Da jesu ljuti – jesu, zna vlast i to

Ovaj naš režim jeste silovit, ali nije moćan. Moć je odavno raskrčmio. Velike tragedije gubitkom nevinih života prošle i ove godine, udarile su tačku. Stotine hiljada ljudi, u nevolji i nepristajanju na silu, kreću se autoputevima, ulicama, stazama i bogazama… Eno i naše mladosti, jezdi neodstupno Evropom i pronosi istinu. U srcima i duši milona se smenjuju tuga, prezir i podsmeh. E, to je gubitak legitimiteta. Ne počiva legitimitet samo u okamenjenim zakonima, već mnogo više u srcima, dušama, tuzi i radosti običnih živih ljudi.

Vidim na TV, pušten iz policije urednik i kolumnista Dejan Ilić, pušteni su i niški studenti. Kao i mnogi pre toga. Zna i vlast da privedeni i nisu baš prepadnuti. Ali, da jesu ljuti – jesu. Zna vlast i to. Zna i da neće ćutati. Zna vlast da su ljudi ispred policijske stanice, takođe ljuti i da nemaju poštovanje spram institucija „koje ne rade svoj posao“ (ovo postaje dosadno). Znaju i policajci da mnogo ljudi diljem zemlje misli i oseća isto. Da mnogo njihovih komšija, sugrađana, rodbine, pa i mnogo roditelja, rodbine, prijatelja, privedenih studenata, takođe misli i oseća isto. Ukor je to golem.

Isto tako je i masovno osećanje nepravde koja se čini stranim državljanima, poglavito hrvatskim. Ispada da je biti Hrvat, Hrvatica, neoprostiv greh. Naročito kada nešto, onako, u stvari bezopasno, kažu. A, najneoprostiviji (neka mi čitalac oprosti ovo izmotavanje sa jezičkom normom) greh je ako su ta Hrvatica ili taj Hrvat, sasvim bezopasni, uljudni, kultivisani, dobronamerni. LJudi koji poštuju sve zakone i običaje u ovoj zemlji. Sumnjivi su baš ti i takvi: „Ne možeš da ih u’vatiš ni za glavu, ni za rep. Ko jegulje. Izbaciti to preko granice.“ Ne proteruju se samo Hrvati.

To se čini i sa drugim nezaštićenim strancima ako se usude da kritički, makar malo, gunđaju ili, ako nisu baš „podobni“. Nego, despotija, kao i svaka takva, nužno mora da izmisli neprijatelja. Bez njih njoj, sasvim objektivno, dužeg opstanka na vlasti nema. Dobro je to objasnio ko drugi do Nikita Hruščov na 20. Kongresu KPSS (1956) u, kobajagi, „tajnom referatu o osudi Staljinovog kulta ličnosti“: „Staljin je uveo koncept neprijatelja naroda. Ovaj izraz je značio da je nepotrebno dokazivanje greške čoveka ili ljudi s kojima se vodi rasprava: Staljin je pružio priliku da svako, ko se u nečemu nije slagao sa njim, bude osumnjičen da ima neprijateljske namere, svako ko je bio naprosto oklevetan, podvrgnut je žestokoj represiji, pri čemu su prekršene sve norme zakonitosti.

Ovaj koncept ‘neprijatelja’ je u suštini eliminisao mogućnost bilo kakve idejne borbe ili izražavanja svog mišljenja o raznim pitanjima, čak i o pitanjima od praktičnog značaja. Glavni i, zapravo, jedini dokaz krivice, nasuprot svim normama pravne nauke je ‘priznanje’ optuženog, a to ‘priznanje’ kao što se kasnijim proverama pokazalo, dobijeno je upotrebom fizičke prisile…“

Uostalom, lepo je napisao Radoje Domanović, još onomad (1902), u Mrtvom moru: „Jedared sam video na ulici otkinuto sjajno dugme od policijske uniforme, zagledah se u njegov čarobni sjaj, i taman htedoh proći, pun nekih slatkih misli, dok mi odjednom zadrhta sama ruka, pa pravo kapi; glava se sama prikloni zemlji, a usta mi se razvukoše na prijatan osmeh kojim obično svi mi starijeg pozdravljamo.“

Junak Domanovićev, ponesen patriotskom ljubavlju spram policajnog dugmeta, se malo dole (u knjizi, razume se) brižno pita: „Ko zna da l’ će ikada doći vreme da se ostvare naše želje i privede u delo ovaj naš idealni politički program: Član 8. Kazni se svaki koji misli o državnim poslovima. Član 9. Ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti, bez naročitog dopuštenja policijskog, jer mišljenje narušava sreću. Član 10. Na prvom mestu, policija ne sme apsolutno ništa misliti.“ Eto tako – od Domanovića do danas.

No, Dejan Ilić će još pisati, još tvrđim i najnaoštrenijim plajvazom. I tek ćemo njega i druge pametne ljude radoznalo slušati. I imaćemo sa kim da se, koliko znamo i umemo, slažemo i ne slažemo, u zajedničkom traganju za uskim kapidžikom, ne bi li izašli iz ovog domanovićevskog sutona. Studenti će veselo pumpati od zlata pumpu. Biće i nadalje još pametnija, odlučnija i lepša naša deca. I mi starci ćemo, oslanjajući se na štap, uz njih.

A vlast? Neka čita nedovršenu komediju Branislava Nušića „Vlast“. Neka od Nušića nešto uči. Koristiće. Nušić je umro (1938) i na njegovom radnom stolu je ostala nedovršena „Vlast“. Kao da je našem pokolenju ostavio u amanet da dovrši ovo njegovo poslednje delo. Sve podsmevajući se vlasti, kao što je činio i on sâm. Ostaće zapisano da je vlast, zbog satirične pesme „Dva raba“ (1887), oterala Nušića da robija dve godine. Pa se, opet, Nušić do smrti podsmevao baš toj i takvoj vlasti.

Zapisano je već, i za nas i za pokolenja, kako se surovo i nepošteno brukala i ova vlast. Obrisati se to ne može.

Autor je univerzitetski profesor sociologije u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.