Nigde

Između pohlepnika i očajnika,

Političara, politikanata i tračara.

Okružen ljigavcima i prodržljivcima,

Usred ubica, neznalica i prznica,

Zlih, trulih i pokislih mrljavaca,

Kalkulanata, lopova, secikesa i prevaranata,

Prostaka, primitivaca i smrdljivih božjaka,

Opsenara, populista i propalih sanjara,

Pakosnika, kretena i idiota,

Sujetnih, zavidljivaca i kojota.

Prevrtljivaca, smutljivaca i dvoličnjaka,

Uobraženih, ograničenih profesora, kao i bezočnih kompilat(or)a i plagijat(or)a.

I onih korumpiranih, od savesti totalno očišćenih,

Netolerantnih, besnih, razmetljivih,

Sačuvaj me Bože i od naivaca ocvalih i talenata upropašćenih,

Nezainteresovanih, lenjih đaka i đavolovih miljenika,

Novopečenih vernika, nevernika i agnostika.

Nepoštenih i nesposobnih, neosvešćenih lica.

Mrzitelja, rasista i nasilnika,

Kvazi naučnika i umetnika,

Sebičnjaka, raznih prepredenjaka i moralnih degenerika,

Pukih karijerista i priučenih diplomata,

Pedofila, voajera i vulgarnih egzibicionista,

I ostalih mentalnih bolesnika, naopakih intelektualaca i navodnih besmrtnika.

Muka mi je i od izrežiranog srpstva, iskrivljene prošlosti i raspukle sadašnjosti,

Svetskog licemerstva, nepravde i bezobzirnosti.

Pa i kritičkog, umornog, klimavog sopstva,

Distance i otklona od svekolike svireposti,

(Čime, evo, dospevam do sterilne i beizlazne otuđenosti.)

Na domaku pokušaja bekstva i poraznog duhovnog ropstva.

Smetaju mi i inertni i apstinenti,

Neuspelo se krijem od ulizica i razmaženih mezimaca.

Lakomislenih potrošača i neodgovornih zagađivača.

Ne podnosim ni nametljiv(i)ce a ni nevešte glum(i)ce.

Srebroljupce, slabiće i koristoljupce,

Kobajagi posvećene i one namerno neosvećene.

U makazama sam mračnjaka i tobožnjih vidovnjaka,

Zatucanih i bednih, nalik onima iz Krležinog „Vučjaka“,

Ratnih huškača i svih drugih bukača,

Unutrašnjih i spoljnih neprijatelja, kao i pomahnitalih navodnih pomiritelja.

Zalutao među ženama koje me (više) neće / I onih koje ranije sâm nisam hteo,

naročito u rasno proleće.

Drugova, takozvanih prijatelja, kolega i rođaka, / Svih kojih nema baš onda kada mi ne ide,

Dok se jednostavni, dobri, plemeniti, vrli ljudi mahom od svega povlače.

Duboko na oči šešir navlače,

U sebe se tragično uvlače.

U vremenu koje guši, kada mi se čini da sve(t) se ruši.

Pritom mi i duša i srce bridi.

Kroz razlomljenu stvarnost ni zdravlje, ni svetlost se ne vidi,

Kada izgleda da skoro ništa ne uspeva,

Te poražen osećam da mi niko ne valja.

A čak mi je i ona – poezija, sve dalja i dalja.

Ipak, batrgam se između sve bleđih snova i sve češćih košmara.

Teturam se, padam, ustajem, trčim,

Goni me opasnost koju ne vidim a sve je bliža,

Preda mnom svuda crna, duboka močvara.

Odjednom čujem glasove spasa,

Neko mi pruža ruku iz mraka.

Nije li to još jedna grozomorna utvara s bezbroj smrtonosnih kraka?

Najzad, budim se i tegobno osedlavam nadu.

Na vidiku slutim pomalja se sunce, plavetnilo, vedrina.

Pa umišljam makar da sadašnja jeza uskoro će proći,

Uveravam sebe, neubedljivo, mlako,

Pobediće pravda, lepota i blagostanja dolina.

Da li će se možda Zemljom čedna ljubav i kulturna renesansa rasplamsati (?),

Neodoljiva je njihova silina.

Ne bude li tako, ostaje bar uteha, misao koja leči, ogromna duhovna snaga njena.

(I tobožnji podsticaj – vesela zavaravajuća pesma bardova, boema.)

Uspomena na ranijeg sebe, na vlastita dela, ideje i reči, vremešna je, sâma.

Na oči nedokučive Njene, boje vlažnoga peska,

Blesnuše mi opet na tren u besanim noćima, kao u onim našim vatrenim kočijama.

Pri kraju puta, varljiva sećanja sreće rađaju se u obliku senke bola u brdima.

Poput nesnošljivog grča u duši, tupog pritiska u grudima.

Pa se tako čini tragično izgubljena i opšta i lična veličanstvena nirvana.

Netragom zauvek nestala, zvezda zgasla, badava potrošena.

Stâra, skaska,

Zdrobljena.

 „Ovo ispada dobar trenutak za umiranje.“ (Danijela Krin)

 (Iz pesničke zbirke u pripremi „U dodiru vremena“)

Autor je profesor univerziteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.