Lek protiv prolaznosti

Niti mogu da prate svakodnevno pojavljivanje novih dela stranih i domaćih pisaca koje izdavači preporučuju kao nešto što je maltene vrhunsko ostvarenje, niti mogu da stignu da sve pročitaju.

Da li, i koliko zbog toga gube ili ne to će sami znati, ali pravi gubitnici su u stvari pesnici i pripovedači. Po brojnosti objavljenih knjiga ne mogu se meriti sa romansijerima, po reklamiranju još manje, ali po kvalitetu i te kako većinu nekih velikana nadmašuju, skromno čekajući svoj trenutak.

Ponekada, poneki od njih, dobiju nagradu, onu koja uistinu vredi.

I tek tada čitalac, još malo pa utopljena duša na pučini romansijerskih stereotipa, bezidejnosti, pamfletskog, nepotrebnih primitivnosti i površnosti, ugađanja lošem ukusu pa i slabe pismenosti, otkriva jedan potpuno različiti svet koji mu se sa razlogom učini prevratničkim jer je nešto jedinstveno, osvežavajuće i upravo suprotno onome što ga je dotada davilo.

Te dugoočekivane, autentične glasove i u stranoj, a naročito u domaćoj književnosti opažaju i podržavaju izdavači sa pravim sluhom za ono naročito stvaralačko; oni pouzdano procenjuju, i svoje poverenje daju piscima koji ih retko izneveravaju.

Jedan do takvih izdavača je beogradska Geopoetika, koja je nedavno objavila drugu zbirku priča Mire Popović, autorke čiji je profesionalni angažman raznolik i ispunjen pisanjem, novinarstvom i prevođenjem sa francuskog na srpski jezik.

Zbirka priča o kojoj je reč nosi zagonetni i poetični naslov, Propitivanje peska, i u mnogim aspektima produbljuje, intenzivira i proširuje zavodljivost priča iz prethodne knjige kojoj je Mira Popović dala naziv Buđenje (isti izdavač, 2017), i za koju je iste godine dobila i nagradu Žensko pero magazina Bazar.

Priče iz Propitivanje peska podeljene su u dva poglavlja, Trunke noći i Duge noći; prvo ima šest celina u kojima se priče drže tematski fleksibilno, dok drugo samo sa jednom pričom figurira kao celina.

I Trunke i Duge noći ulivaju se u treći, poslednji deo zbirke koji je Mira Popović nazvala Sažetkom i u kojem u jednoj priči, pod naslovom Lista Bojana Antonovića, stavlja naslove nekih ključnih priča-prethodnica u sasvim izdvojeni kontekst, dajući im alternativnu ulogu i hibridna značenja u kojima i dalje odzvanjaju ona prvobitna, nimalo nevažna.

Ovaj samosvojni pripovedački potez ima dupli efekat i još jednom pokazuje da se reči, prethodno upotrebljene u jednoj sintagmatskoj celini, mogu presložiti, sklapati, preklapati, ponirati i izvirati jedne iz drugih, stvarajući sasvim drugačije oblike i dajući im sasvim neobične vrednosti, potvrđujući po ko zna koji put da je u književnosti najvrednije ono što se ne podrazumeva samo po sebi.

Teme kojima se bavi Mira Popović u svojoj zbirci priča izviru iz rutine života, iz svakodnevnih (ne)prilika, susreta, dešavanja, preko ljubavi, zabava i putovanja, dopisivanja, bolesti, smrti, ratnog ludila… svega pomalo što teče pored nas, i kroz nas.

Ono po čemu se priče iz Propitivanja peska izdvajaju, i u čemu je njihova vrednost, jeste začudnost kojom su čitaocu predstavljene.

Autorka koristi sve adute da ih, delom realno a delom nadrealno, pretvori u gotovo subverzivne medaljone u kojima će stvarnost biti sluškinja a fikcija gospodar koji svojom snagom stvara neočekivane preokrete izvan moći razumevanja, ali prekrasno poetične i izazovne da se u njih poveruje kao da su istinske.

One su koliko suštinske toliko proizvod iskonske želje čoveka da bude ono što nije, da uzleti iako ne može. Ali ono što ne može u realnosti može u snu; uostalom, da li je ikad dokazano da san nije stvarnost a da je stvarnost san?

Otud je u tom novom svetu koji Popović preporučuje za život sve nadrealno, ali ne grubo, više meko, markesovski, lirski. Ako među pričama postoje i one koje su oporije, autorka njihov ishod pretvara u apsurdno-humorni obrt (Trošenje vremena u kojoj junakinja žuri da ne zakasni na sastanak i, konačno, našavši taksi, umesto da kaže kuda treba da ide vozača usplahireno pita koliko je sati).

U pričama iz zbirke prožimaju se san i zbilja, prave se fantastični iskoraci iz jednog u drugo, sasvim prirodno jer, zašto da ne, svi su ti svetovi naši. Iz njih se ulazi, pa izlazi, obitava tamo gde je dopadljivije, beži od premnogo ružnih gestova, od ubijanja, umiranja, ratovanja, bombardovanja, od kojih se i u ovoj knjizi ne može pobeći.

Pupčana vrpca sa gadostima ovoga sveta nije presečena, ali kroz nju do uma dotiču umirujući sokovi koji u sebi sadrže utešna gorkohumorna iskustva, a koja autorka pretače u teatar apsurda, navodeći čitaoca na nevoljan, ali ipak blagotvorni smeh koji leči sve rane.

Propitivanje peska zbiva se u pričama različitih dužina. Kratke su, treba reći, efektnije jer je Popović autorka konciznih formi, u njima do izražaja dolaze i fantastika i apsurd, a besmisao postaje smislen poslednjim rečenicama u kojima se izuzetno vešto skrivaju gotovo basnovite po(r)uke o tome kako treba gledati na život.

One neponovljivo usmeravaju na otkrivanje podzemnih snaga u njemu, kojih smo tako retko svesni a koje nas štite od tmastih slojeva tuge što ume da nas iz prikrajka zaskoči kad joj se najmanje nadamo, pa i propitivanje svakog božjeg zrna peska ne pomaže da pronađemo lek protiv prolaznosti.

Mira Popović upravo to čini, jezikom lagodnim, spokojnim, i neopterećenim, ali prebogatim značenjima. U tome joj pomažu umetnici čija imena spominje u zbirci, koji su takođe propitivali beskrajni ritam peščanih satova, poput Leonarda da Vinčija, gorepomenutog Markesa, Huana Miroa, Pita Mondrijana, Živka Đaka, Mikelanđela…

Ali knjigom je, pre svih njih, ovladao Iv Klajn, svojom vandimenzionalnom plavom, jedinstvenom bojom koja bestežinski lebdi između neba i mora, koja nas pokriva poput izgubljenog peškira na plaži i uvodi u nove svetove kojima još nismo smislili nazive. Mira Popović svojim Propitivanjem peska nudi inspiraciju za njih.