Nobelovac umesto Mahfuza

U ovoj ulici živeo je stanar koji se tako i zvao. Taha Husein je jedan najvećih egipatskih proevropskih i prozapadnih prosvetitelju s kraja 19. i početka 20. veka. Husein je 1962. dočekao, tada već ovenačanog slavom Nobelove nagrade, jugoslovenskog pisca Iva Andrića.

Egipatski domaćini smatrali su da je samo Husein odgovarajući sagovornik jugoslovenskom gostu koji je stigao u Kairu na predstavljanje arapskog prevoda svog romana Na Drini ćuprija. U arapskom literarnom svetu, dela i potezi ovog slepog pisca praćeni su u njegovom poznim godinama podjednako izuzetnom pažnjom kao i u njegovoj mladosti.

Iako je već nobelovac, Andriću ovaj susret predstavlja vrata kroz koja ulazi u svet arapske literature, gde on, sa izvesnim vremenskim prekidima, uspešno traje sve do danas, kad se interesovanje za njegovo delo obnavlja, a percepcija revitalizuje.

Khediv Ismail je vladao od 1863. do 1879, kad je nastojao da što više približi Egipat Evropi, naročito Francuskoj, a da od Kaira napravi novi Pariz. Taha Husein je išao njegovim stopama. Iako slep, želeo je da vidi dalje i pronikne dublje nego svi njegovi savremenici.

U arapskom svetu ime Tahe Huseina odjeknulo je 1926. kad je objavio šokantnu i jeretičku knjigu, Fi al Shir al Jahili / Preislamska poezija.

Tu je doveo u pitanje valjanost Kurana, naučno dokazujući da su rani muslimani falsifikovali rane preislamske tekstove, da su priče o Ismailu, Ibrahimu i ćabi jevrejska izmišljotina usvojena kako bi naglasila iluzornu srodnost s drugim monoteističkim religijama, te da je Kuran bio proizvod neposrednog okruženja, a ne božanskog porekla. Zbog ogromnih protesta, knjiga je odmah povučena iz prodaje.

Ponovo je objavljena sledeće godine s promenjenim naslovom Fi al Adab al Jahili / Preislamska literatura, gde su neke, ali ne sve, sporne teorije uklonjene.

Husein je odmah smenjen kao dekan Fakulteta umetnosti u Kairu, ali je, na intervenciju premijera, izgubio i svoj položaj nastavnika. Na kratko je radio u ministarstvu, odakle je takođe otpušten. Sve to događalo se 1932/33.

Pošto je već dobio Nobelovu nagradu, na poziv egipatskog ministra kulture, Andrić je 9. marta 1962. poleteo u Kairo povodom predstavljanja romana Na Drini ćuprija na arapskom.

Tokom skoro tronedeljnog boravka, Andrić obilazi Luksor, Aleksandriju, Port Said. Mnogi njegovi junaci povezani su s Kairom, ili su službovali u njemu ili su pobegli u njega. Kairo je idealan grad da se u njemu nestane.

U njemu su sklonište nalazili mnogi koji su želeli da budu zaboravljeni zbog ovog ili onog razloga, od Hitlerovog gerilca i diverzanta Ota Skorcenija, do bivšeg iračkog predsednika Sadama Huseina. Sam Andrić svoje sarajevske dane provodio je u kafeu Kairo.

Bio je smešten u rezidenciji ambasadora, dr Jože Brileja, na samoj obali Nila, u najprestižnijoj diplomatskoj ulici na Zamaleku, Mohamed Mazhar, između mađarske i indijske rezidencije.

Knjigu je godinu dana ranije s francuskog na arapski preveo Sami al Durubi. Durubi je prevodio dela Lava Tolstoja kao i kompletna dela Fjodora Dostojevskog na arapski jezik. Durubi je bio sirijski političar, diplomata, prevodilac, univerzitetski profesor i filozof.

Radio je u sirijskoj diplomatiji tokom 1960-ih kao sirijski ambasador u Brazilu, Maroku, Jugoslaviji i Arapskoj ligi u Kairu.

Predsednik Amin Al Hafez imenovao ga je 1964. za ambasadora u Jugoslaviji, kada prevodi Travničku hroniku.

„Kao što je toliko puta u životu bivalo, sedim pred hotelom, u stanju koje nema imena i čekam dugo i strpljivo vesti o avionu koji zbog pustinjske oluje već drugi dan ne saobraća ili bar o vozu koji bi me ovako grozničavog prebacio do Kaira. Sve je neizvesno i daleko. Samo je blizu i izvesna smrt koja mi se javlja tihim kucanjem negde nasred grudi“, beleži Andrić u Luksoru.

Impresionira ga monumentalnost egipatskih građevina i hramova. Pomišlja na sudbine hiljada bezimenih, anonimnih argata, koji su u žarkoj i bezdušnoj pustinji kamene blokove nosili na svojim rukama ostavljajući živote u vrelom peske zbog te želje faraona da uđu u večnost.

„U jednom hramu u Luksoru govorio sam neprestano sam sebi: Samo da ovde ništa ne zabeležnim – samo ne ovde! Jer znam, šta god bih zapisao bilo bi nedovoljno ili netačno i ja bih se ogrešio ili o duše onih koji su pomrli u mukama gradeći ovo ili o uspomenu onih u čiji pomen je ovo građeno, klesano i pisano. Ni sam sebi ne reci ništa. Uzdrži se ovde od misli i suda, a pogotovu od svakog znaka i traga i dodaj ovoj pokopanoj tajni i ti svoj skromni obol ćutanja.“

Kad ga je u jesen te godine, povodom 70. rođendana, primio predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito razgovor je vođen upravo o Egiptu i Kairu.

Tito ga je pitao da li je ranije bio u Egiptu. „Nikada prije“, odgovorio je. „Mislio sam da su Egipćani slabašni ljudi, bolešljivi. A oni su veoma jaki, snažan narod“, rekao je Andrić.

Za razliku od Andrića, koji je u tišini želeo da pokaže svoje poštovanje prema ostacima stare civilizacije, Tito faraonskim spomenicima prilazi mnogo manje sentimentalno.

On je za to da se Abu Simbel ne preseljava zbog gradnje Asuanske brane, smatrajući da je to glup projekat, tim pre što u Egiptu imaju hiljade drugih spomenika. Andrić nije mogao ništa drugo, nego da se saglasi, iako je mislio drugačije.

„Imaju oni dovoljno spomenika“, potvrdio je Andrić. „Imaju oni dovoljno tih spomenika“, nastavlja Tito. „Od Kaira do Luksora. Ja sam protiv tih ruševina i ne bih ni dinara potrošio na njih“, završio je jugoslovenski predsednik.

Preseljenje Abu Simbela jedan je od najvećih poduhvata arheološkog inženjerstva. Ono je trajalo od 1964. do 1968. i koštalo je oko 300 miliona dolara.

Hram je isečen u blokove teške po 30 tona i preseljen na novu lokaciju, gde se nalazi danas. Do dana današnjeg u egipatskoj javnosti ostalo nerazrešeno kakva je Titova uloga bila u Naserovoj odluci da izgrade Asuansku branu.

Upravo se Titu pripisuje raseljavanje Nubijaca koji su živeli na obalama Nila, a koji i sada traže neka svoja prava.

Andrić je Titu rekao da „Egipćani nemaju lijepo mišljenje o Turcima“ i da „to vrijeme smatraju vrlo rđavim za sebe“. Onda je Andrić pomenuo „slepog egipatskog književnika“ Tahu Huseina, „koji je odavni kandidat za Nobelovu nagradu“ i koji mu je „skoro sa suosjećajnošću u glasu“ rekao: „Da i vi ste bili pod Turcima“.

„Nezadovoljstvo Egipćana, razumljivo je. Do dolaska Turaka imali su veliku kulturu. Ovi su ih unazadili“, prokomentarisao je Tito.

Andrić je, zatim, rekao da se ne može reći da je „otomanski režim kod nas bio suviše nečovječan, iako je svaka okupacija teška.

Običan čovjek, čak i rob, mogao je u turskoj vojsci postići najveće zvanje. Gdje je to drugdje bilo mogućno?

U mnogim zemljama, i dan-danas, na snazi su razna ograničenja. Velikih vezira u Turskoj bilo je iz redova Albanaca, Mađara, Srba, Hrvata, Crnogoraca. Tako visok položaj na Zapadu mogao je dobiti samo neko sa visokim porijeklom, pripadnik plave krvi i slično. Ponavljam, u početku turski režim nije bio tako rđav. Samo, mi njega gledamo iz današnje perspekive“, rekao je Andrić.

Tito ga je onda upitao da li su mu Turci pričali da su se Srbi u borbi kod Ankare između sultana Bajazita i mongolskog osvajača Timura borili srčanije od Turaka? „Borili su se čak i onda kada su se Turci predavali. Slušao sam to od samog Bajara (predsednika Turske Dželala Bajara, prim DB)“, rekao je Tito. „Da, to je poznato, pod vođstvom Stefana Lazarevića“, odgovorio je Andrić.

Od tada, pa naredne tri decenije, zahvaljujući izdavaču Validu Al Sibaiju, Andrićevo delo neprestano je prisutno u arapskom svetu. Do prekida dolazi 1992. kad, zbog sukoba u Jugoslaviji, prvo biva zanemaren, a zatim jednostrano interpretiran.

Obnavljanje interesovanja za Andrića dolazi 2009. kad je u Bejrutu objavljeno novo izdanje romana Na Drini ćuprija. Američki univerzitet u Kairu organizovao je 18. oktobra 2011. u svojoj zgradi na trgu Tahrir razgovor o delu egipatskog nobelovca Nagiba Mahfuza, povodom 100 godina njegovog rođenja.

U razgovoru je učestvovao jedan od 18 članova Švedske akademije nauka, koji odlučuju o Nobelovoj nagradi, Sture Alen. Izabran još 1980. on je danas najstariji član ovog tela. Pored njega, govorio je i poznati egipatski pisac Gamal El Gitani.

Gitani je primetio da je umesto Mahfuza „nagradu 1961. dobio veliki jugoslovenski pisac Ivo Andrić“, a da je Mahfuz morao da čeka sledećih skoro 30 godina, sve do 1988. kad je i on dobio Nobelovu nagradu.

Unuka predsednika Gamala Abdel Nasera, sada profesorka književnosti na Američkom univerzitetu u Kairu, Tahia Abdel Naser, rekla je da je Na Drini ćupriju kupila u knjižari u Maroku, a izdavač je bila Fondacija emira Mohameda bin Rašida al Maktuma iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, dok je prevod ostao Durubijev.

„Knjiga Na Drini ćuprija za mene je jedna od večnih knjiga. Kad smo prvi put bili u Jugoslaviji, otac mi je pričao o tom romanu. Bila sam fascinirana pričom o mostu i njegovoj stalnosti, a kad sam pročitala roman, moja fascinacija je samo rasla. To je jedna od knjiga koju nosim sa sobom kad putujem, deo kolekcije s kojom preživljavam kad sam daleko od kuće“, ispričala je Tahia.

Ona je, zajedno sa ocem Kamalom i bratom Gamalom, početkom 1980-ih, provela nekoliko godina u Beogradu, gde je cela porodica našla utočište od progona tadašnje vlasti.

Jedna od važnih dilema koja se u razumevanju Andrićevog dela postavljala pred arapskog čitaoca, bilo je pitanje da li Andrić doprinosi spajanju ili razdvajanju kultura, da li je prepreka ili most u razumevanju civilizacija?

Ovi pogledi pojavili su se pod snažnim uticajem događaja 1990-ih godina, da bi se shvatanje Andrića kao jednostranog pisca oživelo u vreme kratke vladavine političkog islama u Egiptu, od 2011. do 2013. Nakon toga, nastupila je nova faza reafirmacije Andrićevog dela.

Njoj je doprinela nagrada libanskom piscu Rabi Jaberu za knjigu Beogradski Druzi koja je dodeljena u Abu Dabiju 2012 (prevod ove knjige objavila je beogradska Geopoetika). Autor i književni kritičari zabeležili su da je Andrić poslužio Jaberu kao inspiracija.

Egipatski dnevnik Al Masri al Jum objavio je 2014. prikaz Andrićevog rada. Novinar i pisac Jusuf Al Kaid ističe da je Andrić veoma važan jer je ostvario ideju o ujedinjavanju mesta sa ljudima i događajima.

On je mesto pretvorio u poeziju baš kao što je Mahfuz pretvorio mesto u pripovedačku kreaciju. Jusuf al Kaid zaključio je da je Ćuprija na Drini u istoriji „veza između Istoka i Zapada, između Evrope i Azije, između muslimana i hrišćana, a ne granica između dve zaraćene strane“.