj studentski pokret je, za mene, gigantski zamah. Ponajviše zbog te ozbiljne i nepokolebljive unutrašnje solidarnosti, kakva kod nas decenijama nije viđena. Svedoci smo da oni, recimo, danima i noćima neodstupno stoje i demonstriraju pred policijskim i pritvorskim objektima kada je utmničen neko iz njihovih redova. Sa druge strane, naše partije su znale da koketiraju sa režimom– u tišini, iza zatvorenih vratiju.
Da ne govorim o značaju deliberativne demokratije, koju studenti pokušavaju da praktikuju. Opet, to niko pre njih nije pokušavao.
Zato ne stajem uz bok kritičarima studenata, koji kritikuju protest od 15. marta jer se nije izašlo sa zahtevima da podnošenje ostavki, za raspisivanje izbora… Studentima, kao i svakoj društvenoj grupi je potrebno vreme da nauče– naročito ako uče sami sebe.
Kažu, naročito neki naši “vetrani demokratije” da među njima ima neslaganja, neiskustva, idealizma, oduševljenja… Što će reći, oni nemaju mudrost koja se stiče iskustvom. Tačno. I? Kako su samo umetnički, inteligentno, bravurozno delegitimisali sirovu moć i snagu ovdašnjeg režima! Pa, malo li je?
Da li mislite da će režim, odnosno Vučić, ipak da raspiše vanredne izbore, mada kategorički tvrdi da neće?
Teško je predviđati. Reakcije režima su nepredvidive. To znači da su nam nepoznati mehanizmi koji ga mogu privoleti na predvidivu akciju. Reakcije će biti, ali kakve? To što je reakcija režima drska, nasilna, iritirajuća, nadobudna, nadmena… to znamo. Ali ne znamo u kom će pravcu krenuti ta nadmenost.
Pokušajmo ovako. Pošto je naš predsednik poznavalac Veberovog dela, da pokušamo da se razumemo sa njim. Od Vebera je naučio, i to sprovodi u delo, da se „svaka država temelji na sili”. Verovatno je video, dok je čitao Veberov spis “Politika kao poziv” da Veber taj stav preuzima od boljševičkog lidera, za koga kažu da je stvorio moćnu Crvenu armiju- Lava Trockog. Politička moć je legitimna ili nelegitimna, Vebera zanima legitimna. Dakle, naročito postaješ svestan faktora moći ili kad si jak ili kad si slab. U međuprostoru – ne.
Dalje, Veber, to je nama i predsedniku poznato, daje odveć poznatu tipologiju vlasti. Naša vladajuća nomenklatura je manje- više, gemišt sva tri vida moći. Da vidimo šta se sada dešava. Harizmatski činilac rapidno i brzo slabi- buja nepoverenje kod ljudi. Tradicionalni joj je omiljen tip moći, ali u sadašnjoj svetskoj konjukturi sve slabije “radi”. Ostaje, nomenklaturi omražen, racionalni tip vlasti. Neće ova vlast postati racionalna, ali će, ovako ili onako, odglumiti baš to. Ako mimikrija bude uspešna, u slučaju da se ugrabi još koje parče vremena za prikazivanje javnosti tog racionalnog lica, ona će raspisati izbore, još više umotane u celofan demokratije, a ispod celofana… Računa se na veliku glad stanovništva za racionalnom politikom. No, takvu sreću kvari nasilje kojim vlast mlatara sve više. Pre izbora, bilo bi za vlast korisno– ukinuti nasilje. Naravno, Ivicu odvesti u obdanište.
A da li bi jedan takav režim priznao eventualni poraz na tim izborima?
Ne, poraz neće priznati, makar bio veliki kao brdo. Kao što zvučni top ne postoji nigde uokrug Srbije na par hiljada kilometara. Kao što je Milošević “pobedio” NATO pošto je sa njim potpisao kapitulaciju. Zasad je tako.
Belodano je, dakle, da režim strepi. I da ne sme da odstupi. Otvoriće se fascikle iz zamandaljenih trezora u memljivim depoima. Svašta će ovaj narod videti i grdno se naljutiti. Zato: “Drž’ vlast i zubima i noktima i pendrekom…!”
Neka aktuelna vlast pogleda Makijavelija, ali ne njegovog “Vladaoca”, već spis “O načinu kako se postupilo prema pobunjenom narodu Valdikijane”. Ima tu rečenica: “Ono što se ima odlučiti, valja odlučiti brzo, jer se toliki narodi kolebaju između nade i straha da ih treba osloboditi te neizvesnosti ili kaznom ili nagradom.” Kaznom se ovde pokušavalo još od Miloševića, pa još više od 2012. Ne deluje. Onda, (i)racionalna vlast neka stavi prst na svoje, sve uže, čelo.
Posle pada ove vlasti, a on će se dogoditi, moralo bi se voditi računa o tome da se postojećim mikrosferama apsolutne moći- lokalnim šefovima, mesnim organizacijama, poslovođama, sitnim gazdama- onemogući kriminogeno delovanje. U autoritarnim i antiintelektualnim sredinama, njihova moć u njihovom „zabranu“- recimo “Ćacilendu”- apsolutna je i ne dovodi se u pitanje… A „veliki“, „strateški“, „idejni“, „ideološki“ „borci“ za demokratiju ne obraćaju potrebnu pažnju na te „sitne i banalne“ pojave. Jer, lako će to pasti kada padne komandni vrh- apsolutni vlasnik i gospodar države. Međutim, ne. Te mikrosfere će i nadalje nositi sobom nevolju, nepravdu. A pobednici će, zarad toga, izgubiti legitimitet.
To se desilo sa petooktobarcima. Njihove velike naracije, dekonstrukcije, demagogija o demokratiji… omogućile su im privilegije, od onih skrivenih i nevidljivih do korupcije i nastavka pljačke društvene svojine. Izgubili su poverenje masâ i time širom otvorili kapije antihumanim silama, koje su tako slavodobitno „pobedili“. I tako radikali, pod vašarskim maskama demokratskim, opet uspostaviše svoju despotiju.
Šta je ultimatum u politici i društvu- i da li je uvek loš?
Studenti su kroz korišćenje termina „ultimatim“ rekli: „Više od pola godine pokušavamo da vas privolimo da se ponašate po uzusima zakona i kulture. Nećete. E, ovo je poslednji poziv.”
Reč “ultimatum” dolazi od istoimene latinske reči „ultimatum (“poslednje rečeno”, “poslednje zahtevano”, “poslednje ponuđeno”, “poslednja odluka”, “poslednji dogovor”). U vezi je sa pridevom „ultimus“ (krajnji, poslednji).
On se, dakle, odnosi na razgovor između dvoje ljudi, na odnos između grupa i država… moguće je čak, uz pretnju nasiljem, mada to najčešće nije. Nasilje koje prati ultimatum je nemerljivo ređe od pretnji nasiljem i slepog nasilja vlasti. Nego, neka političari- po običaju, neodgovorno i sa teškim posledicama- brbljaju, voda svašta nosi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
