Ličnog pratioca u Beogradu ima 1.050 dece sa invaliditetom: Liste čekanja postoje, ali najveći problem je nedostatak drugih socijalnih usluga

Tako je poslednjih godinu dana i oni su prezadovoljni, jer njima ostavlja više vremena da se posvete drugim porodičnim obavezama, a ono što je najvažnije – društvo pratioca detetu prija. Ova beogradska porodica imala je sreće, neki drugi su još na listama čekanja koje su duge, naročito u Beogradu, ali i u drugim gradovima Srbije.

Prema poslednjim podacima Državne revizorske institucije (DRI) iz 2020. godine ranije na listi čekanja u glavnom gradu bilo je 393 dece i tada se u proseku na uslugu ličnog pratioca detetu sa invaliditetom čekalo od godinu i po do tri, četiri godine. Preciznije podatke o tome koliko se čeka danas na ovu vrstu usluge u DRI, kako su nam odgovorili, nemaju jer je poslednja analiza koju su oni radili bila te 2020. godine.

Više o tome kako funkcionišu socijalne usluge u Srbiji nismo saznali iz Sekretarijata za socijalnu zaštitu jer nam nisu odgovorili na to kakav je trend kada se radi o usluzi ličnog pratioca, da li se i koliko povećava broj korisnika, kao i da li Grad kao finansijer ima dovoljno novčanih sredstava da zadovolji potrebe porodica koje imaju decu sa invaliditetom.

Odgovore nismo dobili ni o tome kakvi su kapaciteti u Centru za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju, niti koliko dece koristi ovu uslugu i da li su ti kapaciteti dovoljni da prime sve.

Ličnog pratioca ima 1.050 dece u Beogradu

Defektolog i osnivač Humanitarne organizacije Dečje srce koja je glavni pružalac usluge ličnog pratioca u Beogradu Goran Rojević kaže da u prestonici trenutno 1.050 dece ima ličnog pratioca.

„Lični pratilac pomaže porodici, tu je da bi je rasteretio, odnosno da bi roditelji mogli da rade ili da bi mogli da brinu o drugoj deci. Pratilac pomaže detetu da se socijalizuje, osamostali, ali ne učestvuje u obrazovnom ciklusu deteta. Znači, on može da mu pomaže da izvadi stvari iz torbe, da ih ne izgubi, da ne zaboravi jaknu u školi”, kaže Rojević.

Usluga lični pratilac deteta je u nadležnosti Sekretarijata za socijalnu zaštitu, a sprovode je centri za socijalni rad u saradnji sa organizacijama, koje su registrovane kao pružaoci usluga, kao što je Dečje srce u slučaju Beograda.

„Procedura je takva da roditelj izražava želju za ličnim pratiocima u centrima za socijalni rad, koji onda to dalje prosleđuju nama. Nakon naše prijemne procene vraćamo centru mišljenje i kažemo da li je detetu potrebna usluga i dete se onda stavlja na listu čekanja, s tim što se uvek gleda da se što pre nađe pratilac”, napominje Rojević.

O svemu tome obaveštavaju Sekretarijat koji finansira plate ličnih pratilaca i kažu kolike su trenutne potrebe. „Na dnevnom nivou nam stižu novi upiti jer je porast dece sa smetnjama u razvoju uopšte u celom svetu, pa i kod nas. Pogotovo je veliki porast iz spektra autizma, toliko drastičan da se pre 15 godina na 10.000 tipično rođene dece rađalo jedno iz spektra autizma, a sada po novim američkim statistikama na svakih 56 tipično rođenih beba rađa se jedno iz spektra autizma”, ističe naš sagovornik.

Liste čekanja su u Beogradu najveće jer postoji 17 centara za socijalni rad, a uputi za novu decu kojima je potreban pratilac stižu na dnevnom nivou. Broj varira, nekad ih ima više, nekad manje, na mesečnom nivou uskljuje se po 20 dece. „Ali koliko god da uključujemo nove dece, toliko nam dolazi upita da je listu čekanja nemoguće očistiti”, napominje Goran Rojević.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti se svakih šest meseci radi ponovni pregled i utvrđuje da li je određenom detetu potrebna usluga ili ne. Centar za socijalni rad, roditelj i pružalac usluge ako se slože da je detetu potrebno i sledećih šest meseci onda se usluga nastavlja. Dete tako može od prvog razreda osnovne do četvrtog srednje da ima uslugu pratioca, ukoliko se utvrdi da mu je neophodna.

Od studenta do penzionera

Lični pratioci mogu da budu studenti, ali i penzioneri, koju su školu završili nije važno, ali moraju da imaju volju i želju, da nisu osuđivani i naravno da su prošli određene obavezne obuke.

„Nije važno koju ste školu završili, ali je neophodan osnovni nivo obuke – kako da razbijete strah od posla, kako da pristupite detetu na najadekvatniji način, kako da njegove potrebe prepoznate, kako da ih zadovoljite, na koji način dete funkcioniše. Ako to sve prođe, na nama je da pokušamo da pronađemo najadekvatnijeg pratioca za potrebe deteta”, kaže Rojević.

Lični pratioci imaju svoje mentore, koji brinu o njima i taj mentor u stvari je u svakodnevnom kontaktu sa svojim ličnim pratiocima, pomaže im ako se umore, da prevaziđu probleme, da se resetuju, edukuju dodatno. U svemu jako je bitno, insistira Rojević, da je komunikacija između njih, pratilaca, roditelja i dece dobra, a sa tim su, tvrdi, do sada uglavnom imali sreće.

„Sa roditeljima uspevamo za svih ovih 10 godina koliko ova socijalna usluga postoji da budemo partneri jer ako nismo na istom putu, a to je zadovoljavanje potreba deteta, onda jednostavno dete trpi. Ako se dete ne oseća dobro biće nezadovoljno, biće autoagresivno, agresivno, biće depresivno”, napominje Rojević.

Nekada lični pratioci, ističe, mnogo bolje mogu da prepoznaju kod deteta nešto nego sami roditelji, s obzirom na to da su u tim nekim ključnim momentima sa detetom zajedno.

„Roditelj je subjektivan u celoj priči, pa će nekada da nešto uradi umesto deteta, a to nije dobro, dok pratioci objektivnije sagledavaju neke stvari i od nas ili mentora mogu da dobiju praktičan savet”, ističe on.

Koji su najveći problemi?

Iako su na prvu loptu najveći problemi liste čekanja i nedovoljan broj ličnih pratilaca, Goran Rojević kaže da, bar u Beogradu, finansija ima dovoljno da može nesmetano da rade već desetu godinu.

„Po mom mišljenju najveći problem je nepostojanje drugih socijalnih usluga, postoje deca kojoj bi više odgovaralo da imaju osobu koja sa njima radi u manjim grupama, dete koje radi sa ličnim pratiocem počne da se oslanja mnogo na jednu osobu, tako da je bitno da postoje i druge vrste usluga”, ističe Rojević.

Da postoje druge socijalne usluge onda bi se rasteretila ova – ličnog pratioca – koja funkcioniše. Lični pratilac nije tu da bi pomogao detetu u školovanju, tu je škola, tu su školski psiholozi, pedagozi, ali nekad se od ličnih pratilaca očekuje i to, napominje, što svakako nije ono za šta su oni zaduženi.

Osim ove socijalne usluge u Srbiji postoji i usluga pedagoškog asistenta, osobe koja detetu sa invaliditetom pomaže prilikom školovanja, ali – što je posebna tema – ova usluga ne funkcioniše kako treba.

Problem i posle škole – kako do personalnog asistenta?

Usluga ličnog pratioca može da se koristi od vrtića do završetka srednje škole. Nakon toga, deca sa invaliditetom mogu da apliciraju za uslugu personalnog asistenta, što je opet određena „noćna mora” za roditelje. Socijalnih usluga ima, ali nisu sve jasno definisane, regulisane su različitim zakonima i to sve dovodi do toga da situacija nije sjajna.

„Zakonski imamo dve kategorije, personalni asistent koji je pokriven Zakonom o socijalnoj zaštiti, gde asistenata nema dovoljno jer njega mogu da dobiju samo osobe koje su u jednoj od tri grupe invaliditeta. S druge strane, lični pratioci i pedagoški su u okrilju Zakona o osnovnom obrazovanju”, ističe pravnik Komiteta pravnika za ljudska prava YUKOM Dragiša Ćalić.

Finansiranje je prebačeno na lokalne samouprave, negde pomaže EU i onda se takva praksa, kako kaže Ćalić, svede na to da malo bogatija opština može, a siromašnija ne može mnogo toga, da nema dovoljno novca da bi ove vrste usluga sprovodila kako treba. Veliki problem je što mnogi ne mogu da ostvare pravo na socijalne usluge, a oni koji ne mogu se pitaju zašto i žale povereniku pozivajući se na Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.

„To je veliki problem jer su troškovi veliki. Ljude koji treba da pružaju te usluge neko treba da obuči, oni moraju da prođu različite obuke, da imaju različite licence, neko to mora da nadzire, kontroliše, tako da to sve zaista, košta. Svi su svesni toga da košta i svesni su da država uvek ima neke druge prioritete pre socijalnih davanja, a osobe sa invaliditetom su najranjivija grupa”, ističe Ćalić.

Jedan mali snop svetlosti, naglašava on, pada samo na neke koji su u priči, većina ne može da ostvari prava. Na njima pravnicima je da pokušaju da utiču na to da se makar podzakonskim aktima to reguliše. „Idemo na izmenu zakona da preciziramo, jer kada preciziramo, država ne može da zloupotrebi”, napominje Ćalić.

Postoje sistemi u okruženju, države koje su socijalne usluge drugačije uredile, poput Crne Gore ili Hrvatske, kod kojih postoji neka vrsta ličnog dodatka za osobe sa invaliditetom, tako da sami mogu da biraju kako će i na koji način potrošiti ta sredstva.

Veliki problemi za osobe sa invaliditetom nastaju i po završetku škole, kada iz sistema gde su imali ličnog pratioca treba da pređu na personalnog asistenta. „Personalne asistente prema pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite mogu da dobiju samo osobe koje su u kolicima sa senzornim smetnjama i slepi”, napominje jedan od problema roditelja dece sa invaliditetom pravnica Tatjana Makević Nikolić.

Deca sa autizmom, na primer, na ovo nemaju pravo. Naša sagovornica napominje da to uopšte nije usklađeno sa međunarodnom konvencijom o pravima osoba sa invaliditetom. Ali i to je, kako kaže, jedna posebna priča.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Glas nevidljivih heroja: Borba roditelja za bolju budućnost dece sa smetnjama u razvoju” koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.