Barbalići još uvek čekaju pravdu: Navršava se 25 godina od kako su ih Šešeljevi radikali izbacili iz stana 1Foto: Privatna arhiva

Navršava se četvrt veka otkada je radikalska vlast u Zemunu, na čelu sa Vojislavom Šešeljem, isterala iz stana porodicu Barbalić, pod parolom da „Zemunu neće ustaše“ a srpske institucije ozakonile i legitimizovale tu otimačinu.

Barbalići još uvek traže pravdu na međunarodnom sudu u Strazburu, a protagonisti tog sramnog proterivanja iz Beograda porodice sa hrvatskim poreklom, zauzimaju ili su zauzimali čelna mesta u državi.

Postupak u Strazburu pokrenut je 2019, kada su sve pravne mogućnosti u Srbiji iscrpljene, kaže za Danas advokatica Jukoma koja vodi slučaj, Milena Vasić.

– Mi smo se pred našim Ustavnim sudom žalili na povredu parava na imovinu, na povredu parva na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku. Iz tog tužbenog zahteva usvojen je samo deo koji se odnosi na razuman rok i Ustavni sud je dodelio sramnih 600 evra naknade nematerijalne štete, a u ostalom delu je odbio tužbu, navodi Vasić.

Te 1997. godine radikali su, dok je Šešelj bio predsednik opšine Zemun i predsednik stranke, Barbalićima upali u stan dok je porodica bila na odmoru i u njega uselili Ljiljanu Mijoković, sekretaricu Vojislava Šešelja i njenog tada nevenčanog supruga, Ognjena Mihajlovića, urednika radikalskog glasila Zemunske novine i Šešeljevih knjiga.

Oni su tokom noći, bez ikakvog dokmenta, provalili u stan i promenili bravu, a Barbalići kojima su to javile komšije, kada su se vratili u Beograd, zatekli su zatvorena vrata, dok su stvari iz stana, dragocenosti i uspomene, zauvek nestali, odveženi u nepoznatom pravcu.

Iako se porodica Barbalić tada nadala da će se „greška“ brzo ispraviti i da će, kako kaže Ivan Barbalić, u roku od par meseci vratiti u svoj stan, to se do danas nije dogodilo.

Odluke prvostepenih sudova i pokušaji izvršitelja da se „uljezi“ isele minirani su, a policija se volšebno nije pojavljivala, uprkos svakodnevnim pokušajima okupljenih Zemunaca da se izvršenje sprovede. Gotovo celog jula, građani okupljeni u udruženje Savez nezavisnih građana za Zemun, svakodnevno su pravili proteste u Ulici Radiča petrovića, zahtevajući od policije da sprovede nalog suda, privremenu meru do okončanja spora. Savez 19. jula odustaje od okupljanja, kako bi sprečio novo zaoptravanje sukoba, ali će razvoj događaja otići u suprotnom pravcu. U fotokopirnicu potpredsednika Saveza Ljuše Rankova bačena je bomba kašikara, a radiklaska propaganda nastavlja da u svojim glasilima građane Zemuna naziva ustašama.

Protesti građana koji su podržali porodicu Barbalić praćeni su žestokom šovinističkom kampanjom da „Zemun ne želi ustaše“.

Na radikalskom kontramitingu, održanom 25.jula, sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u to vreme direktor Pinkija i nekadašnji predsednik države Tomislav Nikolić, tadašnji direktor Poslovnog prostora opštine, držali su transparente „Ne damo Zemun ustašama“ i „Barović (advokat) i Barbalić su ustaše“, a taj momenta je ovekovečen fotografijama i snimcima televizija. Radikali tada sprečavaju sudske izvršitelje da isele funkcionerku te stranke iz uzurpiranog stana barbalića.

Ostao je zapamćen i okršaj Vojislava Šešelja i Nikole Barovića, advokata porodice Barbalić, kada je u tv emisiji Barović, nakon verbalnog okršaja, Šešelja polio čašom vode.

Nakon emisije, Šešeljevo obezbeđenje napalo je Barovića i nanelo mu teške telesne povrede. Šešelj je kasnije podrugljivo komentarisao da se advokat „okliznuo na koru od banane“, a za to premlaćivanje niko nikada nije bio kažnjen.

Stalnu kampanju protiv Barbalića obeležilo je i Šešeljevo tv gostovanje u kom je pokazivao kopiju hrvatskog pasoša tada maloletnog Darija Barbalića i govorio da „ustaše neće ići u srpske škole“.

– U slučaju Barbalić vidljiv je kontinuitet sa manifestacijama fašizma poput mržnje za koju je Šešelj osuđen pred haškim tribunalom. Još jedan dokaz tog kontinuiteta je činjenica da su u otimanju stana porodici učestvovali i bivši i sadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Ostali iz te radikalske kamarile su takođe bili saučesnici u blokadi izvršenja sudske odluke o povratku Barbalića u njihov stan. Da nastavimo sa tim o kontinuitetu, vrlo je simptomatično, i bruka za post-petooktobarsku Srbiju, i činjenica da je opštinski Pravobranilac ostao pri zahtevu opštine Zemun i nije se odrekao prava na oteti stan. Još o epilogu, Ljiljana Milković, danas Mihajlović, supruga je urednika u Zemunskim novinama, u kojima je pisao i Aleksandar Vučuć i priređivača Šešeljevih sabranih kupusara, Ognjena Mihajlovića. Ona je ispunjavajući poslaničku obavezu, kada je bila poslanica u srpskom Parlamentu navela stan porodice Barbalić u ulici Kapetana Radiča Petrovića u Zemunu, kao svoju imovinu, a pritom reč je o ženi koja je u tom parlamentu bila potpredsednica Odbora za ljudska i manjinska prava. Dakle, to je između ostalog, pored kontinuiteta i skup apsurda, a jedan od njih je i to što je Ustavni sud presuđujući protiv Ivana Barbalića, dosudio Barbaliću novčani iznos od 600 evra koji država treba da mu plati, zbog izostanka suđenja u razumnom roku, a stan mu je otet. Predugo slučaj stoji u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, dve godine je već jako dugo za rešavanje u tom sudu, videćemo šta će biti presuđeno. U svakom slučaju, sramota za ostatke ove države, sramota za ljude koji imaju imalo empatije i dokaz da Srbija baštini taj kontinuitet fašizma, komentariše za Danas Bojan Tončić, novinar portala XXZ.

On dodaje da je jedan od dokaza „te neljudskosti“ i sama činjenica da je Ivan Barbalić čak i „halalio“ i stan i sve vrednosti u njemu, zatim okrenuo svoj broj telefona i rekao da moli da mu se samo vrate fotoalbumi i fotografije, uspomena na tri generacije Barbalića koje su živele u tom stanu.

– A nepoznati ženski glas mu je rekao da tu nikakvih fotografija nije bilo. Oni su opljačkali sve i uništili, uzeli su čak i meso iz zamrzivača, kazao je Tončić.

Nakon godina odluka prvostepenih sudova u korist Barbalića, a onda poništavanja takvih odluka u višim sudovima, i tako u krug, usledila je sramna odluka Ustavnog suda koja je ozakonila otimačinu i zapečatila svaki pokušaj da se pravda dostigne pred srpkim pravosudnim organima.

Do odluke Ustavni sud je došao tako što mu je merodavnije bilo svedočenje „provalnika“ da je u stanu bilo prašine, kao dokaz da tu niko nije živeo, nego sva dokumenta o plaćanim računima, plaćanom vrtiću za najmlađeg člana porodice, kao ni svedočenja komšija da Barbalići tu žive decenijama.

Takav uticaj na pravosuđe, smatra Tončić, danas može biti samo gori i ne može se očekivati nikakav boljitak.

– Ono što je još poraznije za današnju Srbiju je činjenica da su za svog školskog druga, prijatelja, kolegu Ivana Barbalića ustali građani Zemuna, održavali demonstracije zbog razbojništva koje je učinjeno, ali se bojim da danas, da se dogodi nešto slično, niko ne bi ustao, možda bi neko po nesto napisao na društvenim mrežama. Suština je da imamo i kontinuitet države sa ratnim zločinima, razbojništvo su počinili ljudi sa iskustvom sa frontova, ti isti ljudi su takođe bacili bombu u fotokopirnicu Ljubiše Rankova, dakle Šešeljeva garda, a on je tu svoju nameru da progna Hrvate i druge „nesrbe“ iz Srbije počeo još 1992. Kada je sa tim nastavio 1997. u Zemunu, tada je za njega glasalo 1,3 miliona ljudi. A za Vučića je glasalo za milion više nego za šešelja. Sve te činjenice su poražavajuće, dakle ova država definitivno klizi u nešto što je novi fašizam, zaključuje Tončić i podseća da su Barbalići pokušali i da otkupe svoj stan, ali da nisu uspeli jer je na nekim od dokumenata Ivanovog oca „bila šahovnica“.

– Očekujem neki pozitivan pomak u Strazburu, jer u slučaju nema ničeg spornog, ni jednog zareza. To je bila otimačina, nasilni upad u stan, nasilno otuđenje imovine, jednostavno kriminal. Sada, što je sudstvo u Srbiji takvo, to je druga stvar. Takođe i to što su isti ljudi na vlasti, to narod bira, ne pitamo se ni ja ni vi. Narod ima svake četiri godine šansu i vrti tamo gde hoće, kaže Ivan Barbalić govoreći za Danas.

Porodica je nakon izbacivanja iz stana dve godine, tokom spora sa opštinom Zemun, živela u podstanarskom statusu, verujući da će brzo vratiti svoj stan nazad.

– Mislio sam da će oni koji su bili na vlasti uvideti da su napravili grešku, ali očito to što ja vidim kao grešku, njima je bio plus u karijeri, tako se pokazalo. Radio sam u Beobanci, samo je bilo pitanje vremena kada će da se zatvori, i te 1999. ništa više nije imalo smisla pa sam otišao u Bašku, gde je otac imao neku staru kuću, priča Ivan.

Od tada sa porodicom živi u Baški na Krku, ali daleko od ljudi sa kojima je proveo pola veka kao rođeni Zemunac.

– Što se tiče osećanja, ne mogu reći da sam sve to preboleo, jer zapravo nikada sve to što se dešava nisam uzimao previše k srcu. Jer su to bila strašnja vremena, i u godinama koje su sledile puno ljudi je ostalo bez života, bez dece, bez roditelja, tako da sam ja to dosta fatalistički prihvalio, kao mali gubitak u odnosu na ono što su drugi doživljavali tih godina, priča Ivan Barbalić.

Ipak, ostaviti dom u 50-oj godini nije bilo lako.

– U Zemunu su svi naši prijatelji. Ja sam se rodio tamo i živeo 50 godina. Ja nisam mogao da stvaram prijateljstva kada sam došaao u Bašku. Ovde imam veoma bliske ljude ali ja sa njima nisam preživeo prvih 50 godina svog života, sve vezano za moj život je u Zemunu, zaključio je Ivan i dodao da povremeno na Gugl mapama pogleda svoj kraj, okolinu stana u kom je odrastao, Zemunski kej.

Ljiljanu i Ognjena Mihajlovića traži Haški sud

Ljiljana Mihajlović, „vlasnica“ otetog stana, ali i njen suprug Ognjen Mihajlović, nalaze se na spisku članova SRS koje traži sud u Hagu. Naime, na spisku Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, koji je pravni naslednik Haškog tribunala za ratne zločine, zbog „kršenja pravilnika o neobelodanjivanju tajnih podataka i identiteta zaštićenih svedoka“, u pozivu na saslušanje najpre su se našle tri osobe, sadašnji i bivši članovi SRS. Međutim, zahtev za saslušanje je ponovo poslat krajem maja, kada je proširen na osam osoba. Osim Vojislava Šešelja, pozive su dobili i Ljiljana (Mijoković) i Ognjen Mihajlović, zatim Miljan Damjanović, Marina Ristić, Marina Raguš, Miroljub Ignjatović i Nemanja Šarović. Tužilaštvo u Hagu i dalje traži da radikali isporuče Vjericu Radetu i Petra Jojića, zbog „nepoštovanja suda“.

Sutra protestna šetnja do opštine i tribina

Pod parolom Kontinuitet radikalskog fašizma, Žene u crnom i Inicijativa mladih za ljudska prava uz podršku Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, sutra od 12 do 12 i 30 časova organizuje protestno stajanje ispred zgrade opštine Zemun, kako bi izrazili nezadovoljstvo ulogom te institucije u slučaju kada je pre 25 godina (1997) otet stan Barbalićima, porodici Zemunaca sa hrvatskim poreklom.

„Slučaj Barbalić nesumnjivo je manifestacija ogoljenog nasilja prema pripadnicima nesrpske nacionalnosti, te pojavni oblik fašizma koji su od 1992. godine i progona Hrvata iz Vojvodine, demonstrirali Vojislav Šešelj i njegovi sledbenici. Sa ciljem da se prekinu bezakonje i praksa nekažnjivosti nacionalne mržnje, jdemokratska javnost zahteva od Skupštine opštine Zemun da uputi izvinjenje porodici Barbalić. Od vlasti Srbije tražimo da priznaju počinjeno bezakonje i hitno obeštete porodicu Barbalić, ne čekajući odluku Evropskog suda. Time bi država pokazala nameru da poštuje vladavinu prava, evropske i uopšte elementarne civilizacijske norme i stvara atmosferu bezbednosti građana i njihove imovine“, navedeno je u najavi.

Istog dana, u 14 časova u Endžio habu u Dobračinoj 4, biće održana tribina “Pamtimo progon porodice Barbalić”, gde će govoriti Dragan Stojković, organizator protesta i akcija solidarnosti sa porodicom Barbalić 1997, advokat Nikola Barović (nekadašnji zastupnik porodice) i advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava Jukom Milena Vasić (sadašnja zastupnica Barbalića pred sudom u Strazburu).

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.