Mlade Ruse vaspitavaju da poštuju Staljina

Izjava premijera je u ruskoj javnosti stvorila atmosferu kakva se viđa svake godine na Dan pobede, kada se prepucavaju Staljinovi sledbenici koji veruju da je ovaj bio najuspešniji vođa u istoriji Rusije i oni drugi za koje je Josif Visarionovič monstrum.

Današnji staljinisti kritičarima citiraju grčku poslovicu da na mrtvog lava i zec rep diže. Počele su se pojavljivati sumnjive statistike, koje „pravedni režim“ Vožda sovjetskih naroda „ne mogu čak ni porediti s krvavom diktaturom Putina“.

Da izjave o Staljinu, naročito u negativnom kontekstu, nikako ne mogu da donesu političke poene Medvedevu niti bilo kojem političaru, govore mnogobrojne ankete koje potvrđuju da Staljin u Rusiji ima kultni status. Na sajtu informativnog internet žurnala „Odnako“ nedavno je stajalo pitanje: „Da li ste saglasni da se gradu na Volgi vrati ime Staljina?“ Osamdeset i tri odsto ispitanika odgovorilo je pozitivno – da Volgograd ponovo treba da se zove Staljingrad. Ostali odgovori su bili odrični – iz mnogo razloga – gde je i onaj o tiraniji i čudovišnosti vožda, „goreg i od Hitlera“, skupio umalo tri odsto.

Ovakvi rezultati mogu se objasniti beskrajnom ljubavlju starijih osoba, uglavnom veterana Drugog svetskog rata, prema Staljinu. Veterani i ne samo oni, doduše, slepo veruju da je baš Staljin izvojevao pobedu u ratu.

Mladi Rusi se i danas u školama vaspitavaju da poštuju Staljina. U knjizi Danilova i Filipova iz istorije Rusije za jedanaesti razred je, navodno, bio citat koji, ukratko, govori o staljinističkim čistkama kao o „efikasnom mehanizmu kadrovske selekcije“. Ispostavilo se kasnije da ta rečenica ne postoji, ali je javnost već bila ustalasana. Krenule su potrage za sličnim zaključcima u drugim školskim udžbenicima. Nije pronađeno ništa šokantno, što je pak bilo nedovoljno, jer ni elementarno preispitivanje ili kritički pogled na životno delo Staljina takođe ne postoji. Zapravo, autori udžbenika iz ruske istorije pomno prate savet Josifa Visarionoviča, koji je rekao „smrt jednog čoveka je tragedija, smrt milion ljudi je statistika“. Ipak, većina mladih je za duboko preispitivanje uloge Staljina u jednom od najtežih perioda Rusije u dvadesetom veku.

Obožavanje nekadašnjeg vođe dostiglo je vrhunac u rečima Genadija Zjuganova, lidera Komunističke partije Rusije, koji je njegovo delo nazvao „stvaranjem Carstva Božjeg na zemlji“, suprotno svedočanstvima da je Bog u Sovjetskom Savezu bio u ilegali, vernici proganjani, crkve rušene i pretvarane u bioskope i domove ure. I od nekih sveštenika Ruske pravoslavne crkve (RPC) već odavno se čuju misli zjuganovskog tipa, pa čak postoji i ideja da se Staljin kanonizuje kao svetac, jer je za života, navodno, bio vrlo pobožan, piše Novije izvestija. To ne podržava niko bitan u RPC, ali sveštenici širom Rusije pokazuju određenu zainteresovanost, pišući molitve Staljinu, a neki od njih i slikajući ikone „svetog Josifa“. Na svaku napomenu da je vožd bio ateista oni imaju spremni odgovor (reči oca Jefstafija): „Otkud vi znate? Pa šta ako je vodio ateističku državu, jaka stvar! Više verujem dvojici patrijarha – Sergiju i Alekseju Prvom. Oni su smatrali sasvim sigurno da je Staljin bio vernik“.

Glasovi protiv Staljina u ruskom društvu, prosto, nemaju opštu podršku. To je vapaj, za sada, u prazno. Svako teško vreme, reći će mnogi Rusi, zahteva „čvrstu ruku“, zato su mnogi i okrenuti baš Staljinu, kao primeru samovoljnog ali i uspešnog upravljanja, pre svega zbog pobede u ratu.

„Sveti Josif“

Lider „Komunista Peterburga i Lenjingradske oblasti“ Sergej Malinkovič je izjavio da je njegova organizacija, uz pomoć nekolicine sveštenika, štampala 10.000 ikonica „svetog Josifa“, kako bi dokazali da je Staljin „odavno među svecima“, jer veliki broj vernika „obožava vožda“. Inicijativa za kanonizaciju je, po rečima Malinkoviča, poslata patrijarhu Kirilu.