Goran Kosanović već je gotovo dve decenije prisutan na srpskoj likovnoj sceni. Ako bi ono što je Kosanović radio i radi trebalo definisati jednom rečenicom, onda bi to bilo: ljubav, romantika, prijateljstvo i altruizam. Bez ostatka iskren u svemu što radi, bežeći od svake atrakcije i politike u najširem smislu te reči, Kosanović je uvek iskren u svojoj kreaciji, ponekad do naivnosti i gotovo dečje čednosti i čistote. Nema potrebu za samoreklamiranjem, čak beži od toga, a cena te njegove osobine je vrlo visoka. Njegovo životno geslo je: Ako razumete moj rad prihvatite ga, a ako ne nećete me obeshrabriti da i dalje radim i kroz svoje stvaralaštvo ne odustanem od svojih ideja pretočenih u likovno delo.
Ljubav nije estetička kategorija (kroz istoriju umetnosti ljubav je bila zamenjena ideologijom i na istoku i na zapadu; piramide, hramovi i pagode, u helenskoj i antičkoj umetnosti – bogovima, a o hrišćanskoj umetnosti da i ne govorimo). Goran Kosanović ljubav u svojim delima „izjavljuje“ kroz omaže: Bitlsi, fudbal, film, prijatelji, intimna ljubav, zastave, Dizni, ljubav prema velikanima domaće i svetske likovne scene, Radomir Damnjan, Endi Vorhol, Goja…
Mnogo je povoda za razgovor sa Kosanovićem, ali neposredan jeste njegov skori boravak u Firenci u kojoj je, po pozivu, imao izložbu u Galeriji Mentana, a uporedo sa izložbom izveo je i performans, kako u galeriji tako i u bolnici za decu Meyer, što je trajno ostalo u Firenci, gradu koji je pojam „otvorenog“ muzeja, ako se zna ko je sve ostavio svoja dela u njemu i ko je umetnicima bio mecena.
Ovih dana Goran Kosanović postao je najmlađi umetnik čije će se delo čuvati u Narodnom muzeju u Beogradu. Veliki kolekcionar Dragoslav Damnjanović, brat Radomira Damnjanovića Damnjana, čija zbirka broji 222 dela naših i stranih savremenih umetnika – slikara, skulptora, crtača, grafičara, poklonio je svoju zbirku nacionalnom muzeju. Među autorima zastupljenim u ovoj zbirci nalazi se i Goran Kosanović. Ukupna kolekcija izložena je u Muzeju istorije (25. maj) u organizaciji Narodnog muzeja. No, vratimo se Firenci.
Vi ste verovatno prvi umetnik iz Srbije koji je izlagao u čuvenom gradu. Recite nam kako je došlo do poziva za izložbu u Firenci i šta ste izlagali?
– Kao i mnogi umetnici i ja sam stavio svoje radove na internet. Videli su ih umetnički i programski direktori Galerije Mentana, i procenili da moji radovi zavređuju da budu predstavljeni u njihovoj galeriji u Firenci. Ponudili su mi da učestvujem na grupnoj izložbi, od 22. januara do 16. februara ove godine, gde su pored mene izlagali i umetnici iz Velike Britanije, Kanade, Rusije, Irana i Italije. Poziv me je obradovao i rado sam ga prihvatio, naročito uvažavajući činjenicu da je reč o renomiranoj firentinskoj galeriji koja je prošle godine proslavila 40 godina rada. Konačno, predstavio sam se sa tri slike: Touch, Zaljubljeni toranj i Ferari zastava.
Na kakav odziv su vaši radovi naišli, da li je izložba u celini zabeležena u medijima i ako jeste u kojima?
– Poseta samoj izložbi je, po rečima ljudi iz galerije, nadmašila sva očekivanja pa su mi ponudili da organizuju i samostalnu izložbu. Pored toga, sa istom ponudom su mi se obratile još dve italijanske galerije, iz Bolonje i Rima, čiji staf je u Firenci video moje radove. Samo otvaranje izložbe i performanse koje sam radio propratili su svi lokalni mediji iz Toskane (TV i radio stanice, kao i svi štampani mediji uključujući žurnale koji prate umetnost).
Linija srca je performans koji radite već desetak godina. Kako se dogodilo da ga radite u dečjoj bolnici u Firenci?
– Galerija Mentana organizovala je performans Linija srca u dečjoj bolnici Meyer. To je bolnica koja ima hiljadu zaposlenih i smatra se najvećom dečjom bolnicom u Italiji. Ove godine slavili su 130 godina postojanja. Tamo sam uradio Liniju srca za tridesetoro dece. S obzirom da su to zaista specifične okolnosti, prvi put sam prekršio sopstveno pravilo na ovom performansu. Naime, otkako realizujem Liniju srca, uvek sam radio otisak desne ruke, međutim, kada su mi došla neka dečica koja su u desnoj ruci imala priključenu infuziju i ponudili mi levu ručicu, pravilo je bez dileme bilo prekršeno. Atmosfera, pak, na perfomansu je bila takva da sam od rukovodstva bolnice dobio poziv da ponovo dođem.
Za Dan zaljubljenih, u Galeriji Mentana uradio sam isti performans, za oko pedesetak posetilaca. Ovo je bio pravi hepening pun radosti – osim Italijana, bilo je tu Nemaca, Japanaca, Engleza… Svi oni su poneli uspomenu na Dan zaljubljenih u Firenci, na kojoj je otisak njihovog dlana koji ih Linijom srca povezuje…
Nakon povratka u Beograd, poželeo sam da i za našu decu, koja se nalaze u sličnim ustanovama, realizujem isti performans. Želja mi je da svakom detetu, pored poklonjene slike, ulepšam barem na trenutak boravak na ovoj planeti. U Beogradu, u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj ulici, 11. aprila uradio sam prvi u nizu performansa Linija srca za decu sa 4. sprata, njihove roditelje i osoblje bolnice. Ideja je da performans izvedem u celoj bolnici i da na taj način animiram donatore koji bi svojim novčanim sredstvima pomogli bolnicu, a nakon toga da isto uradim i po ostalim dečjim bolnicama i ustanovama u Srbiji.
Spremate novu izložbu. Možete li nam otkriti kojom temom se sada bavite, odnosno, koja tema vas zaokuplja i zašto?
– Sledeća izložba je planirana za april naredne godine u beogradskoj Galeriji Zvono i nosi naziv Apolo GK. Izložbu će činiti nove slike i Muzej pod nazivom Pozdrav sa Planete ljubavi. Povodom, odnosno, u sklopu izložbe biće realizovan i CD sa muzikom, koju sam komponovao i monografija za koju tekst piše likovni kritičar Jovan Despotović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
