Izumiranje orla s grba Srbije

Zbog nedavnih požara u Deliblatskoj peščari iz tog specijalnog rezervata prirode nestalo je od dva do pet parova najugroženije ptice u Srbiji – orla krstaša, najsličnijeg dvoglavom orlu s grba Srbije. Kako se ta vrsta nalazi na crvenoj listi, a njen opstanak je ugrožen u celoj Evropi, ona je zaštićena kao prirodna retkost. Posle požara se u delu stručne javnosti povela polemika o tome da li je pre požara trebalo efikasnije zaštititi ugrožene vrste u plamenom zahvaćenim područjima.
Pod pravnom kategorijom prirodnih retkosti u Srbiji vode se vrste koje je zabranjeno loviti. Kao potpisnica međunarodne Deklaracije o biodiverzitetu, Srbija se obavezala da će izraditi nacionalnu crvenu knjigu ugroženih vrsta, među kojima je i orao krstaš. Crvena knjiga je naučna publikacija s podacima o karakteristikama vrste, stepenu njene ugroženosti, faktorima ugrožavanja i predlozima mera za zaštitu same vrste. Ta knjiga predstavlja naučnu osnovu za pokretanje konkretnih vidova zaštite. Za sada je objavljena Crvena knjiga flore i Crvena knjiga dnevnih leptirova, dok je izrada crvene knjige kičmenjaka obustavljena 2004, na pola projekta.

Organizovati monitoring gnezda

U Mađarskoj i Slovačkoj ranije je bilo manje orlova krstaša nego u Srbiji, objašnjava ornitolog Voislav Vasić, dok danas postoji više parova te ptice. Prema njegovim rečima do obrta je došlo pre svega zbog efikasne zaštite orla krstaša u tim zemljama. Oni su organizovali 24-satno stražarenje pored gnezda krstaša i njihov monitoring.

– I u Srbiji se nešto preduzima, ali stidljivo. Prave se zimska hranilišta i platforme za njihova gnezda. Da se namame, da naprave gnezda tamo gde se može čuvati. Orao je osetljiv i odlazi iz staništa ukoliko nema dovoljno hrane, ili ga neko uznemirava. Kod nas se događa da onaj ko gazduje šumom poseče veliko drvo s gnezdom orla. Dovoljno je i da u šumi bruje testere dok on leži na jajima pa će otići – objašnjava Vasić.

Orao krstaš (Aquila heliaca) je ugrožena vrsta u svetu, procenjuje se da na celom prostoru Evrope živi od 320 do 570 parova, na Balkanu ih ima oko 60 parova, dok u Srbiji postoji svega nekoliko gnezdećih parova te ptice.

– Jedan od prioriteta Srbije trebalo bi da bude i izrada nacionalne strategije zaštite biodiverziteta koja je i državna obaveza proistekla iz međunarodnih konvencija i ostalih multilateralnih sporazuma. To podrazumeva stručni i naučni uvid u stanje raznovrsnosti kičmenjaka. Imamo kapacitete da uradimo crvenu knjigu kičmenjaka, ali je njena izrada prekinuta – objašnjava za Danas ornitolog Voislav Vasić, nekadašnji koordinator projekta izrade crvene knjige kičmenjaka i direktor Prirodnjačkog muzeja.

Najčešće preživi samo jedan ptić

Orao krstaš, poznat i kao istočni carski orao, gradi gnezda na visokom usamljenom drveću s kojeg ima pregled okoline. U martu ili aprilu ženka snese dva do tri jajeta, ali često samo jedan ptić preživi. Ovaj orao se hrani pre svega glodarima, ali i lisicama i sitnijim pticama.

Od zemalja u okruženju crvene knjige imaju Hrvatska, Slovenija, Bugarska, Grčka i Mađarska koje ih stalno dopunjuju novim vrstama. Vasić navodi da je crvena knjiga deklaracija kojom se zemlja obavezuje da sačuva i brine o ugroženim vrstama koje su u njoj kataloški pobrojane, a trenutno je nemaju Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Srbija.
– Svaka vrsta je neponovljiv rezultat evolucije. Ako nestane neka vrsta ne možemo da je zamenimo drugom. To je proces koji se desio jednom i nikada više. Zbog toga je međunarodna Unija za zaštitu prirode pre 30 godina okupila najvažnije nacionalne institucije i pokrenula stručnjake koji su doneli pravila, uputstva i kriterijume za sprečavanje nestajanja vrsta – ukazuje Vasić.
Prema njegovim rečima postoji šest stepena ugroženosti vrsta pobrojanih u crvenoj knjizi: vrste koje su već iščezle, kritično ugrožene (ako se sada ne preduzmu mere za njihovo očuvanje, ubrzo će nestati), ugrožene (postoji jezgro kojem treba pomoći da se održi), ranjive, one koje zavise od mera zaštite i na koje treba samo paziti.
– Treba uvesti sistem za praćenje vrsta. Moraju se izgraditi nacionalne službe koje su u stanju da prate biodiverzitet, naročito tamo gde se nešto uzima od prirode. Na primer, ukoliko se nešto gradi trebalo bi utvrditi kakav će uticaj to imati na životnu sredinu. Međunarodna je obaveza naše zemlje da sačuva svoje vrste. Pravna obaveza postoji kroz sistem međunarodnih konvencija, između ostalih konvencijama o biodiverzitetu i o očuvanju prirodnih raznovrsnosti čiji smo potpisnici. Crvena knjiga je samo instrument za očuvanje tih vrsta, ona je katalog vrsta koje smo obeležili za poseban režim zaštite, a još je nemamo – kaže Vasić i dodaje kako Srbiji nedostaje i interresorska strategija za očuvanje bioloških raznovrsnosti.
Crvena knjiga kičmenjaka bi inače obuhvatila sve vrste riba, vodozemaca, gmizavaca, ptica i sisara čija je zaštita, očuvanje i korišćenje regulisano nacionalnim propisima Srbije. Takođe bi obuhvatila sve životinjske vrste koje žive na teritoriji Srbije, a predmet su zaštite na susednim (graničnim teritorijama) i one vrste na teritoriji Srbije čija je zaštita i očuvanje preporučena ili regulisana međunarodnim dokumentima.