Obama – pragmatičan lider

Iako je Obama možda u pravu, svojim govorom nije smirio kritičare, koji ga optužuju za pasivnost i slabost, naročito kada je reč o Siriji i Ukrajini. Za tu frustraciju se delimično mogu kriviti visoka očekivanja koja je Obama postavio u svojim prvim govorima, u kojima je glasače nadahnuo obećanjima o sveobuhvatnoj transformaciji. On je i održao tu retoriku o transformaciji. Zapravo, Obama je nizom govora u prvoj godini predsedničkog mandata još više podigao očekivanja – da se stvori svet bez nuklearnog oružja, da se unapredi pristup Bliskom istoku, i istorija usmeri ka pravdi.

Često se kaže da demokratski političari sprovode kampanju u poeziji, a vladaju u prozi. Nema razloga verovati da je Obama bio neiskren oko svojih ciljeva. Njegova vizija jednostavno nije mogla da izdrži neposlušan svet koji joj se suprotstavlja; zato je morao da se prilagodi. Nakon godinu dana na predsedničkoj funkciji, čovek koji je obećao transformacijsko rukovodstvo postao je „transakcijski“ lider – pragmatičar do srži. Uprkos tome šta kritičari tvrde, to je bilo pozitivno. Iako je obećao da će primenjivati silu kada su vitalni američki interesi na kocki i da će odbacivati pesimistične prognoze o padu nacije, Obama se, za razliku od svog prethodnika Džordža Buša, više oslanja na diplomatiju nego na silu. Zbog toga ga kritičari optužuju da ne uspeva da promoviše američke vrednosti i za povlačenje u izolaciju. Ali uzdržanost nije izolacionizam.

Niko nije optužio predsednika Dvajta Ajzenhauera za izolacionizam kada je prihvatio zapećak u Korejskom ratu, te odbio da interveniše u Dijen Bijen Fuu. Niti oni koji sada pljuju Obaminu odmerenu reakciju na nedavnu aneksiju ukrajinske teritorije ruskog predsednika Vladimira Putina nazivaju Buša izolacionistom zbog njegove slabe reakcije na Putinovu invaziju na Gruziju 2008. Zapravo, Obamina reakcija na rusku agresiju u Ukrajini odražava njegovu dugoročnu viziju. Iako je Putin dobio Krim, izgubio je pristup resursima koji su mu potrebni da povrati nekadašnju slavu Rusije kao velike sile, a ponovo je osnažio NATO. Efikasno donošenje spoljnopolitičkih odluka zahteva razumevanje ne samo međunarodnih i transnacionalnih sistema već i složenih aspekata nacionalne politike u više zemalja. Takođe zahteva priznanje o tome koliko se malo zna o „izgradnji nacija“, naročito nakon revolucija – o procesu koji treba da se posmatra sa aspekta decenija, a ne godina. Naravno, ima smisla da američki lideri podstiču događaje na margini u okviru napora da unaprede demokratske vrednosti na duge staze. Ali pokušaji da usmere revolucije koje oni ne razumeju u potpunosti bili bi pogrešni s potencijalno ozbiljnim negativnim posledicama za sve umešane strane.

Zapravo, predsednici SAD dvadesetog veka, koji su vodili transformacionu spoljnu politiku nisu bili ni efikasniji ni moralniji. Opklada Vudroa Vilsona na Versajski ugovor iz 1919. doprinela je užasnom izolacionizmu 1930-ih. A opklade Džona F. Kenedija i Lindona Džonsona u Vijetnamu imale su destruktivne posledice. Džordž Buš je pokušao da izvrši preobražaj Bliskog istoka svojom „agendom o slobodi“. Više od deset godina kasnije SAD još ulažu napore da se izvuku iz konflikta koji je on započeo. Obamine greške u domenu spoljne politike imaju samo neznatne posledice. Naravno, neke kritike na račun Obaminog govora bile su validne. Ali većina njih su predstavljale samo partijsku politiku. Da bismo bili konstruktivni, debata o Obaminoj spoljnoj politici mora da bude deo američke istorije 20. veka. Kao i u medicini lideri u spoljnoj politici „prvenstveno ne smeju da prave štetu“. Obama to shvata.

Autor je profesor na Harvardu. Napisao je knjigu „Predsedničko rukovodstvo i stvaranje američke ere“