Noć i magla

Bože, kao da je juče bilo…

Tada sam – zbog svojih grehova – bio predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, pa mi je zapalo da se borim sa tom bestidnom i lažljivom troglavom aždajom SPS-JUL-SRS kako znam i umem. Šta oni o nama misle i da nam rade o glavi – bilo je jasno od početka. Bilo je samo pitanje modaliteta: kako će.

Kada je nenarodni režim Slobodana Miloševića, njegovih fašističkih pomagača i kamarile domaćih izdajnika rešio da je čas kucnuo i da je sad ili nikad, bio sam kod kuće. Neko mi je javio šta se radi, pa sam se ukazao u Jagićevoj. Policiju, donekle zbunjenu, impresionirao sam (nije bilo teško) time što sam predsednik NUNS-a i ugurao sam se unutra. Tamo imam šta da vidim: onaj oblik života, Miljkan Karličić (čujem da je sada advokat ili tako nešto) zapeo da zatvori Danasu dućan po svaku cenu. Doneo čovek neku nadvoje-natroje sastavljenu uredbu vlade na kojoj je svojenožni otisak kopita Ace Vučića i da je to to. Vidim odmah da je đavo odneo šalu i da tu pomoći biti neće – osim da se dernjamo iz sveg glasa. Tako smo i postupili.

Skupila se cela strana štampa, sve sami „svetski moćnici“, nas domaćih onoliko. Advokati ne pomažu, to se obezobrazilo i misli da sve može. Prvo sam pozvao Rašu J., koji je tada u policiji dužio stranu štampu (bio je sjajan policajac u privrednom kriminalu, ali su ga po kazni prebacili u policiju za strance, jer se isticao u službi) i bio je novinarska majka; malo sam se bio zabrinuo za Rašino stado, jer se stvar polako zagrevala. Stigao je i Raša, ali se držao po strani i gledao; bilo je to dobro iz niza raznih razloga. U jednom trenutku uspeo sam tog Karličića da izvedem u dvorište na kraći informativni razgovor u kome sam mu skrenuo pažnju na sledeće okolnosti: da ničija nije do zore gorela; šta će mu ta bruka; da će jednoga dana i on hodati ulicom kao običan civil i da ne dao mu Bog da ga tada sretnem, naročito po mraku i nasamo; da je, uostalom, ceo taj cirkus samo na državnu štetu. Nije pomoglo: blenuo je u mene kao tele; zabole njega… Nije se čak ni uvredio zbog pretnji i ugrožavanja.

Unutra je, međutim, došlo do razvoja situacije: počelo je izguravanje iz prostorija, a policija je zapela da oduzima filmove fotoreporterima koji su sve to slikali u okviru svojih poslova i radnih zadataka. Onda je Imre Sabo svoj film dao Tanji Tagirov, koja ga je utrpala u džep farmerki. Kad su Tanji policajci zatražili filmove, otvorila je tašnu i dala im dva filma koje smo poneli na razvijanje. Na njima je bilo šezdesetak snimaka izvesnog velikog sivog mačka iz raznih rakursa; posle je Tanja u „Zlatnom opanku“ vratila Imri prave filmove. Što se mačka tiče, on je izjavio da se na pozive za informativne razgovore odazivati neće, jer da on s tim nema ništa; tako sam napisao u Vremenu. Šta je dalje bilo, sve to lepo piše kod Gruje u knjizi, pa vi čitajte (str. 98. i dalje).

Bila su to visokoadrenalinska vremena – ne ponovila se! Tada smo postupali nagonski i iz dubine našeg bića; sve nam je to bilo normalno i šta sad? Tek danas vidimo sa čime smo ustvari imali posla, daleko bilo. I posle se ja čudim što me taj Miljkan gleda kao zmija žabu dok vičem na njega; misli čovek u svojoj glavi da neka se ja samo derem – neću dugo; eto i Ćuruvija se dere… Ta gospoda nama su tada radila o glavi, mili moji, a to će nam postati zaista jasno tek nešto malo kasnije. Ološ lažljivi – Šešelj, Bojić, Marković – uskoro će se pojaviti sa jevtinim i bestidnim falsifikatom „tajnog dokumenta CIA“ koji je izgledao kao da su ga lepila deca za ručni rad; to smo im i rekli, ali se nisu potresli; ma zabole njih muški polni kurac zato što smo ih raskrinkali.

Posle nekoliko nedelja, kad su stradali i Dnevni telegraf i Evropljanin, posle vucaranja po Masarikovoj kod prekršajaca toliko puta, pa smo i vanrednu skupštinu NUNS-a pravili (sa sve Udbinim provokatorima koje Sud časti NUNS-a nije smeo da izbaci iz članstva, mojoj dokumentovanoj prijavi uprkos), kad je moja mama dobila telegram saučešća zbog moje preuranjene smrti (bio je to prvi, znam ko ga je poslao! ostali će uslediti), dakle, dolazi do ključne i završne scene iz ovih mojih uspomena.

Sedimo i večeramo kod mog druga Radeta u Požarevačkoj Boris Buden, hrvatski filozof-apatrid i ja, sami, sasvim krležijanski i štulićevski: „kužimo svijet, pametni i knjiški ljudi, istrošili se skroz na skroz“. Na pejdžer (seća li se neko pejdžera?) stiže mi poruka da su došli da plene imovinu Slavku Ćuruviji. Platimo račun, zovnemo taksi i izađemo u mračnu kišnu noć. U Lole Ribara, ispred broja 35, policijska kola i neki ljudi u mokrom mraku. Izlazim iz taksija, a Boris Buden se naginje za mnom i kaže „Nacht und Nebel“; noć i magla, poruka nacista protivnicima – poješće ih noć i magla.

Neke od nas, većinu (slava Bogu), noć i magla pojele nisu; neke jesu. Ćuruviju, Pantića i još neke baš onako; mnogo više njih pojele su mentalna noć i mentalna magla. Zamor materijala, PTSP valjda. Ne krivim nikoga. Mi koji smo pretekli, pretekli smo iz najjednostavnijeg nagona samoodržanja i iz inata: e, nećeš me ti, Glisto (Cerovićev nadimak za Aleksandra Vučića), oterati! I sada meni treba da bude žao što Voja Šešelj sedi u zatvoru toliko! I sada ja treba da se radujem „preumljenju“ (kako to skrušeno zove rab Božji Dulo Mihajlović) Tome i Ace! Ne, gospodo, sve dok me se ne dočepa onaj Švabo Alchajmer koji skriva stvari po kući. To se ne zaboravlja. Kako da im verujem?