Ne verujem u tradiciju sa velikim T

Susrećući se s majstorima sevdaha, muzičarima, pevačima i autorima ove umetničke forme, Imamović neprestano proširuje svoj repertoar i svojim interpretacijama stvara jedan poseban stil savremenog sevdaha. Damir Imamović će pred beogradskom publikom održati koncert večeras od 20 sati u Velikoj sali Doma omladine, a tim povodom smo i razgovarali sa njim.

• Tvoj deda Zaim Imamović bio je čuveni izvođač sevdalinki, otac Nedžad takođe je pevao – da li te je porodično nasleđe podstaklo da i ti kreneš tim putem i šta je još bio motiv?

Zapravo to nije bio moj početak u muzici iako ljudi to najčešće misle. Moja prva muzička iskustva i ploče koje sam slušao su bili nešto potpuno drugačije, to je bio i rok i džez i bluz i neki fjužn, od Džimija Hendriksa, Džona Meklaflina, Majlsa Dejvisa i raznih drugih stvari. Sevdah je nekako bio tu kao deo nasleđa i priče koja je imala veze sa porodicom. Ali to je bio posao moga oca i dede i oni to nisu često nosili kući. Bilo je tu nekih druženja na kojima se pevalo i od tada sam zapamtio dosta pesama. Gitaru sam počeo da sviram kada sam imao 15 godina, ali u to vreme sam bio zainteresovan za neku drugu vrstu muzike. Tek negde od 25. godine sam prihvatio sevdah kao nešto što me je zainteresovalo do te mere da sam poželeo da ga pevam.

• Ne zaustavljaš se samo u reinterpretiranju poznatog repertoara, već si pred sebe postavio zadatak otkrivanja zaboravljenih imena i naslova?

Isto kao što je za svakog muzičara koji se bavi recimo klasičnom muzikom važno da se uputi u istoriju klasične muzike i kako su se stvari na tom polju razvijale i da čuje snimke nekih važnih starih majstora, tako je to važno i za sevdah – ako neko želi time da se bavi, mora se prvo dobro uputiti u tradiciju. Ja sam i inače vrlo skeptičan prema ljudima koji se muzikom bave skidajući pesme sa YouTube-a i slično. Meni je jako važno da su ono što sviram i pevam i za šta pravim aranžman ili obradu već radili neki dobri pevači i muzičari i da postoji muzički zapis o tome, neki snimak.

• Ranije su se u sevdahu koristili stari žičani instrumenti, kao što je saz, a ti sviraš gitaru. Koje su po tebi prednosti a koje mane gitare u sevdahu u odnosu na izvorne instrumente?

Sevdah se jeste, kao i svaka muzika na ovim prostorima, razvijao uz različite načine izražavanja – nekada je to bio samo glas, nekada uz žičane instrumente, nekad uz harmonike, negde čak i orkestarski, tako da postoji veoma širok repertoar, od koga se možda 40-50 odsto ne može svirati samo na starim instrumentima poput saza jer su u pitanju pesme koje uključuju mnogo razvijenije harmonije. Gitara je jedan vrlo prirodan instrument kojim ja najbolje mogu da sviram ceo repertoar, može biti harmonijski instrument, melodijski, ritmički instrument u zavisnosti od nijanse koju muzika zahteva. To je ono što je veoma važno za sevdah – da je postao muzički žanr a ne samo repertoar i da je na neki način uspeo da se izdigne iznad te pripadnosti samo jednom instrumentu. To je jedna poprilično starinska tvrdnja i karakteristika da se za neku vrstu muzike veže određeni instrument. Savremeni život traži da jedan žanr muzike postoji bez obzira na čemu se svira. Danas imamo primere da neke vredne klasične stvari, kao recimo Bah, sviraju na električnoj gitari. Na isti način ljudi danas sevdah sviraju sa različitim instrumentima.

• Bez obzira na vernost tradiciji, svojom muzikom unosiš određenu dozu svežine u sevdah. Na koji način su za tebe isprepletani nasleđe i inovativnost?

Dešavalo mi se da neke stvari koje su vrlo tradicionalne, koje sam bukvalno prepisao od onih od kojih sam učio, ljudi shvate kao inovativnost jer zapravo ne znaju za njih. Ja ne verujem u tradiciju sa velikim T, nisam konzervativac i malo mi se čak i gadi priča o konzervativizmu koja je obično vezana za nacionalizam i provincijalni mentalitet, mislim da je to zatupljujuće i da zatvara mogućnosti umesto da ih otvara, ne samo u smislu kreativnosti, već i u političkom, društvenom i svakom drugom pogledu. Vrednost tradicije za mene je da ona bude jedna škola koju treba proći, videti šta su radili ljudi pre tebe i iz toga učiti. Postoje konkretne pesme, autori i načini izvođenja koje je neophodno izučiti kada je u pitanju tradicija. S druge strane u inovativnost verujem samo u slučaju kada je u pitanju jedna informisana inovativnost, ne neka koja je po svaku cenu. Zato mislim da ta vrsta upoznatosti sa tradicijom pomaže inovativnost i obrnuto.

• O čemu se radi u tvom projektu SevdahLab i šta je cilj ove putujuće laboratorije sevdaha?

Dosta godina sam se bavio istraživanjem, intervjuisao starije ljude koji su se tom muzikom bavili profesionalno, a nekima od njih još uvek, da tako kažem, šegrtujem. Tako je prirodno došlo do toga da u nekom momentu, osim diskova i koncerata, to znanje izlažem i u obliku prezentacija, predavanja, radionica. Tako sam osmislio koncept SevdahLab, bukvalno jedne putujuće laboratorija sevdaha koja se prema potrebi pretvara u radionice, predavanje o istoriji i estetici te muzike i slično. Pre dva meseca sam održao jednu intenzivnu trodnevnu radionicu sa grupom ljudi u Sarajevu, držao sam radionice i na različitim univerzitetima u inostranstvu. Taj projekat je još u povoju a cilj mi je kontinuitet u upućivanju drugih, pogotovo mlađih, ljudi u to.

• Dosta sviraš po inostranstvu – da li se razlikuju reakcije domaće publike i one u kojoj su ljudi koji možda i nisu upoznati sa tradicijom sevdaha ili ne razumeju jezik?

Smatram da ta umetnička forma kojom se bavim i uopšte muzika može da komunicira sa ljudima bez obzira na jezik. Mislim da do ljudi dopire ono što pevam iako ne razumeju jezik, kao što mi na primer slušamo muziku na španskom. Ja ponekad čak pokušavam opisno da prevedem ljudima šta je ono o čemu pevam, da im objasnim. Čak razmišljam o tome da se ozbiljnije upustim u tako nešto, da angažujem dobre prevodioce koji prevode ozbiljnu poeziju. Reakcije su većinom dobre, međutim postoji nekoliko problema, kao što je taj negativan imidž Balkana koji je napravljen zbog ratova a i, čini mi se, promocijom u muzičkoj industriji raznih projekata koji svesno potenciraju jednu sliku Balkana kao divljeg mesta na kojem imate orkestar sa 40 članova, rakiju na sceni i svi se tuku međusobno i pevaju o marki omiljene puške i slično. Ja ne negiram da i ta strana Balkana postoji ali ona mi naprosto nije interesantna, smatram je za glupu, zapuštenu, prljavu i jednostavno je ne osećam kao svoju. Vrlo često dođu na koncert očekujući tako nešto pošto dolazim sa tih prostora, očekuju neku divlju budalaštinu, a zapravo dobiju jednog momka koji sedi sa gitarom i svira nešto što je kamerna muzika i improvizacija. Zato mislim da po tom pitanju ima još jako puno posla – da se transformiše ta slika šta sve Balkan može biti.

• Tvoj poslednji album snimljen je uživo na četiri koncerta koja su se ovog leta održala u Svrzinoj kući u Sarajevu. Zbog čega si se odlučio baš za taj prostor?

Upravo zbog atmosfere koju taj prostor ima. Radi se o jednoj staroj kući jedne stare trgovačke porodice koja je posle Drugog svetskog rata tu kuću ostavila Muzeju grada Sarajeva. To je sada dakle jedan muzejski prostor koji obeležava jedan način života. Ta kuća je građena etapno i prilagođavana je prostoru u okolini i iskoristila je od tog prostora ono najbolje, po nekim principima koji su meni jako dragi kada je u pitanju uopšte život i arhitektura. U tom smislu mi je kao mesto na kom bih svirao sevdah jako važna jer je sevdah muzički žanr koji se menjao i prilagođavao, a ta kuća je na neki način metafora te priče. Ja sam od 2008. godine svako leto imao koncert u Svrzinoj kući, a ove godine sam odlučio da to bude zabeleženo na CD-u. Zapravo ne radi se o klasičnom „live“ CD-u, sa pričom i reakcijama publike na koncertu, već je snimljen tako da je zabeležena atmosfera ali se može slušati kao klasičan studijski album.

Koncerti sa Jadrankom Stojaković

„Jadranku sam upoznao u Tokiju negde 2004. godine, ona je dobro poznavala mog oca, nekad su svirali zajedno. To poznanstvo je preraslo u jedno lepo drugarstvo i saradnju. Zahvaljujući tome smo napravili nekoliko zajedničkih koncerata koje je publika odlično prihvatila, a i mi smo uživali u tome. Ono što je stvarno vredno kod Jadranke je, osim što je sjajna kantautorka i ima predivan glas, to što je jedna od najvažnijih osoba sa popularne scene koja je snimila neke sevdalinke i uspela od njih da napravi svoje verzije koje su potpuno promenile percepciju te muzike u javnosti. Dosta ljudi se iznenadi kad čuje izvornu verziju neke pesme koju je Jadranka obradila i napravila od nje nešto što je skoro pa pop standard. Njena muzička imaginacija je nešto zaista fascinantno i veoma vredno“, kaže Imamović.

Saradnja sa BiH reperom Frenkijem

„Veoma interesantna mi je bila saradnja sa Frenkijem, reperom koji je sigurno uz Edo Maajku najznačajniji na toj sceni. Frenkiju sam 2009. godine gostovao u pesmi „Tebi“. To je jedan svet koji je meni poprilično nepoznat jer nisam fan rep muzike, niti je poznajem niti je razumem, ali ponekad volim da se upustim u neke nepoznate stvari i napustim sigurnu teritoriju jer sa svake strane se može naučiti nešto novo. Uglavnom ljudi tretiraju to napuštanje vlastite teritorije kao kompromitiranje, i zapravo iz nekog straha od toga ne žele da rade ništa što nije isključivo vrsta muzike kojom se bave. Ali to je zapravo nešto što se može uraditi na sjajan način, pesma koju smo uradili Frenki i ja, nešto potpuno fenomenalno – on je izašao iz svog kruga ja iz mog i našli smo se u nekom međuprostoru.