Ko svira kraj?

Tako je bilo i sa najavljenim slanjem prosvetnih inspektora koje su u mnogim školama dočekali besni roditelji i učenici, okupljajući se od ranih jutarnjih sati ne bi li pružili podršku nastavnicima da istraju u svojim zahtevima.

Nije više u pitanju samo nezadovoljstvo postignutim dogovorom reprezentativnih sindikata obrazovanja sa Vladom, prosveta je podigla glas protiv nepravde, bezakonja, ugrožavanja bezbednosti građana, odnosa države prema zaposlenima u školama.

Ovih dana mnogi školski kolektivi u praksi pokazuju vrednosti za koje se domaći obrazovni sistem deklarativno zalaže – solidarnost, empatiju, negovanje kritičkog mišljenja.

U nekim školama zaposleni jedni drugima „čuvaju leđa“ potpisujući izjave da će, ako neko od njih bude otpušten, svi dati otkaze.

Vlasti je pošlo za rukom ono što se činilo nemogućim – da nastavnike, učenike i đačke roditelje stavi na istu stranu.

Predstavnici države pokušavaju da umanje broj ljudi koji je podržao potpunu obustavu rada, rekavši da se u 96 odsto škola nastava odvija redovno, što sigurno nije tačno.

I sam predsednik Srbije je posredno priznao da je u pitanju mnogo veći broj obrazovnih ustanova kada je rekao da će uslediti „hiljade tužbi protiv škola i nastavnika“.

Jer, ako u obustavi učestvuje mali broj nastavnika, oni sigurno ne predaju hiljadama učenika čiji će ih roditelji tužiti. Koliko god da ih je u pitanju, oni su jasno poručili državi da ne pristaju na pretnje i ucene. I nije im lako.

Prosvetni radnici u školama su najslabija karika, bez obzira na podršku roditelja, bivših i sadašnjih učenika, od njih se ne može očekivati da menjaju sistem. Niti to mogu studenti sami.

Sa univerziteta jeste stigla podrška zahtevima akademaca koji traže pravdu za stradale na novosadskoj Železničkoj stanici, ali gurati nastavnike iz škola u nezakonit štrajk u najmanju ruku nije fer, a da akademska zajednica, ali i brojne druge struke, čuvaju svoje plate.

Jasno je da vlast ne može da otpusti na hiljade nastavnika, da istera sa fakulteta i iz škola na desetine hiljada đaka i studenata.

Umesto što prete i što na zahteve za uspostavljanje pravne države odgovaraju srednjim prstom, krajnje je vreme da se najviši državni funkcioneri dozovu pameti.

To što su đake i nastavnike uputili na produženi zimski raspust vratilo im se kao bumerang. Ovo neće prestati taman i da proglase kraj školske godine.

Jer pištaljka koja bi uskoro mogla da odsvira „kraj“ više nije u njihovim rukama.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.