Najlepši dan u Veneciji

Denis je iz Kosovske Mitrovice i njegov pasoš ima specijalnu oznaku zbog koje mora da traži vizu kako bi išao u Italiju. U Prištini ne žele da mu daju vizu. Direkcija festivala reaguje. Za njih je to potpuno neshvatljiva situacija. Pre tri nedelje su poslali zvanični poziv, a sada se suočavamo sa mogućnošću da glavni glumac neće biti na festivalu. I oni su se sad zainatili da isteraju tu stvar do kraja… Videćemo da li će uspeti…

Plejer u autu ne može da izbaci CD, a unutra je neka Vidova muzika. Odlazim do tipa koji popravlja CD plejere u automobilima. Ne garantuje da će stići do sutra ujutru da ga popravi, daje sebi rok do dva popodne. Posle malo preganjanja, kaže mi da dođem u 10 ujutru i da će plejer biti popravljen. Biću tačan. Stvarno nemam nameru da ceo put do Italije slušam „Razbole se lisica“…

30. avgust // subota //

10 sati. Eto me kod majstora. Pita me: A vi imate malo dete? Da, što? Daje mi neki sitniš. Šta je to? Iz plejera. Sad mi je sve jasno. Vid je koristio CD plejer kao kasicu prasicu. Samo me čudi što me ti novčići nisu spasili Vidove muzike koju slušam poslednja dva meseca. Jedan sat je (kad pre). Krećemo. Srećan nam put! Što se tiče Denisove vize, nova frka. Moram da javim tačnu adresu na kojoj će boraviti. Stan je zakupio montažer filma Mirko Bojović preko booking.com. A on je sad u Holandiji. Zovem ga užurbano. Kaže mi da ne zna tačnu adresu, ali zna da smo u centru, blizu Trga San Marco i tačno iznad Barberija (Burberry). Otvaram Google Maps i nalazim tačnu lokaciju. Dajem tu adresu. Valjda ovi iz ambasade neće to zaista proveravati jer bi mogli da budu zbunjeni kada shvate da ćemo svi da spavamo u butiku.

31. avgust // nedelja //

Zvono nas budi u 5 ujutru!!! Smešteni smo pored crkve, i to zvono je bukvalno tu, kao budilnik, pored uva. Samo što je jedno 300 puta glasnije od budilnika. Posle toga pitam našu simpatičnu domaćicu zašto zvono zvoni tako rano. Da nas podseti da smo dobri katolici, kaže to ne bez ironije.

Pita me otkud mi kod njih. Pričam joj da smo tu zbog festivala, da imamo film u konkurenciji… Na rastanku, kaže mi „In bocca al lupo“. To znači „Srećno!“, ali u stvari bukvalan prevod je „u ustima vuka“. To shvatam vrlo simbolično. S obzirom da imamo film koji priča o dečaku odraslom među vukovima. Možda nam to zaista donese sreće.

Imam jedno priznanje. Već sam bio na Festivalu u Veneciji 1995. godine, usred sankcija. A kako? Sa drugarom sam napravio lažnu press karticu jednog domaćeg filmskog magazina koji se u tom trenutku već ugasio, mislim da se zvao „Ekran“. Onda sam iz kancelarije svog oca u pozorištu Boško Buha preko faksa slao pismo urednika sa lažnim potpisom, i prijavu za akreditaciju. Posle nekoliko dana dobio sam potvrdu da sam akreditovan za festival. Bio je to najsrećniji dan u mom životu. Motiv za dolazak na festival je bio likovni bienale koji je te godine slavio 100 godina postojanja sa velikom retrospektivnom izložbom koju sam jednostavno morao da vidim. A na filmskom festivalu je gost bio Martin Skorceze. Ne mogu da vam opišem svoju sreću kada sam ga video na crvenom tepihu, na istom onom mestu gde se i sada nalazim.

Srećom, adresa butika nije bila smetnja da Denis dobije vizu. Konačno smo dobili potvrdu da je viza u pasošu i da Denis može da putuje. Bez njega ovo ne bi bilo potpun doživljaj. On nije samo glavni glumac u filmu, on je meso i krv tog filma.

1. septembar // ponedeljak //

Smestili smo se. Ne, ne spavamo u Barberi butiku, spavamo u neviđenoj gajbi, kakvu verovatno samo u Veneciji možete da vidite, sa direktnim pogledom na crkvu San Marco. Mirko, svaka ti čast! Čovek kad je ovde mora da se oseća posebno!

Danas smo se akreditovali (ovaj put legalno) i pogledali prvi film. Novi film Fatiha Akina. Reditelj kog mnogo gotivim. Na drugom mestu u drugo vreme pričaćemo o njemu i njegovom novom filmu.

Na festivalu su svi važni. I svi se bave filmom. Zato pazite šta pričate i kako se ponašate i u redu za klopu i u redu za toalet, i na ulici, i u bioskopu. Iako to na prvi pogled možda ne izgleda tako, ali ta starija gospođa koja se lakta da pre vas uđe u salu mogla bi biti čuvena producentkinja koja žarko želi da da pare za vaš novi projekat. Ali ako joj, po inerciji stečenoj u beogradskom gradskom prevozu, uzvratite laktom u glavu, možda će još malo razmisliti pre nego što se upusti u finansiranje vašeg filma. Dakle, dok ste na festivalu, suzbijajte svoje prirodne impulse i nagone, i ponašajte se kao civilizovano ljudsko biće.

2. septembar // utorak //

Danas Telma Šunmejker dobija nagradu za životno delo. Pravo je zadovoljstvo videti kako prepuna sala aplaudira ovoj divnoj ženi, koja je kao montažer Martina Skorcezea osvojila tri Oskara. U mojoj svesti, ne manje važna informacija je i to da je bila žena Majkla Pauela. Montažeri retko dobijaju nagrade. Njihov rad je i najteže vrednovati, jer nikad ne znate s kakvim materijalom su morali da se suoče u montaži. Festival u Veneciji ima i programsku sekciju koja prikazuje klasike koji su u prethodnih godinu dana restaurirani. Ove godine u okviru tog programa biće prikazano nekoliko filmova meni značajnih reditelja. Jedan je Majkl Pauel i film „Hofmanove priče“, reditelj koji u svom opusu ima bar tri remek-dela. Drugi je Trifo i film „Ukradeni poljupci“. Trifo mi je beskrajno mnogo pomogao u radu na filmu „Ničije dete“, kao mentor koji ni ne zna da je to. Treći je već pomenuti Rober Breson i film „Mušet“. Četvrti je Džek Klejton i njegov horor iz 1959. godine „Innocents“ (ne znam srpski naziv), apsolutni klasik svog žanra. U iskušenju sam da gledam samo stare filmove…

Dok sam nakon ručka pravio planove za dalje, iza sam ugledao Stelana Skarsgarda kako stoji opušteno i pijucka piće. Ako ne znate ko je on, idite na imdb i pogledajte sliku. Aaaaa! Baš tako, to je on!

3. septembar // sreda //

Večeras je pres projekcija našeg filma. Iz direkcije su me savetovali da ne idem, da se ne bih stresirao, i da bih bio opušten pred sutrašnju premijeru. Poslušao sam ih. Samo su Damjan, direktor fotografije, i Andra, švenker filma, otišli da provere kvalitet projekcije. Prezadovoljni su! Sve je kako treba!

Ja se za to vreme bavim smeštanjem ostatka ekipe koji polako pristiže. Stigao je Miša sa Denisom, Isidora Janković, glumica u filmu, i Zoran Janković, koproducent. Stigla je i Maja Mirković, kostimograf, a upravo stižu i Borka Tomović, koja glumi u filmu, i Miljana Martinović, naša prijateljica i organizator, žena zmaj. Još samo da do premijere sutra stignu drugari iz Zagreba, Dubravka Premar, dizajnerka zvuka, Jura Ferina, kompozitor, i Ivan Zelić, koji je radio miks.

Otišli smo na jednu festivalsku žurku, a zatim na spavanjac. Sutra je veliki dan!

4. septembar // četvrtak //

Svi se užurbano spremamo za premijeru. Dva kupatila nisu dovoljna za sve! Previše je ljudi koji imaju nešto da obave ispred ogledala. Osećam kako mi puls raste, što nije dobro. Do sad sam lepo podnosio anticipaciju ovog trenutka. Sada je vreme za meditaciju. 15 minuta sam sa sobom i nervni sistem se smirio. Dejvid Linč je moj guru za meditaciju. Kod kuće imam njegovu knjigu o tome sa autogramom. To mi baš znači. Jedini drugi reditelj čiji autogram imam je još jedan Dejvid, Dejvid Kronenberg. Da, toliko ih gotivim!

Po protokolu se svi nalazimo u Hotelu Ekscelzior. Na kartici imam dokaz da sam platio piće na ovom mestu. Ne želite da znate koliko košta.

U poslednjem trenutku stižu Dubi, Jura i Zele. Nemaju vremena ni da se presvuku.

Dajemo intervju za Dnevnik RTS i krećemo put sale. Sala je puna.

Nikola Falčinela, jedan od selektora Nedelje kritike, drži uvodnu reč. On je već napisao fantastičan tekst za katalog Festivala. Bez greške proziva naša imena i mi se kratko predstavljamo publici. Sedamo. Gase se svetla i počinje film. To je to. Trenutak koji smo toliko čekali.

…

Počinje odjavna špica. Kreće aplauz. Ljudi nas okružuju. U prvom trenutku ne shvatam šta treba da radim. Neko mi pokazuje da treba da ustanem. Okrećem se ka publici i poklanjam se. Ljudi ustaju. Neki viču „Bravi!“. I svi aplaudiraju. Ne znam šta da radim, pa i ja počinjem njima da aplaudiram. Hvala njima što vole film!

Denis i ja izlazimo na binu i pričamo o filmu. Denis izlazi iz sale, prilaze mu devojčice da se slikaju s njim. Denis okružen s pet mladih Italijanki. Vau! Drugima daje autograme. Jedan od reditelja iz naše selekcije, Ivan Gergolet, koji je snimio zaista sjajan dokumentarac „Ples s Marijom“ mi prilazi da mi čestita. Pokazuje mi listić za glasanje sa zaokruženom peticom. Hvala mu na tome!

Provodimo najlepši dan ikad. Uživamo! Za sve nas ovo je posebno iskustvo koje ćemo pamtiti celog života. Za nagrade ćemo saznati sutra. Ali, za nas, nagrada je nebitna. Mi smo pobedili!!!

Autor je scenarista i reditelj iz Beograda