Od slučaja Barbalić do Arien Stojanović Ivković: Hrvati su opet Vučićevi „neprijatelji“

Nešto pre, dr Arien Stojanović Ivković koja je u Beogradu završila Medicinski fakultet, zaposlila se, udala i zasnovala porodicu, srpske vlasti su odlučile da uskrate gostoprimstvo posle 12 godina života u srpskoj prestonici, proteraju je iz zemlje i zabrane ulazak na godinu dana. Za preseljenje svog života dobila je rok od sedam dana. Svi oni dobili su i rok za žalbu od 15 dana.

U poslednja tri meseca, ukupno 15 državljana Hrvatske proterano je iz Srbije, rekao je Hidajet Biščević, hrvatski ambasador u Beogradu dodavši da su u tri dana oko „istorijskog mitinga“ 12. aprila imali pet takvih slučajeva. Rešenje da u roku od sedam dana mora da napusti Srbiju uručeno je i predstavniku Privredne komore, dakle službenom predstavniku jedne hrvatske institucije, rekao je Biščević.

Nisu psovke deo mog pisačkog stila, nisu ni deo lepog vaspitanja koje ove novine promovišu više od četvrt veka. Ali – jebote, da li je moguće da se, posle radikala iz ’90, od kojih se Vučić sve iz krila Šešelja navodno otrgao skočivši u krilo Tome Nikolića, vratio na još niži nivo, jer tad mu je bila puška u rukama, a sad je „EU u mislima“ nešto s čim izlazi u javnost.

Tri pomenuta primera, u stvari tri ljudske sudbine, imaju po nešto zajedničko osim što im je neki N. N. „profesionalac“ okrenuo živote naopako. Helena je 13. januara prilikom napada batinaša na studente Pravnog stala između i pokušala da ih razdvoji, pri čemu je i povređena. Doputovala je u Srbiju 7. februara na poziv nadležnog tužilaštva da bi se kao svedok i oštećena izjasnila. Advokati okrivljenih su, kako je navela, objavili laž da su ona i njena sestra povezane sa kriminalnim klanom i sa licima koja, kako je dodala, nikada nisu ni srele, a kamoli upoznale.

Zagrebački menadžer Nikola Francetić živeo je u Beogradu sedam godina, radio je kao direktor televizijske platforme NetTV plus, i nedavno je kupio stan. Pre desetak dana mu je odlukom MUP-a Srbije naloženo da mora da napusti zemlju u roku od sedam dana jer „predstavlja sigurnosni rizik“, napisao je zagrebački Jutarnji list. Francetić koji je inženjer fizike izjavio je da nije aktivan na društvenim mrežama i da se ne meša u politiku iako privatno simpatiše studentske proteste, ali to nigde nije javno isticao, niti je u njima učestvovao.

Državljanki Hrvatske Arien Stojanović Ivković, koja je u Beogradu završila Medicinski fakultet, zaposlila se, udala za srpskog državljanina sa kojim ima malo dete, srpske vlasti su odlučile da uskrate gostoprimstvo posle 12 godina života u srpskoj prestonici, proteraju je iz zemlje i zabrane ulazak na godinu dana. Za preseljenje svog celokupnog života, 8. aprila dobila je rok od sedam dana.

U obrazloženju se šturo navodi da je „organ nadležan za zaštitu bezbednosti Republike Srbije dostavio procenu da boravak državljanke Hrvatske Ivković Stojanović Arien predstavlja neprihvatljivi bezbednosni rizik“.

Lekarki koja radi u osiguravajućoj kući na proceni štete nastale usled telesnih povreda život se svodi na posao, vrtić, dete, porodicu i odlazak na poneki veći studentski protest – ako stigne. Na Instagramu je kao lekar osudila ulazak predsednika Aleksandra Vučića u jedinicu intenzivne nege i dodirivanje bez rukavica povređenih u požaru u Kočanima. Malo li je?

Treba ovde pomenuti i brojne slučajeve novinara iz Hrvatske i Slovenije koji su vraćeni sa granice uoči nekih bitnih i velikih protesta u Srbiji sa kojih su pokušali da izveštavaju. Već je „istorijski“ slučaj Severine Vučković, koja je na neki način bila prva koja je kažnjena zato „što se bavila srpskom politikom“. Za mnoge slučajeve se verovatno ne zna. Primeri Rusa koji svoju zemlju vole „manje od Vulina“, bilo je pregršt.

Opet ono „jebote da li je ovo moguće, sad i ovde“. Bez obzira na činjenicu da sve države imaju diskreciono pravo da uskrate ili otkažu boravak stranom državljaninu. Bez obzira što se mnoge bezbednosne „pretnje“ ne vide sa strane okom nas smrtnika.

Bez obzira što imamo uzurpiranu vlast od jednog čoveka, uzurpirane i službe od istog, više nego ikad ugroženog u svom svevlašću. Što je u toku digitalni 21. vek u kome je diskrecija misaona imenica, a špijunske priče štivo prenaivno i za malu decu. Što u Srbiji zakoni ne štite ni njene državljane, ako nisu u stranci (ćaci), a posebno ne strane koji su, jelte, sve same agenture i taj nesoj. Te na kraju, što je na čelu BIA Vladimir Orlić, koji se od početka karijere trudio da Vučića ubedi da ne postoji tako nešto gadno i jadno što on ne bi uradio da pokaže lojalnost. Pa čak on tu gde jeste zvuči i malo gore od Gašića i Vulina, što izgleda nemoguće. Vulin mu je na inauguraciji rekao da će biti „odličan direktor koji neće dopustiti strancima da ga laskanjem i pretnjama promene“.

Moguće je nažalost, jer nisu se oni radikali od pre tri decenije „preobukli i prezuli“. Oni su se samo maskirali. Potpisnik ovih redova uživo je svedočio kad su Šešelj i Vučić (tad tim redom) 6. maja 1992. godine u Hrtkovcima na predizbornom mitingu poručili da u Sremu nema mesta za Hrvate. Krenule su pretnje, pritisci, fizička i psihička maltretiranja, do avgusta iz Hrtkovaca se iselilo oko 450 hrvatskih i nacionalno mešovitih porodica. Neke porodice su prodale svoju imovinu, a neke menjale imovinu sa Srbima iz mirnih područja Hrvatske. Čak su 13. jula doneli i odluku o promeni imena sela u Srbislavci, što, čudno, nije zaživelo.

Pet godina kasnije, dok je Šešelj bio predsednik opštine Zemun radikali su upali u stan porodice Barbalić dok su bili na odmoru i u njega uselili LJiljanu Mijoković, sekretaricu Vojislava Šešelja i njenog tada nevenčanog supruga, Ognjena Mihajlovića, urednika radikalskog glasila Zemunske novine i Šešeljevih knjiga.

Tokom noći su provalili u stan i promenili bravu, a Barbalići kojima su to javile komšije, kada su se vratili u Beograd, zatekli su zatvorena vrata, dok su stvari iz stana, dragocenosti i uspomene, zauvek nestali, odvezeni u nepoznatom pravcu. Iako se porodica Barbalić tada nadala da će se „greška“ brzo ispraviti i da će se u roku od par meseci vratiti u svoj stan, to se do danas nije dogodilo. Bile su tri deložacije useljenih iz stana, bez prisustva milicije. Treći put, bio je i Vučić sa transparentom „nećemo ustaše u Zemunu“. Osamnaest puta Ivan Barbalić dobio je spor na prvostepenom sudu i posle je predmet vraćan nazad. To je išlo do 2019. kada su iscrpljene sve mogućnosti u Srbiji i sada se pravda čeka iz Strazbura.

Bila su to ratna vremena, veliki broj Srba je proteran iz Hrvatske, možda bi neko to našao kao objašnjenje ili opravdanje.

Hrvati su zbog toga bili „zgodni“ za neprijatelje, bez obzira što su ovde rođeni i u ratovima nisu učestvovali. Zanimljivo, i dan-danas kad pofali neprijatelja uz zapadne agenture i te „CIA-Vatikan“ davno oprobane šeme, nekako su opet najzgodniji Hrvati, a provuče se tu i Srpkinja iz Crne Gore. Ali ne prima se to više ni kod „patriota“, kao ni „vernika za 100 evra“ kojima je Vučić popunio šatore u kampu kod Predsedništva.

Jer on onomad nije imao hrabrosti da ode u rat „za srpstvo“, već ga je čuvao kod kuće. Sad nema „stomak“ da izađe u javnost i objasni maltretiranje, pre svega građana sa hrvatskim, dakle i EU pasošima. Jer se to, naravno, ne radi bez njegovog znanja i befela. I ne shvata da oni koji su mu problem imaju srpske pasoše. I ima ih više miliona. Da, predstavljaju opasnost za bezbednost, ali ne zemlje koja je njihova, kao i ovih mučenih žrtava poremećenog uma, nego režima koji trčeći unazad ruši sve pred sobom, nažalost i budućnost ove zemlje, a za koju je on ufiksirao da je „njegova“. I zemlja, i budućnost.

Autor je urednik u listu Danas

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.