Marketing za istinu

Ovo je epoha prevara, a snaga ubeđivanja je veća od sopstvenog rasuđivanja. Eto, na primer, kada bi se počelo sa kampanjom i reklamama i „onoga što se ne jede“, čovek bi i to pojeo. Pod uticajem masovne psihoze i svetlucavih oglasa zaboravio bi na smrad i bezukus. Stara je mudrost da je istina gorka ali lekovita, a laž slatka ali otrovna. Pa, opet, čovek se odlučuje za duhovne toksine jer preko njih stiže do brzih efekata i identifikacije sa ostalima. Mučnina stiže naknadno. A užitak zaživi odmah. To je izgleda formula zbog čega se čovek tako lako distancira od istine. Nekada smo strahovali od verbalnog delikta, a sada nas propagandnim deliktima nagrađuju obamrlošću i nesamostalnošću. Javni prostori su postali bojna polja sa kojih nas neprestano gađaju kupovnim nasiljem delikatesne robe.

Sloboda, danas, kreira masovno raspoloženje, a reklamokratija nikog ne štedi.

To već toliko postaje odurno da potrošačstvo više nema alternativu. Ono nam je postalo sve: majka, otac, porodica… kad smo u depresiji, kad nam je dosadno, kad nemamo smisla i novca neka unutrašnja sila nas vuče u trgovinske centre da se malo oporavimo. Jer tamo nam je „dobro-i-nije nam dobro“ – stanje koje ako osudiš budeš proglašen za ludaka. Zato treba proceniti slobodu koju nam nudi advertajzing služba jer ona nije naša, već njihova. Stvoren je štit protiv onih koji takvu slobodu nameću jer je sve ispravno, sem postojanja duboke laži. Orobljeni medijskim maglama, ni intelektualci više ne mogu da razluče i pobune se. Svi smo postali zatočenici ekonomskog patriotizma. Država ti je tamo, gde kupuješ!

E, sad se i ja pitam – da li bi dizajneri iz tehnološko razvijenih ofisa uspeli i sa istinom ili bi ih ona ubedila da odustanu. Zar ne kaže Andre Žid da ne treba verovati onima koji kažu da su istinu pronašli, nego onima koji tragaju za njom. Put istine je težak, ali vredelo bi pokušati…

Kako su nam informacije dostupnije, sve smo manje obavešteni.

Voleo bih da vodim tv-emisiju pod nazivom „Intuitivna politika“ u kojoj bi komentarisao i analizirao političke događaje bez podataka i činjenica… intuitivno… i verujem da bih više pogodio od ljudi koji barataju faktima. U emisiju bih dovodio političare i molio ih da se izvine stvarnosti, javnom mnenju i prirodi. Sve je manipulisano politizacijom, okrnjenim erosom koji šanta na nemoralu. Trgovci galame da je roba vredna, a konzumenti satima sede pred ekranima i veruju lagajućim slikama. No, možda je šansa, upravo, u tome. Okrenuti se na drugu stranu, bez razmišljanja. Tamo gde još ima života. Već deset godina po raznolikim studijama kolaju isti ljudi. Govore, a ništa ne kažu. Kod voditelja se oseća provokacija, ali samo do mere koja ne otkriva istinu. Varanje je uzajamno. Prisustvujemo diktaturi na demokratski način.

Doduše, istina ponekad zajebe konzumenta tako što ga ubedi da kad umre, nije više mrtav.