Da kapitalizam, pogotovo ovakav (neo)liberalni, nije definitivni odgovor za kojim čovečanstvo traga, odnosno bar onaj njegov odgovorniji deo koji nastoji da u nekom boljem sistemu pronađe više pravde, humanosti i podjednakih šansi za sve, mnogi su se uverili na sopstvenoj koži. Potraga za tim nekim drugačijim sistemom koji bi omogućio realizaciju nevedenih ideja i težnji ljudskog društva čini se kao začarani krug, ali se u tome jasno vidi definitivno razočarenje koje je kapitalizam doneo milionima ljudi, pre svega onim iz bivših socijalističkih zemalja koji su kroz tranziciju iskusili upravo tu drugu, prilično nemilosrdnu stranu tog sistema.

Prosto, mnogi na tom „slobodnom tržištu novca i kapitala“, nisu uspeli da se snađu, ali je kapitalizam razočaranje za mnoge i zato što u njemu vide prevaru upravo u tvrdnji da je reč o slobodnom tržištu i slobodnoj utakmici, bez intervencije države. Država i te kako interveniše i uređuje pravila tog tržišta, nažalost, pre svega u korist onih jačih i moćnijih. Takođe, pravila u toj utakmici postavlja i novac, to jest oni koji ga imaju – na prvom mestu to su moćne korporacije, pred kojima pojedinac nema apsolutno nikakve šanse. Liberalni kapitalizam pokazao je tokom poslednje krize pred tim pojedincem svoje uistinu surovo lice, i nije nimalo slučajno što se širom planete ponovo traže novi izlazi, sa više socijalne pravde i uz ograničavanje rušilačke sile neobuzdanog kapitala.

A sistem koji počiva na tim postulatima, socijalizam i levica gotovo su zbrisani sa lica planete uvođenjem nekadašnjih socijalističkih društava u tranzicione procese. Ta društva, to jest sistemi koji su vladali obeleženi su kao diktatorski, pa čak i u zemljama koje tu ekstremnu i lošu stranu socijalizma realno nisu osetile. Još uvek su, doduše delom i iz opravdanih razloga, komunizam pa i socijalizam gotovo satanizovani pojmovi. Sa druge strane, tranzicija kroz koju su prošli ili još prolaze bivši podanici socijalizma i komunizma, de fakto je mnoge od njih pretvorila u nekada nezamislive siromahe, beskućnike, ili čak moderne robove kapitalističkog načina rada. Iako tržišni teoretičari ovakvo stanje tumače posledicama krize kapitalizma, koja je domino efektom pokosila gotovo sve ekonomije sveta, druga škola mišljenja pak navodi da je ova (još jedna) kriza u stvari dokaz da one nisu incidenti, već gotovo pravilo, te da se može postaviti pitanje nije li možda sam kapitalizma u permanentnoj i definitivnoj krizi.

U tom kontekstu pitanje je mnogih tranzicionih gubitnika – ima li šansi, mogu li se i kako sprovesti (ponovo) u delo ideje levice. Neke odgovore o krizi i levici nudi zbornik radova mladih istraživača iz regiona, kao i poznatih autora iz ove oblasti pod nazivom Kriza, odgovori, levica, čiji su priređivači Miloš Jadžić iz Centra za politike emancipacije, i Dušan Maljković iz Centra za kvir studije.

– Zanimljivo je da se puno govori o globalnoj krizi, ali pitanje je koliko je taj govor adekvatan, budući da znamo kako zemlje BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika) nisu bile ili uopšte nisu zahvaćene tom vrstom krize, a to je praktično pola sveta. Sa druge strane, čini se da je sveprisutan govor o krizi poslužio nastavljanju trenda, započetog 80-ih godina, smanjivanja socijalnih davanja, te je ovo bila zgodna prilika da se još jednom ta vrsta davanja umanji, i da se određena dostignuta radnička prava smanje. Stoga nije jasno do kraja je li to stvarno rezultat krize ili se govor o krizi upravo koristi u te svrhe – misli Maljković.

On podseća da je u Srbiji takođe bila zanimljiva reakcija političke elite na svetsku ekonomsku krizu, koja je najpre bila viđena kao dobra prilika za državu i ekonomiju, a kasnije kao odgovor na sve ekonomske neuspehe, i opravdanje za vrlo spornu i skoro propalu tranziciju.

– Deo ekonomista tvrdi da je ovo najteža kriza do danas, da je neizvesno koliko će ona trajati i hoće li se uopšte okončati, te da možda ulazimo u jedno novo poglavlje neoliberalizma i neke vrste permanentne krize. No, kapitalizam je uvek u krizi, na način na koji je to Marks izložio u Manifestu, ali se čini da je ovo bilo produbljivanje kriza unutar jedne stalne krize u kojoj očevidno profitira krupan finansijski kapital, a raspad srednje klase i dalje se nastavlja pretvarajući je u jeftinu radnu snagu – kaže Maljković.

Miloš Jadžić ocenjuje da nije problem (jedino) u neoliberalizmu, već u kapitalizmu uopšte, koji je dosad uzimao različita obličja.

– Kriza nije nekakav eksces već je zapravo regularno stanje kapitalizma. To je poredak koji ne može da funkcioniše bez kriza i nikad ih u suštini ni ne rešava, već ih samo prikriva izmeštajući probleme koji čine njegovu srž na neko drugo mesto: iz jednog privrednog sektora u drugi, iz jednog geografskog područja u drugo, iz centra na periferiju… Nakon prividnog društvenog primirja postignutog u najbogatijim kapitalističkim zemljama severozapada Evrope u posleratnom periodu, i tzv. države blagostanja, vraćen je točak istorije unazad i konzervativne snage uspele su da kao odgovor nametnu sada već ozloglašeni ekonomski neoliberalizam. Mnoge civilizacijske tekovine počele su se dovoditi u pitanje kroz ukidanje ostvarenih socijalnih, ekonomskih i demokratskih prava. Suvišno je podsećati kakve je strahote neoliberalna globalizacija donela najvećem delu planete. Trenutna kriza predstavlja samo vrhunac tog napada na najšire slojeve svetskog stanovništva – navodi Jadžić.

A nakon rušenja socijalizma, stvorena je prilika da se na brz i efikasan način testiraju sve „sumanute ideje neoliberalne dogme“.

– Preko noći je sravnjeno sa zemljom sve ono što je kroz decenije kontradiktornog razvoja ipak omogućilo veliki istorijski skok za ljude koji su živeli na tom području. Privatizacija celokupne privrede i uvođenje profitne logike u sve sfere života za kratko je vreme unazadila većinu stanovništva i omogućila agresivni prodor globalnog kapitala, kao i ogromno bogaćenje lokalnih tajkuna. Nakon već skoro četvrt veka takve politike, mnoga od tih društava danas su vraćena decenijama unazad, socijalne razlike su zastrašujuće, a ogroman broj ljudi osuđen na život bez ikakve realne perspektive… Svedoci smo da se godinama pričaju priče o direktnim stranim investicijama, strateškim partnerstvima, velikim ulaganjima… a koliko je taj model uspešan najbolje svedoči ne samo činjenica da je celokupna privreda rasprodana i uništena, već i obično, svakodnevno iskustvo prosečnog građanina. Ono što se znatno ređe govori jeste da ogroman deo kapitala koji na takva područja dolazi jeste kreditni novac koji banke guraju i privredu i stanovništvo u dužničko ropstvo. Ponavljam, aktuelna kriza samo je prelila čašu i omogućila da svi vide ono što je mnogima odavno jasno, ali odbijaju da javno priznaju jer je i dalje dominantan narativ o „mračnom socijalizmu“ i „normalnom kapitalizmu“ – kaže Jadžić.

U takvoj konstelaciji snaga mnogi rešenje vide u napuštanju kapitalističkog koncepta i povratku nekim mogućim levičarskim idejama i socijalnoj državi.

– Realno je očekivati tako nešto jer, najprostije, kad vas neko napadne morate pokušati da se branite ako nameravate da preživite. No, mi koji radimo na izgradnji jedne nove savremene levice moramo najpre pomoći raskrinkavanju nekih mitova, a jedan od fundamentalnih je onaj koji tvrdi da ovo nije pravi kapitalizam, jer smo još u tranziciji. Treba upravo dokazati da je ovo jedini mogući kapitalizam na (polu)periferiji… Drugi mit je taj da smo mi i dalje u nekakvoj tranziciji. Tamo kuda smo krenuli restauracijom kapitalizma, mi smo već odavno i stigli i to je ovo u čemu danas živimo. Treći mit bi se mogao nazvati geopolitičkim mitom; on govori da nam Zapad ne misli mnogo toga dobrog (što u suštini i nije netačno), a da su nam zato Rusi prijatelji. Tu poziciju treba raskrinkati podsećanjem na staru činjenicu da se sve velike sile uvek vode politikom „zavadi pa vladaj“ pri čemu se uvek vode sopstvenim interesima, a mali narodi služe kao monete za potkusurivanje. Tu je zatim mit da ima nekih suštinskih razlika između postojećih partija u Srbiji. Pogledajmo samo ekonomske programe i političku praksu navodno direktno suprotstavljenih snaga (npr. DS ili DSS, SNS ili LDP itd) – razlike su gotovo nepostojeće. Za sve je vladavina tržišnih principa neprikosnovena stvar. Možemo komotno reći da Srbijom deceniju unazad vlada G17, što je čak i formalno tačno, jer je ta klika samoproglašenih ekonomskih eksperata našla mesto u svakoj vladi od 2000. naovamo. Ne želim time da Dinkiću i ostalima dam neki preterani značaj; više je reč o tome da dok se narod zanosio navodnim razlikama između Đinđića i Koštunice, Tadića i Nikolića… nije primećivao da su svi oni sprovodili identičnu ekonomsku politiku koja nas je i dovela dovde gde smo sada – do ruba provalije – tvrdi Jadžić.

Osnov za realnu nadu da će se napokon shvatiti identičnost i katastrofalnost tih uglavnom desničarskih ali pljačkaških politika sagovornik Plavih strana vidi najpre u stanju u kome se društvo nalazi, u siromaštvu i bedi.

– Već postaje nemoguće da buržoaski blok izmišlja i finansira nove, uvek navodno poštene političke stranke kao izlaz, a koje se ubrzo priključe zagovaranju politika koje su naše ljude i dovele u ovaj očaj. Drugo, aktuelna kriza donela je naznake makar minimalne globalne ideološke promene. Više nije čudno pričati o tome da sa ovakvim društvenim uređenjima nešto ozbiljno nije u redu. Ne vidim ni jedan razlog zašto se taj talas novih razmišljanja o društvenoj zbilji ne bi mogao preliti i na naš region. Uostalom, svedoci smo da je u bliskoj Grčkoj veliki deo ljudi spreman da ne samo razmišlja nego i da se ponovo bori za neku vrstu novog socijalizma. Treće, ubeđen sam da je na neki način i naša socijalistička tradicija i dalje živa. Dakle, koliko god delovalo neverovatno da se može organizovati jedna održiva nova politička opcija koji bi otvoreno rekla da srž društvenih problema zapravo leži u samom kapitalizmu, još neverovatnije deluje pomisao da se tako nešto neće desiti barem u pokušaju, jer ovo mrtvo more ne može trajati večito – primećuje Jadžić.

Na prostoru čitave jugoistočne Evrope, to jest ex-Yu, uveliko se stvaraju koncepti nove političke platforme koja bi ponudila novi socijalistički model društvenog sistema.

– Moglo bi se reći od Ljubljane do Tirane i od Bukurešta do Atine stasavaju nove generacije mladih aktivista/kinja i teoretičara/ki. Prošle godine smo svedočili prvim ozbiljnijim socijalnim protestima u Hrvatskoj i Rumuniji, nedavno i u Sloveniji. O Grčkoj ne treba ni govoriti. Nedavno je vrlo malo falilo da koalicija radikalne levice osvoji vlast u Atini, na izborima. U Grčkoj je, takođe, jak i antiautoritarni pokret koji se bori direktno demokratskim metodama. U ostalom delu Balkana, međutim, levičarski pokret još uvek nije dovoljno dobro organizovan. Koncepti nove socijalističke platforme postavljaju se i razrađuju, i na tome rade pomenuti aktivističke i akademske grupe. Korak koji potom sledi jeste povezivanje sa širim društvom, ali koje je još uvek u prevelikoj meri zatrovano kako nacionalističkim zabludama, tako i evroatlantskim snovima. Inspiraciju, između ostalog, treba tražiti u iskustvima latinoameričkih koncepata „socijalizma za 21. vek“, kao i programima evropske levice koja okuplja partije, sindikate i društvene pokrete širom Evrope (i šire od EU) koji se nalaze na pozicijama levljim od liberalizovane socijaldemokratije. U Srbiji i Hrvatskoj su to plenumi nastali na Filozofskom fakultetu, u Zagrebu i Ljubljani brojne manje levičarske grupe, raznovrsne grupe za samoedukaciju koje deluju i preko blogova u kojima analiziraju političko-ekonomsku situaciju, progresivni delovi sindikata, levo nastrojene feminističke i gej grupe… Potrebna je, takođe, i ozbiljna partija koja bi, kao u Grčkoj, stvorila koaliciju koja bi stupila u parlamentarnu borbu, ali ne na klasičnim buržoasko-partijskim osnovama: potrebno je rođenje nove političke subjektivnosti u skladu sa novim vremenom – završava Jadžić.

Moć novca zasenjuje sve ostalo

Novac u sistemu slobodnog tržišta i slobodne trgovine postao je „sveta krava“ novog svetskog poretka, pred kojom se ne smeju postavljati nikakva pravila, pa čak ni kada moć novca uništava planetarna dobra i ljudske živote. Novi levičari podsećaju da je u takvom neoliberalnom sistemu vrednosti banka postala novo svetilište, a moć novca zasenjuje sve ostale. Ona ruši pred sobom ideju humanosti, saosećanja sa drugima, moralnog integriteta, uopšte mogućnosti da ljudi žive dostojanstven i na samopoštovanju i poštovanju drugih zasnovan život.

Uspostavljena je nova diktatura, diktatura novca, a finansijske malverzacije, to jest abnormalno bogaćenje samo po osnovu novčanih transakcija, bez obzira kakve posledice ono ostavlja, postalo je legalna stvar. U ime slobodnog tržišta, koje niko ne sme da ograničava, moćne korporacije snagom svog novca mogu uništavati ljudske živote mirne duše, iako se sila novca u biti ne razlikuje od bilo koje druge sile, poput sile oružja (Miloš Jadžić).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.