Naši ljudi se ili ničemu ne nadaju ili previše očekuju

– Kakve su nam lige i klubovi na prostorima bivše Juge biće nas još i previše na Mundijalu. S navijačke strane, naravno, nikada dovoljno reprezentacija zemalja koje su nekada bile pod istim krovom. Šteta za Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Sloveniju. Za druge balkanske timove, takođe. Bilo bi, na primer, lepo da su se Grčkoj priključile Bugarska i Rumunija – počinje priču za Danas čuveni sarajevski fudbaler, trener i selektor Ivica Osim, pod čijim vođstvom je olimpijska selekcija velike Jugoslavije osvojila treće mesto na OI 1984, a A tim igrao četvrtfinale na SP 1990. godine i važio za favorita iz senke na šampionatu Evrope 1992, kada su sankcije tadašnjoj SFRJ rasturile jednu od najkvalitetnijih generacija „plavih“ i njenoj odmeni Danskoj otvorile put ka kontinentalnoj tituli.

Šta je to BiH imala ovaj put što nije pre, pa je uspela da izbegne rizik baraža i ode direktno na Mundijal?

– Dve godine smo nešto čekali, a nismo znali šta ćemo dočekati. Ni kada. Ali su momci i stručni štab znali šta rade. I bili manje nego ranije izloženi patriotskom pritisku. Navijači su im na pravi način pomagali i gurali napred ekipu zagledanu u budućnost, a ne oslonjenu na prošlost, kao u nekim prošlim vremenima. Možda nemamo dovoljno kvalitetnu klupu ni potreban broj jednako dobrih odmena liderima tima Spahiću, Džeku i Pjaniću, ali imamo reprezentaciju koja je život igračima. A ne klubovi. Samo još Japan može da se pohvali time.

Čemu vaša reprezentacija može i sme da se nada u Brazilu?

– Euforija je ozbiljna bolest. Kao kuga. Ni mnogo veći nisu imuni na nju, ali čini mi se da smo mi Balkanci najneotporniji na tu pošast. Od toga najviše strepim, a tek onda od rivala čija imena još ne znamo. I moći ponavljanja. Nije dovoljno jednom biti egal s jačima od sebe, nego imati kontinuitet u tome. I biti razuman i realan. A znate kakvi su naši ljudi, ili se ne nadaju ničemu ili previše očekuju. Iz tog razloga sve fatalistički doživljavaju. I uspeh i neuspeh.

Spadate li u one koji su više očekivali od Srbije u ovim kvalifikacijama?

– Očekivali ste da ćete se s fudbalerima takvih imena, iz takvih klubova i liga, prošetati do Brazila, je l’? Kao i do drugih velikih takmičenja, pre toga. Nije sve tako jednostavno. Svima nam fali više osećaja za stvarnost. Iskrenija i manje prepotentna percepcija drugih. Šest reprezentacija nastalih posle raspada Juge jesu kamen o koji su se mnogi spoticali i tek će da padaju preko njega, ali zašto bismo, recimo, potcenjivali Jermeniju, Azerbejdžan, Kazahstan, Uzbekistan…? Oni su potekli iz još većeg SSSR. Biće još kvalifikacija, još prvenstava… Nadam se i naše mudrosti.

Opšti je stav da podmlađeni „orlovi“ imaju veliki potencijal. Ima li pojedinaca koji su po vašem trenerskom ukusu?

– Nemojte me pitati o imenima, molim vas. Da ne ispadne da nekoga forsiram na štetu drugih. Srbija je imala, ima i imaće darovite fudbalere. Nisu slučajno rasuti po jakim timovima, širom Evrope. Samo i oni se moraju znati nositi s pritiskom. Velikim zahtevima i očekivanjima svih vrsta. Navijača i medija, najviše. Prerano ih naprave zvezdama, a prebrzo im zaborave stare zasluge, posle prvog kiksa.

Klubovima od Triglava do Vardara ide još gore. Da li je privatizacija rešenje za njihove probleme?

– Rat nam se desio taman kada su klubovi počeli evropski, tržišno da funkcionišu. Zaustavljeni su u toj evoluciji. Čak vraćeni unazad. I sada se dave u problemima. Čak ni velika jugoslovenska četvorka Dinamo – Hajduk – Zvezda – Partizan nema nekadašnju tradiciju ni igrački kvalitet da bi parirala finansijski moćnicima u svetu fudbalskog biznisa. Evropa kupi „kajmak“ i odvodi sve mlađe talente.

Zato imamo previše nasilja, nacionalizma, kriminala i drugih devijantnih pojava na tribinama. Uznemiravaju li vas događaji poput huliganizma u poslednjem meču Zvezde i Partizana ili Šimunićevog skandaloznog slavlja?

– Strašno je to koliko sami radimo na svoju štetu. Koliko se bez razloga ljutimo jedni na druge, imamo međusobnu averziju, zavidimo drugome, izmišljamo probleme tamo gde ih nema. Eto, da možemo skupiti najbolje igrače svih šest reprezentacija dobili bismo ne dve nego tri moćne jedanaestorke, ali bojim se da bismo se već oko nečega zavadili – iskren je legendarni „Štraus s Grbavice“.

Tika-taka ili trka

Posle prošlosezonskog trijumfa Bajerna nad Borusijom iz Dortmunda u finalu Lige šampiona mnogi su požurili s konstatacijom da je prošlo vreme Barselone i počela era vladavine nemačkog fudbala, predvođenog kolosom iz Minhena.

– Biće zanimljivo videti kako će fudbalski svet, navijači posebno, reagovati na tu mogućnost povratka trci, snazi i disciplini oličenima u nemačkom fudbalu. I ovaj Mundijal će pokazati da li je to zaista prošlo vreme tika-take ili je po sredi samo trenutna zasićenost koncepcijom u čijem središtu su savršena tehnika i posed lopte.

Partizanove trzavice

Iako je samo jednu godinu vodio Partizan, početkom devedesetih, Osim i danas prati zbivanja u klubu iz Humske, šestostrukom uzastopnom šampionu Srbije u silaznoj putanji, bez svetle evropske perspektive i finansijske stabilnosti.

– Partizan je dugo imao određeni sistem rada i složno rukovodstvo. Čim su počele trzavice, oko para naravno, jer one ljude najlakše zavade, nastali su izvesni problemi.

Mesi, pa ostali

Fudbalski filozof iz grada na Miljacki ima svog ljubimca u fudbalskom trijumviratu Lionel Mesi – Kristijano Ronaldo – Zlatan Ibrahimović.

– Ne volim kada ih porede, jer su sva trojica vrhunski fudbaleri, s neverovatnim igračkim perfomansama i postignućima u njihovim klubovima i reprezentacijama. Samo ću reći da lično najviše uživam u inteligentnom fudbalu Mesija. Za mene bi on uvek bio prvi izbor.