O azilantima u Švedskoj – i negde drugde

Nedavno, kad je priča o proganjanju azilanata u Srbiji bila na vrhuncu, na svom Fejsbuk profilu postavio sam tekst mog drugara Borisa Drenče „Dobrodošli u zemlju mržnje i rasizma“. Bilo je i drugih tekstova na istu temu, ali Borisu je očigledno prekipelo – bio je kratak, jasan, veoma direktan. Narednog dana, pored „lajkova“ uz dotični link , osvanuli su i komentari, pa se razvila i interesantna diskusija koja mi je „otvorila oči“. Pokazalo se, naime, da su ljudi, uprkos svemu, još uvek osetljivi na rasizam. Pokazalo se takođe i da argumentacija i dalje neretko ide po principu: „Šta se ti javljaš, kako je to kod vas?“

Tako sam došao u situaciju da objašnjavam kako je i u Švedskoj.

Posle talasa „gastarbajterskog“ useljavanja koji je svoj vrhunac imao šezdesetih i sedamdesetih, Švedska je svoju useljeničku politiku zasnivala i zasniva prevashodno na prihvatanju izbeglica i azilanata i po tome je veoma specifična u evropskim, pa i svetskim okvirima. Tako su došle hiljada Čileanaca koji su bežali od Pinočeovog režima, Iranaca koji su bežali od Homenija; tako su došli Somalijci, Etiopljani, Sirijci, Kurdi. Početkom devedesetih u Švedsku je samo iz Bosne i Hercegovine stiglo osamdesetak hiljada ljudi. Kad su SAD krenule da šire demokratiju i ljudska prava po Avganistanu i Iraku, Švedska, koja ima devet miliona stanovnika, primila je više nesrećnika iz tih zemalja nego SAD. Jedna od posledica takve useljeničke politike jeste da danas u Švedskoj ima oko 15 posto populacije koja nije švedskog porekla, što će reći – oko milion ljudi u zemlji čija je populacija devet miliona. Samo onih poreklom iz bivše Jugoslavije ima preko 200 hiljada. Zato „Švedska“ i „Šveđani“ nisu i ne mogu da budu nekakvi apsolutno koherentni i monolitni pojmovi, ma koliko „švedski demokrati“ (pripadnici ekstremno desne parlamentarne stranke) insistirali na tome. A čak i da nema svih tih useljenika, opet ne bi moglo da se govori samo o jednoj Švedskoj – razlike između severa i juga su velike, a najveći gradovi – Stokholm, Geteborg i Malme – svaki na svoj način potcrtavaju svoju osobenost i različitost. (Jedan parametar: od Malmea na jugu do Lulia na severu razdaljina je približno kao i do gradova bivše Jugoslavije.) „Švedska kultura“ jeste dominantna. Više, međutim, ne može da se govori o „čistim“ konceptima kulture, čak i da „bukvar“ ne priznaje došljake. U izmešanoj sredini uticaji idu u raznim pravcima i rezultati stvorenog populacionog konglomerata tek će se videti u budućnosti. Neki rezultati tog procesa već su vidljivi. U Stokholmu se na svakom koraku čuju različiti jezici (i švedski sa različitim akcentima) i sreću ljudi raznih rasa, puti. Namirnice sa svih strana sveta već su „tradicionalno“ zastupljene u „švedskim“ supermarketima. Tajlandska, indijska, etiopijska, vijetnamska i druge kuhinje uveliko su „naturalizovane“. Ljudi su se generalno privikli na postojanje ne samo drugačijih nego bukvalno svakojakih. Sigurno da se svi ne vole i ne umiru od ljubavi jedni prema drugima, ali obitavaju u istom prostoru, voze se istim metroima i autobusima, svesni su jedni drugih i postoji kakva-takva tolerancija.

Postoji i netolerancija, dešavaju se incidenti i konflikti. Ceo svet je proletos registrovao „frku u (švedskom) predgrađu“, kada su neki nezadovoljni mladi ljudi razbijali i palili po svojim krajevima. Uz to, ekstremno desna partija je na prošlim izborima ušla u parlament, a na sledećim, sledeće godine, verovatno će imati još bolji rezultat. Švedski rasizam je velika tema i tema za sebe i o njemu bi moglo da se piše naširoko i iz različitih uglova. U godinama kada je to bilo „popularna evropska nauka“, u Upsali je delovao institut za naučni rasizam na čijim su se „naučnim“ saznanjima kasnije nadahnjivali i nacisti. Posle Drugog svetskog rada, kada se (naučna) moda promenila, institut je samo preimenovan i stavljen pod nadležnost druge ustanove i praktično niko nikad za razvijanje te „nauke“ nije odgovarao. Niko ozbiljnije nije odgovarao ni za praksu prisilne sterilizacije ljudi koja je sprovođena nekoliko decenija, sve do sredine sedamdesetih. Verovatno se i zato s vremena na vreme dešavaju incidenti, kao nedavno, kada se ispostavilo da je policija na jugu Švedske imala tajni registar ljudi romskog porekla – što je navodno trebalo da bude od pomoći u borbi protiv kriminala.

Stig Lašon, autor čuvene trilogije „Milenijum“, posvetio je tome čitav svoj radni vek. U svom magazinu Expo godinama je, izlažući se raznim rizicima, kontinuirano pisao o ekstremnoj desnici, neonacistima i raznim drugim „baštinicima“ rasizma, antisemitizma, mržnje prema imigrantima, strancima, gejevima, ženama. Lašon u svojoj borbi nije bio sam. U Švedskoj postoje institucionalni načini borbe protiv rasizma i diskriminacije, a postoje takođe organizacije i pojedinci koji su toj borbi posvećeni. Na kraju, postoji i javnost, koja nije potpuno nezainteresovana i pasivna. Kada je pisac Jonas Hassen Khemiri početkom ove godine napisao otvoreno pismo ministarki pravde (http://www.nytimes.com/./swedens-closet-racists.html) upravo zbog onoga što ovde nazivaju primerom „strukturalnog rasizma“ (policija je na metro-stanicama legitimisala „sumnjive“, što je u velikom broju slučajeva značilo – legitimisanje tamnoputih), taj tekst je postao najšerovaniji tekst u Švedskoj od pojave interneta, posle čega je usledila duga polemika u javnosti. Mada o efektima polemike može da se raspravlja, neupitno je da u Švedskoj još postoji prilično široka javnost koja još reaguje zbog određenih stvari. Ako jedna zemlja kontinuirano gubi populaciju, ako su sela prazna, ako nema nikoga da obrađuje njive i plodnu zemlju i ako u isto vreme, uprkos svemu nabrojanom, ne postoji spremnost, čak ni na nivou „smelog razmišljanja“, da se u toj zemlji udomi nekoliko desetina ili stotina nesrećnika druge boje kože i s nekog drugog kraja sveta. Kako se to zove?

Autor je novinar iz Stokholma, autor projekta Trans Europe Express