Neozbiljna reakcija vlasti na požar u Vinči 1Foto: Medija centar

Tačno je da merne stanice u Srbiji ne mere koncentraciju konkretnih kancerogenih materija poput furana i dioksina, koje su posledica spaljivanja otpada, posebno gume i plastike.

Međutim, neozbiljnost ekološke politike Srbije više se vidi kroz reakciju tokom i nakon požara na deponiji Vinča, nego u samoj činjenici da se požar dogodio. Naime, svojevrsni ekološki ping-pong nadležnih institucija oko toga ko „nema tehnologiju“, a ko „nije zadužen“ za merenje ovih materija predstavlja nemušt način kupovine vremena, dok se građani ne zasite ovim problemom i ne pređu na neki drugi koji će im mediji bliski vladajućoj nomenklaturi „slučajno“ servirati. Navedeno samo predstavlja uzak primer široke slike slabosti institucija u Srbiji, pa i nepoštovanja sopstvenih pravnih akata. Jer dostupnost informacijama koje su od javnog značaja, posebno u uslovima ugroženog zdravlja građana zakonska su obaveza i prioritet svake ozbiljne države koja počiva na institucijama, a ne kultu jedne ličnosti, ili kultu jedne stranke, kaže za Danas asistent političke ekologije na Fakultetu političkih nauka Marko Vujić.

On dodaje da požari na beogradskoj deponiji nisu novost, ali da je ovogodišnji bio najinvazivniji, i najosetniji po građane širom Beograda.

– Tu možemo da govorimo o čitavom nizu propusta. Prvenstveno, Vinča ne zavređuje naziv deponija, jer taj pojam sa sobom nosi neku vrstu uređenosti, selekcije i skladištenja otpada, a nažalost Vinča to odavno nije i pre je možemo nazvati smetlištem. Lanac odgovornosti počinje svakako od nadležnih, gradskih vlasti, ali i republičkih uzimajući u obzir činjenicu da je Vinča jedna od najvećih ekoloških crnih tačaka u čitavoj Evropi, napominje Vujić.

Kako sagovornik Danasa objašnjava, domaći zakonodavni okvir u toj oblasti je relativno usklađen sa normativima Evropske unije, ali je problem nesprovođenje zakonskih i podzakonskih akata.

– Privredni interesi, inspirisani političkim, jedino uvažavaju nova radna mesta, ma koliko ona bila ekonomski (ne)održiva, dok se štetnost novih investicija po životnu sredinu i zdravlje građana uopšte ne uvodi kao relevantna eksternalija. Opšti utisak je da strani investitori imaju ekološki komoditet kakav ne postoji u njihovim matičnim zemljama, te da je upravo to jedan od načina kojima naša vlast motiviše dolazak stranih kompanija. Ako o poklanjanju zemljišta od strane države, te ogromnim subvencijama po radnom mestu stranim kompanijama možemo polemisati sa ekonomskog nivoa, onda o povlađivanju u ekološkoj standardizaciji apsolutno ne bismo smeli ni da polemišemo ni sa jednog, posebno ne sa etičkog nivoa. Zdrava životna sredina, kao osnova zdravlja nacije, ne sme biti predmet trgovine, popuštanja i pregovora nijedne vlasti koja želi, ne napredak, nego opstanak sopstvenog naroda, jasan je Vujić.

On napominje da se u slučaju deponije u Vinči, nažalost, moramo zadovoljiti utešnim geslom da je „bolje i bilo kakvo rešenje, nego nikakvo“, te da „ostaje nada“ da će u već ugovorenom javno-privatnom partnerstvu na relaciji Beograd – francusko-japanski partner, bar potpisano u ugovoru biti sprovedeno.

Da je zagađenje vazduha usled požara izuzetno opasno i kancerogeno, potvrdili su stručnjaci i sama SZO, podseća Vujić i dodaje da je tokom višednevnog požara u Vinči koncentracija furana i dioksina u vazduhu bila ogromna.

– Za utehu nam ostaje da jedno izlaganje ovim materijama najverovatnije neće dovesti do fatalnih posledica, ali to je uteha koja je gubila na značaju svakim novim satom gustog dima iz Vinče koji se nadvijao nad našom prestonicom, kaže Vujić.

U vezi s tim, konstataciju predsednika Republike i drugih visokih funkcionera da se građani bave ekologijom jer „dobro žive“, Vujić ocenjuje kao neistinitu.

– Predsednik je očito konsultovao literaturu u kojoj stoji da su se zemlje Zapadne Evrope predvođene Nemačkom, počele baviti ekologijom kada je životni standard oličen u platama dosegao relativno visok nivo. Odista, 1970-ih je u Nemačkoj prosečna plata po radnom satu već iznosila više od tadašnjih 10 nemačkih maraka (2020. je 22 evra). Ono što mene lično zbunjuje u analogiji predsednika je korelacija pomenutog, sa na primer ekološkim aktivistima protiv MHE Stare Planine, iz opština Pirot i Knjaževac, gde zarada po radnom satu jedva prelazi 1,5 evro. Možemo li „dobrim životom“ pravdati lokalne ekološke proteste od Zrenjanina, preko Loznice do Pirota, na kojima su ljudi koji rade za jedan i po do dva evra po satu? Voleo bih da je predsednik zaista u pravu, te da naši ekološki problemi i motivi aktivizma jesu posledica dokolice jednog sjajnog životnog standarda, ali nažalost, to ne odgovara istini, zaključuje Vujić.

Smetlište visoko 50 metara

– Da bismo pojasnili kako smetlište u Vinči izgleda, koliko je prostrano i duboko, dovoljno je da zamislite da kada stanete na površinski sloj smeća, samo tlo se nalazi tek na 50. metru ispod vaših nogu, što je kao da stojite na vrhu Beograđanke, a sve ispod vas do Masarikove ulice su mračne dubine otpada, raznih hemijskih procesa, mikro i makro požara. Stvaranje ovakih prostranstava smeća je posledica višedecenijskog neodgovornog odlaganja otpada, izostanka selekcije, skladištenja i najzad reciklaže, objašnjava Vujić.

NDB: Pašalić da kontroliše deponiju u Vinči

Pokret Ne davimo Beograd pozvao je ombudsmana Grada Beograda Marka Valjarevića, kao i zaštitnika građana Zorana Pašalića da pokrenu postupke kontrole i nadzora nadležnih institucija i republičkih i gradskih organa povodom požara na deponiji u Vinči koji je uznemirio javnost i izazvao posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu i da o nalazima u najskorijem roku obaveste javnost. D. D.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.