Nismo razmatrali vojnu opciju za Kosovo

– Znate, istorija se ponavlja. Mislim da to pitanje nije rešeno. Rešeno je veštački u Briselu i Vašingtonu. To je bilo mehaničko, neprirodno rešenje. Uradili su ono što ne odgovara ni Srbima, ni Hrvatima, a ni drugim narodima. Ranije su Čerčil i Staljin napravili Jugoslaviju tako što su sakupili i pravoslavne i katolike i muslimane u jednu državu. Govorili su da je komunizam bio neprijatelj Zapada. Međutim, oni rade slično. Rusiju su veštački podelili na republike. Prosto je neverovatno kako su crtali granice Ukrajine, Kazahstana, Belorusije… Kada se sve raspalo, 25 miliona Rusa živi izvan Rusije. Tako je i ovde. To pitanje nije rešeno, odnosno reč je o rešenju koje je samo zamrznulo konflikt. Taj konflikt može da bukne za godinu dana, a može i za 10 godina. Ali je moguć. Nijedan interes nijednog od tih naroda nije u potpunosti ispunjen – ističe Rešetnjikov, koji je je na čelu Instituta koji radi strateške analize za predsednika i premijera Rusije – Vladimira Putina i Dmitrija Medvedeva.

Da li bi taj potencijalni sukob na Balkanu mogao da izazove širi sukob, rat na svetskom nivou?

– Mislim da do toga neće doći na Balkanu. Veliki rat će izbiti na Bliskom istoku. Ono što se dešava u arapskom svetu, u Siriji, Turskoj, Iraku, Avganistanu, to je osnova za neki veći rat. Ako Zapad nastavi da svrgava režime u tim državama, mogao bi da isprovocira veliki rat. Na neki način, Balkan će biti u senci tog velikog rata. Na kraju, posledice tog rata mogu da izazovu i vojne konflikte na Balkanu i na južnim granicama Rusije. Ljudi moraju da shvate da je situacija veoma opasna, naročito na istočnom Sredozemnom moru.

Očekujete li prebacivanje svetske krize na Balkan u narednim godinama?

– Balkan je takođe u krizi. A koja država nije? Nemačka? Veliko pitanje. Kao i u Velikoj Britaniji, i u Nemačkoj jača evroskepticizam i postavlja se pitanje izlaska iz Evropske unije. Zanimljivo, Velika Britanija postavlja pitanje o o izlasku iz EU, Srbija postavlja pitanje o ulasku u EU. Evropa je u krizi, kao i Balkan – Grčka, a čini mi se da je i Srbija u krizi.

Govorili ste na jednom od svojih predavanja o Evroazijskoj uniji i o potrebi da što više zemalja uđe u nju. Mislite li da je to rešenje?

– Ne kažem da što više država treba da uđe u Evroazijsku uniju. Treba da uđu one države koje su bliske po kulturi, tradiciji, veri. Tada će to biti više homogena organizacija. Drugo je pitanje što Evroazijski savez može da sarađuje sa muslimanskim zemljama, Kinom i Korejom. Samo jezgro tog saveza treba da objedini države bliske kulturno-istorijski i po tradiciji. Zbog toga kažemo Belorusija, Ukrajina i Kazahstan, a što se tiče drugih država izvan bivšeg Sovjetskog Saveza, tu su i Srbija, Bugarska, a spremni smo da prihvatimo i Češku i Poljsku, bez obzira na sve suprotnosti. Tada će biti mnogo zdravija atmosfera. Uzimamo pod ruku sve koji nam dođu, iako nose brdo drugih problema.

Često se govori da bi Kosovo moglo da bude generator glavnih problema u Evropi?

– Da li Kosovo postoji kao država ili ne? Svi je priznaju, ali mi smatramo da je to protektorat. I koliko dugo će još biti protektorat? Ili će se formirati nacionalna ideja oko koje će se formirati ta država? Da li su kosovski Albanci nacija ili su deo albanske nacije? Onda se postavlja pitanje – čemu dve albanske države? Ili ako su oni posebna nacija, onda treba da se formiraju kao posebna nacija, da prikažu u svetu svoje nacionalne ideje. Zbog toga Kosovo, gledajući njegove ekonomske mogućnosti, mogućnosti nacije, teško bi moglo da postane država. Možda kolonija. Kolonija sa velikom autonomijom.

Hipotetički – kada bi Srbija krenula u rat za Kosovo, pošto bi se verovatno sukobila sa snagama NATO, šta bi Rusija preduzela i da li bi se vojno umešala? Da li je uopšte razmatran takav scenario?

– Tu varijantu, tu hipotezu još nismo razmatrali. Rat u Evropi je nepoželjan i niko ga ne želi. Treba tražiti druge načine i puteve da se vrate istorijske zemlje. Potpuno su razumljive želje Srba, ali šta znači rat? To znači da Albance morate negde proterati. Ne možete ih sve uništiti. Zbog toga smatram da ukoliko bi Rusi i Srbi ispunili svoju misiju i bili istinski pravoslavni ljudi kao naši preci, u tom slučaju bi i Kijev bio ruski grad. On je i sada ruski, ali nije u sastavu Rusije. I Kosovo bi bilo u sastavu Srbije, a polovina stanovništva Kosova bili bi Albanci. Izgubili smo glavno oružje – pravoslavnu veru. Mi smo samo verujući na rečima – formalno. A ne na delu kao naši preci. To je oružje koje nam je dao bog, a mi smo ga izgubili. I mi sada pokušavamo da igramo na tuđem terenu i po tuđim pravilima. I to igru koja nije naša. Naša igra je fudbal, a mi igramo bejzbol. Hoću da kažem, i mi Rusi smo izgubili to glavno oružje.

Danas se kod nas rađaju ti ruski ljudi koji su nekada postojali. Svakim danom ih je sve više, a voleo bih da ih je i u Srbiji sve više. Zašto su toliki napadi na Rusku i Srpsku pravoslavnu crkvu? Bio je onaj slučaj sa grupom Pussy Riot. Idem u jednu malu crkvu i počeli su da se pojavljuju mladi ljudi. Pitao sam se odakle sad pa oni, a onda sam pročitao jedno istraživanje javnog mnjenja da se u vreme tog skandala sa tom grupom povećao broj mladih koji odlaze u crkvu. Desilo se upravo suprotno od onoga što su želeli. Zbignjev Bžežinski je rekao čuvenu rečenicu – „Posle pada Sovjetskog Saveza ostala je još jedna stvar koju moramo da uništimo – Rusku pravoslavnu crkvu“. I rekao je istinu. On je shvatio da je to stožer oko koga se svi skupljaju. Komunisti su se borili za socijalističku domovinu, liberali za demokratsku otadžbinu, a pravoslavni samo za otadžbinu. I to je ono što njima ne odgovara.

Srbija je okružena zemljama NATO, pridruženi je član Partnerstva za mir. Nekako se stiče utisak da Rusija preko Srbije, odnosno kroz takozvano kosovsko pitanje pokušava da se obračuna ili da na neki način naruši odnose sa Evropskom unijom principijelnim insistiranjem na rezolucijama UN o Kosovu. Da li je to tačno?

– Ne. Nikako. Mi jednostavno i principijelno podržavamo srpsku poziciju. Mi smo priznali Abhaziju, a Kosovo nismo. To radimo samo zbog Beograda. Kad Beograd prizna Kosovo, onda mi nećemo biti protiv toga. U tom smislu je tačna fraza da Rusi ne mogu biti veći Srbi od samih Srba. Mi ne priznajemo Kosovo samo zbog Srbije. Drugih planova nemamo. Ako se vi odreknete Kosova onda ćemo i mi priznati Pridnjestrovlje, Karabah…

Premijer Rusije Dmitrij Medvedev najavio je da će Rusija odgovoriti na širenje NATO na Finsku i Norvešku. O kakvoj vrsti odgovora se radi – vojnom ili ekonomskom?

– Rusija može da odgovori tako što će pojačati svoje mere odbrane i u tom pravcu se već sada dosta radi. Ogroman novac je potrošen za naoružavanje armije i ja ne mislim da će Finska ući u NATO. Ako do toga dođe, bićemo prinuđeni da svoje rakete okrenemo i na Finsku, da gradimo vojne baze u tom regionu. Postoje dve alternative – jačanje naše vojne sposobnosti, a drugo je ponovno naoružavanje armije. Kakav drugi odgovor možemo da damo? Drugi odgovor ne postoji. Nažalost.

Želim da podvučem da će Rusija aktivno raditi sa Finskom da do takve situacije uopšte ne dođe. Imamo odlične odnose sa Finskom i ne vidim mogućnost da Finska uđe u NATO. Čak me ti napori Amerikanaca podsećaju na situaciju da ih sve sakupe na jedno mesto i da svi zajedno potonu.

Mislite li da li bi vojno jačanje Rusije moglo da naruši ravnotežu moći u Evropi i odnose sa NATO?

Trenutno to nije moguće, jer je Rusija od kraja osamdesetih i početkom devedesetih vojno dosta oslabila. Ono što mi sada radimo je da zapravo popunjavamo opet ono što smo trebali da uradimo tada, odnosno da ojačamo našu vojnu sposobnost. Tako da smo još uvek daleko od narušavanja balansa u Evropi. Imamo taktičke nuklearne i strategijske snage, koje su na vrlo visokom nivou i one održavaju balans moći.

Nemačka kancelarka Angela Merkel nedavno je rekla da prirodna dobra kao što su gas i nafta na teritoriji Rusije nisu samo ruski, nego da pripadaju svima. Da li će Nemačka ponovo pokušati da ih se domogne? Kakva su vaša predviđanja?

– To je i Hitler govorio. Za nas to nije ništa novo. I Amerikanci su govorili isto i njihov državni sekretar. Želja je Zapada da rasturi Rusiju i preuzme prirodna bogatstva koja smo mi dobili bez rata i ubistava lokalnog stanovništva i pokretanja Drugog svetskog rata. Ti koji govore takve stvari, neka se samo sete šta su oni radili kroz svoju istoriju i kako su se razvijali i koliko su prouzrokovali ratova. Što se Nemačke tiče, imamo poslovicu – Dok moja krava muče, tvoja bolje da ćuti.

Često govorite o krizi posthrišćanskog društva. Kakva je mogućnost za izbijanje verskih ratova između hrišćana i muslimana na teritoriji Evrope?

– Mislim da na teritoriji Evrope nisu mogući verski ratovi, jer je hrišćanstvo u Evropi toliko oslabilo da više ne može da vodi nikakav rat. Naravno, biće mučenici hrišćani iz Evrope, ali je to manjina. Većina Evropljana je digla ruke od boga, odrekla se boga. Zbog toga muslimani imaju odličnu perspektivu u Evropi. Kada odete u neki evropski grad, osećate se kao da ste na Istoku. To mogu da kažem naročito za prigradska naselja u Parizu i skoro sve gradove Nemačke, gde ne znate da li ste u Nemačkoj ili u Turskoj ili Kurdistanu. Čini mi se da se Evropa odrekla Hrista i da ne može da se suprotstavi ozakonjivanju greha, jer je istopolni brak greh. Ne kažemo da takve ljude treba proganjati, ali ako država to dozvoljava, onda je to kraj hrišćanstva. Evropa ima male šanse, dok ih je u Rusiji mnogo, jer u Rusiji živi ruski narod, dok ga u Evropi nema. Ruski narod ima misiju i dužan je da je ispuni. Kakvu misiju? Misiju da predlaže alternativni put razvitka – dva puta smo predlagali tako nešto – pravoslavnu imperiju, a 1917. godine je ta imperija uz pomoć Zapada bila uništena. Potom smo predlagali pseudoinicijativu sovjetskog puta. To što je ta žena iz Nemačke rekla, za nas Ruse, to je smešno. Neka probaju da uzmu. Oni su već jednom probali i znamo kako se to završilo.

O SAGOVORNIKU

Dr Leonid Petrovič Rešetnjikov (1947, Potsdam), general-potpukovnik, istoričar. Završio je Istorijski fakultet Harkovskog državnog univerziteta (1970), postdiplomske studije na Istorijskom fakultetu Sofijskog univerziteta (Bugarska). Autor je knjige „Ruski Lemnos“, o ruskim izbeglicama na ostrvu Lemnos i više desetina istorijskih radova o ruskoj emigraciji u Grčkoj, Bugarskoj, Jugoslaviji i o savremenoj političkoj situaciji na Balkanu. Radio je u Institutu ekonomije svetskog socijalističkog sistema AN SSSR (1974-1976). Potom je radio u strukturama Spoljne (vojno)obaveštajne službe (1976-2009). Poslednja dužnost mu je bila – načelnik informaciono-analitičke Uprave Spoljne obaveštajne službe Rusije, član Kolegijuma Spoljne obaveštajne službe. Službu je završio u činu general-potpukovnika. Od 29. aprila 2009. godine Ukazom predsednika Ruske Federacije postavljen je za direktora Ruskog instituta strateških istraživanja.