Foto: Nebojša MilosavljevićU jednoj zemlji koja je odavno umrla, nekada je postojala profesija kojom su se bavili ljudi koji su za nju bili predodređeni znanjem, umešnošću i požrtvovanjem. Zanimanje, onakvo kakvo je tada izgledalo, sada je stvar prošlosti, ali su novinari koji su mu istinski pripadali, ostavili neizbrisiv trag u istoriji našeg žurnalizma. U taj esnaf se nije ulazilo lako i bilo je potrebno puno toga da bi neko bio upisan u redove odabranih. Tek kada bi prošli pažljivu selekciju i surovu trijažu gde opstaju samo najbolji, mogli su da se nazovu novinarima i računati da će im se inicijali pojaviti ispod neke vesti koju je urednik tri puta bacao u koš. Tako je bilo nekada u prestižnoj i cenjenoj kući “Politika”.
U novinarskom poslu, pogotovo u dnevnim novinama, tada je važila podela na dve osnovne kategorije. U prvu su spadali “zanatlije”, profesionalci koji tragaju za vestima, donose informacije, čitaju i rediguju tekstove kolega, daju naslove, sarađuju s tehničkom redakcijom, prelomom i štamparijom i obavljaju gomilu onih sitnih, neprimetnih poslova u senci, neophodnih za normalno funkcionisanje. Činili su dušu svake redakcije i bez njih je svakodnevni, rudarski težak posao zvani izdavanje novina bio, jednostavno, nezamisliv. Drugu grupu sačinjavali su “pisci”, koji su umećem, talentom, veštinom i prepoznatljivim stilom privlačili čitaoce. Oni su spadali u elitu, njihova imena su bila poznata, a redovni konzumenti novina mogli su bez greške da prepoznaju ko je pisao tekst bez gledanja u potpis autora.
Postojala je i treća grupa, ali je ona bila tako malobrojna da se mogla izbrojati na prste jedne ruke, pa zato nikada nije ušla u “zvaničnu” podelu. Njoj su pripadali oni koje je dotakla božanska ruka, prosula neograničenu količinu talenta po njima i učinila ih neprevaziđenim majstorima profesije i umetnicima u pravom smislu te reči. Tom najelitnijem korpusu srpskog novinarstva, nekolicini izabranih, pripadao je Dušan Pešić.
Sredinom pedesetih godina prošlog veka počeo je kao reporter u listu “Mladost”, gde je narednih deset godina obavljao poslove spoljnopolitičkog urednika, glavnog urednika i direktora lista. Ono što je posebno interesantno za taj period njegovog delovanja je činjenica da je bio među prvima koji se kod nas ozbiljno bavio filmskom kritikom. Ostali su napisi iz Kana, Pule i ostalih festivala s kojih je izveštavao i čitaocima predstavljao najnovija dela koja su dolazila na bioskopske repertoare. U spoljnopolitičku redakciju “Politike” dolazi 1964. i kao izveštač pokriva događaje na Srednjem istoku i tursku invaziju na Kipar. Nakon dve godine dobio je prvi mandat kao dopisnik iz inostranstva i tada odlazi u London gde ostaje do 1969. Nakon Engleske, slede dopisništva u Parizu (1973–1979), Moskvi (1983–1988) i Njujorku (1991–1996). U tri decenije spojio je četiri najvažnija mesta koja dopisnik može da poželi i tako ostao zabeležen kao jedini novinar u dugoj istoriji “Politike” koji je imao takva zaduženja. U pauzama između odlaska na nove dužnosti u inostranstvo, obavljao je poslove urednika spoljnopolitičke rubrike, zamenika glavnog urednika i zamenika generalnog direktora.
U knjizi “Duša meridijana” (izdanje “Aletea” 2021), objavljeni su izabrani tekstovi koje je Pešić kao dopisnik slao “Politici” iz četiri svetska centra. Knjiga predstavlja neprocenjivo vredan dokument o jednom vremenu, svetskim zbivanjima i neverovatnom umeću autora da ih predstavi čitaocima na razumljiv i zanimljiv način. “Duša meridijana” bi morala da bude obavezna literatura za sve studente novinarstva i za one koji žele da se ozbiljno bave ovom profesijom, jer predstavlja retko dostižni etalon koji na najbolji način pokazuje kako se piše novinska reportaža.
Dušan Pešić je živeo i radio u doba kada se svet menjao, bio je svedok svega bitnog što se dešavalo u drugoj polovini dvadesetog veka i, što je najvažnije, nije bio samo puki posmatrač koji je prenosio faktografske činjenice, već istinski istraživač, radoznali tragač za suštinom i vispreni analitičar obdaren sjajnim umećem da iz svega što ga okružuje izvuče i na svetlo dana postavi ono najvrednije.
Biti izveštač iz Engleske i Francuske u vreme velikih gibanja i socijalnih promena koje su ostavile veliki trag na ove dve zemlje, zatim iz Sovjetskog Saveza kada tamo dolazi do tektonskih pomeranja i laganog otvaranja supersile koje je dovelo do “glasnosti”, “perestrojke” i , na kraju, do sloma socijalizma kao društvenog poretka i završetka hladnog rata, predstavljao je ogroman izazov i sada se sa sigurnošću može reći da je on bio pravi čovek na pravom mestu u pravom trenutku. Posebno poglavlje predstavlja njegovo poslednje dopisničko mesto u Njujorku koje se poklopilo s raspadom Jugoslavije, ratom, sankcijama i svime onim što se dešavalo u prvoj polovini devedesetih na ovim prostorima. Najviše vremena proveo je u zgradi na Ist Riveru, a prilikom dodele spomen-zlatnika koji je primio od svoje kuće pre odlaska u penziju, Pešić je rekao: “Najveći deo vremena proveo sam u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku prateći rad Saveta bezbednosti, a tek sasvim mali deo dopisničkog mandata mogao sam da posvetim Sjedinjenim Američkim Državama.” Ove njegove reči na pravi način opisuju suštinu njegovog shvatanja delovanja i rada novinara-dopisnika. Vidi se da mu je ostao žal za onim što je najviše voleo i najbolje radio. Nije imao vremena da se posveti traganju za interesantnim pričama iz svakodnevnog života koje pogađaju suštinu i bez greške otkrivaju istinu o jednoj zemlji.
Čitalac koji se posveti ovoj knjizi ostaće fasciniran lakoćom pisanja, pripovedačkim darom i finim, nenametljivim, smislom za humor koji izbija iz ovih redova. Bilo bi nepravedno izdvojiti neke priče, jer svaka od njih predstavlja malo remek-delo kratke forme, svojevrsni kosmos spakovan u veličinu orahove ljuske, spreman za sladostrasno uživanje konzumenta umetnosti pisane reči. Ipak, nije na odmet skrenuti pažnju na bisere kao što su: “Zemlja klubova”, “Momci sa Itona”, “Boje i iluzije na Monmartru”, “Zovite me “putana”, “Kako sačuvati muškarca” ili “Žurka stogodišnjaka”.
Pešićeve priče, odnosno novinski izveštaji, čitaju se kao uzbudljivi bestseler zahvaljujući ogromnom daru za detalje, za uočavanje onoga što običan čovek ne može da vidi i po maestralnim analizama koje i najkomplikovanje stvari objašnjavaju svima razumljivim jezikom. Autor je posedovao gogoljevski talenat za priču i na najbolji mogući način dokazao da granica između književnosti i novinarstva za istinske i velike majstore ne postoji.
Zato s nestrpljenjem treba očekivati drugi deo ove knjige, odnosno novu zbirku tekstova iz prebogate zaostavštine Dušana Pešića
Beleška o autoru
Dušan Pešić je rođen u Sarajevu 7. novembra 1932. godine. Osnovnu školu, gimnaziju i Pravni fakultet završio je u Beogradu.
Objavio je knjige “Putovanja po Africi – Angola” i “Viđenja na Elbi i Odri: Demokratska Republika Nemačka”.
Tečno je govorio i pisao na četiri jezika: engleski, francuski, ruski i nemački.
Preminuo je u Americi 2019. godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
