Papa Franja: Greh je rana koju treba lečiti

*Navodim još jedan primer. Šta znači da ispovedaonica ne sme da bude ni „soba za mučenje“?

– Te reči su bile upućene pre svega sveštenicima i ispovednicima. To se odnosi i na činjenicu da kod nekih ponekad ima preterane, donekle zlobne znatiželje. Jednom sam čuo jednu ženu, koja je dugo bila u braku, da kaže više ne ide na ispoved pošto je kao devojčicu od 13-14 godina ispovednik pitao gde drži ruke dok spava. Može se preterati u znatiželji, posebno u privatnoj sferi, na polju spolnosti. Slično je kada se insistira da se iznesu nepotrebne pojedinosti. Dobro je da se onaj ko se ispoveda zbog greha stidi: stid je milost za koju treba moliti, on je dobar, pozitivan element, jer nas čini poniznim. Ali u razgovoru s ispovednikom treba da postoji prilika da nas saslušaju, a ne da nas ispituju. Onda ispovednik kaže šta ima da kaže, dajući savete. To sam hteo da kažem govoreći kako ispovedaonice nikada ne smeju da budu sobe za mučenje.

* Je li Horhe Mario Bergoljo bio strog ili popustljiv ispovednik?

– Uvek sam se trudio da ispovedanju posveti vreme, pa i dok sam bio biskup, ali i kao kardinal. Sada ispovedam manje, ali ipak mi se još ponekad dogodi da nekoga ispovedim. Ponekad poželim da uđem u crkvu i da sednem u ispovedaonicu. Dakle, da odgovorim na pitanje: kada sam ispovedao, uvek bih se setio sebe, svojih grehova, svoje potrebe za milosrđem pa sam se trudio dosta da opraštam.

* Šta je potrebno za dobijanje milosrđa? Je li potreban nekakav preduslov?

– Na um mi pada ovaj izraz: ne mogu više! U jednom trenutku imaš potrebu da te shvate, da budeš izlečen, da budeš zdrav, da ti bude oprošteno. Imaš potrebu da ponovo ustaneš i kreneš ispočetka. Sveti Avgustin je napisao: „Pogledaj u svom srcu što će Bogu biti drago. Srce treba satrti. Šta, zar se bojiš da će satrveno propasti? U psalmu stoji: „Čisto srce stvori mi, Bože“ (Ps51, 12). Da bi dakle stvorio čisto srce, uništiće nečisto. Kad grešimo ne milimo se sami sebi, jer se gresi ne mile Bogu, a pošto nismo bez greha, barem smo u tome slični Bogu što nam se ne mili ono što se njemu ne mili“. Crkveni oci uče da je ovo raskomadano srce Bogu najmiliji prinos. To je znak da smo svesni svog greha, da smo svesni učinjenog zla, svoje bede, svoje potrebe za oproštajem, za milosrđem.

* Šta da učinimo da priznamo da smo grešnici? Što bi rekli nekome ko se ne oseća takvim?

– Savetovao bih mu da moli za tu milost! Da, jer priznati da smo grešni takođe je milost. To je milost koja ti se daruje. Bez milosti najdalje dokle se može doći je da se kaže:da, ja sam ograničen, imam svoje granice, to su moje greške. Ali priznati da smo grešni nešto je potpuno drugo. Znači stati pred Boga, koji je naše sve, i pokazati sebe, to jest svoje ništa. Izložiti svoju bedu, svoje grehe. To je zaista milost za koju je potrebno moliti.

* Don Luiđi Đusani navodio je ovaj primer iz romana Brusa Maršala „Svakome jedan novčić“. Glavni lik knjige, monah Gaston, trebalo je da ispovedi mladoga nemačkog vojnika. On je priznao svoju strast prema ženama i svoje brojne ljubavne avanture. Monah – ispovednik mu je rekao da treba da se pokaje, a on mu je odgovorio: „Kako da se pokajem? U tome sam uživao pa kada bih bio u prilici, opet bih to učinio. Kako da se pokajem?“ Onda je monahu Gastonu, koji je želeo da udeli oprost, tom čoveku koji je već bio osuđen na smrt, sinula misao pa ga je upitao: „Ali, da li ti je žao što ti nije žao?“ Mladić je spontano odgovorio: „Da, žao mi je što mi nije žao.“ To jest žao mi je što se ne kajem. To žaljenje je mala pukotina na vratima koja je omogućila odrešenje greha . . .

– Baš tako. Taj primer odlično pokazuje Božja nastojanja da prodre u čovekovo srce, da nađe pukotinu kroz koju bi mogla delovati njegova milost. On ne želi da se bilo ko izgubi. Njegovo milosrđe je mnogo veće od našeg greha, njegov lek je nemerljivo jači od bolesti koju treba izlečiti u nama. U ambrozijanskoj liturgiji ima predslovlje u kojem čitamo: „Ti si se nagao nad naše rane i iscelio si nas darovavši nam lek jači od naših rana, milosrđe veće od našeg greha. Tako je i greh, snagom tvoje nenadmašne ljubavi, poslužio da se uzdignemo na božanski život.“ „Prisećajući se svog života i iskustva, onoga 21. septembra 1953. kada mi je Bog došao ususret ispunivši me divljenjem, uvek sam govorio da Gospod „nos primerea“, to jest on nam uvek prethodi, stiže pre nas. Smatram da se isto može reći i za njegovo božansko milosrđe, darovano da isceli naše rane, koje nam uvek prethodi. Bog nas očekuje, čeka da mu otvorimo barem tu malenu pukotinu kako bi u nama mogao da deluje svojim oproštenjem, svojom milošću. Samo onaj ko je dirnut, pomilovan nežnošću milosrđa, zaista poznaje Gospoda.

Zato sam često ponavljao da je moj greh mesto susreta s Isusovim milosrđem. Kada se iskusi zagrljaj milosrđa, kada dozvolimo da budemo zagrljeni, kada budemo ganuti, onda se život može promeniti jer nastojimo da odgovorimo na taj neizmerni i nepredvidivi dar koji se ljudskim očima može činiti čak „nepravedan“ koliko je veliki. Nalazimo se pred Bogom koji zna naše greške, naše izdaje, našu bedu. Ipak, On je tu i čeka nas kako bi nam se potpuno darovao, kako bi nas podignuo. Kada razmišljam o navedenoj epizodi iz Maršalovog romana i ja polazim od slične pretpostavke, koja ide u istom pravcu. Nije u pitanju samo ona uvek važeća pravna misao po kojoj „in dubio pro reo“, to jest u sumnji uvek treba ići u korist osobe koja je podvrgnuta sudu. Važan je i gest. sama činjenica da neka osoba dolazi u ispovedaonicu pokazuje da već postoji početak pokajanja, makar ga i ne bila svesna. Kada ne bi bilo tog početnog pokreta, osoba ne bi ni došla. To što je u ispovedaonici može da svedoči o želji za promenom. Reč je važna, ona objašnjava gest. Ali i sam gest je važan, a ponekad može više da vredi nespretna prisutnost pokornika koji će teško objasniti ono što želi da kaže nego mnoge reči nekoga ko opisuje svoje pokajanje.

* Vi ste se u više navrata nazvali „grešnikom“. Tokom putovanja u Latinsku Ameriku, u julu 2015. pri susretu sa zatvorenicima u rehabilitacijskom centru Palmasola u Boliviji rekli ste: „Pred vama stoji čovek kome su oprošteni mnogi gresi …“ Vrlo je upečatljivo čuti jednog papu da to kaže o sebi…

– Stvarno! Ne verujem da je to toliko neobično, I moji prethodnici su to činili. Čitao sam u dokumentima postupka za proglašenje blaženim Pavla VI. Svedočanstvo jednog od njegovih sekretara kojima se Papa, kao odjek već citiranih reči iz njegovih Misli na smrt, poverio: „Uvek mi je bila velika Božja tajna što se ja u svojoj bedi nalazim pred Božjim milosrđem. Ja sam ništa, bedan sam. Bog Otac me mnogo voli, želi da me spasi, želi da me izvuče iz ove bede u kojoj se nalazim, ali ja sam nesposoban to sam da učinim. Zato šalje svog Sina, Sina koji donosi Božje milosrđe pretočeno u čin ljubavi prema meni… Ali za to je potrebna posebna milost, milost obraćanja. Moram da prepoznam delovanje Boga Oca u njegovom Sinu prema meni. Kada to prepoznam, Bog po svome Sinu deluje u meni. “ To je divan sažetak hrišćanske poruke. A šta reći o propovedi kojom je Albino Lućani započeo svoje biskupstvo u Vitorio Veneto rekavši da je izbor pao na njega jer je Gospod neke stvari umesto da ih zapiše u bronzu ili u mramoru radije zapisao u prašini: da je zapis ostao, bilo bi jasno da sva zasluga pripada Bogu. On, biskup i budući papa Ivan Pavle I nazvao se „prašinom“. Moram da kažem da kada govorim o ovome, uvek razmišljam šta li je Petar rekao Isusu u nedelju njegovog uskrsnuća kada se s njim susreo nasamo. Taj je susret zabeležio evanđelista Luka (24, 34). Šta je Simon rekao Mesiji koji je upravo vaskrsnuo iz groba? Je li mu rekao da se oseća grešnikom? Sigurno se setio onoga što se nekoliko dana pre dogodilo u dvorištu Velikog sveštenika, kada se triput pretvarao da ga ne poznaje. Sigurno se setio svog gorkog i javnog plača. Ako je Petar to učinio i ako nam jevanđelja opisuju njegov greh, njegovo negiranje, a ipak mu je, uprkos svemu, Isus rekao: „Pasi ovce moje“(Jv 21, 16), ne mislim da se treba čuditi ako i njegovi naslednici sebe opisuju „grešnicima“. Nije to ništa novo. I papa je čovek kome je potrebno Božje milosrđe. Rekao sam iskreno, i pred zatvorenicima u Palmasoli, u Boliviji, pred onim muškarcima i ženama koji su me tako toploprimili. Podsetio sam ih da su sveti Petar i sveti Pavle, takođe, bili zatvorenici. Gajim poseban odnos prema onima koji žive u zatvoru, lišeni slobode. S njima sam uvek bio vrlo povezan, baš zbog ove svesti da sam grešnik. Svaki put kada prođem kroz vrata nekog zatvora radi liturgijskog slavlja ili radi poseta, uvek mi dođe ova misao: zašto oni, a ne ja? Ja bih trebalo da budem tu, možda sam zaslužio da budem ovde. Njihovi padovi mogli su da budu moji, ne osećam se boljim od onih pred sobom. Tako uhvatim sebe kako ponavljam i molim: zašto oni, a ne ja? Ovo može da sablazni i začudi mnoge, ali tešim se s Petrom: odrekao se Isusa i uprkos tome bio je izabran.

* Više ste puta naveli primere i stavove zatvorenosti: što je to što osobe udaljava od Crkve?

– Baš sam ovih dana primio e-mail od gospođe koja živi u jednom gradu u Argentini. Piše mi kako se pre dvadeset godina obratila crkvenom sudu da započne postupak proglašenja ništavnosti braka. Razlozi su bili ozbiljni i osnovani. Jedan sveštenik joj je rekao da se postupak može privesti bez problema, jer se radilo o vrlo jasnom slučaju s obzirom na utvrđivanje razloga za ništavnost. Ali kao prvo, primivši je, tažio je od nje da plati pet hiljada dolara. Ona se začudila, razočarala i napustila Crkvu. Nazvao sam je telefonom i s njom razgovarao. Rekla mi je kako ima dve kćeri koje su vrlo angažovane u parohiji. Ispričala mi je i slučaj koji se upravo dogodio u njenog gradu: novorođenče od nekoliko dana umrlo je bez krštenja u jednoj klinici. Sveštenik nije dozvolio da roditelji s kovčegom malenog uđu u crkvu, tražio je da ostanu na ulazu jer dete nije kršteno pa, dakle, nije smelo preko praga. Kada se ljudi suoče s takvim ružnim primerima u kojima vide da preovladava interes ili premalo milosrđa i zatvorenost, dolazi do razočarenja i udaljavanja od crkve.

U izdanju Kuće NOVOLI

Iz knjige „Božije ime je milosrđe“, razgovor pape Franje s Andreom Tornelijem, objavljena je u Italiji februara 2016. Na srpskom jeziku će je objaviti izdavačka Kuća NOVOLI, iz Beograda. Knjiga će od 12. aprila 2016. biti u svim knjižarama Lagune i Vulkana. U dogovoru sa srpskim izdavačem Danas ekskluzivno, povodom Uskrsa, objavljuje odlomak iz ove knjige.