Plastične žene proizvela je naprednjačka vlast

Tokom časova joge u jednom beogradskom sportskom centru, našu instruktorku iznenada je zamenio instruktor koji je s nama krenuo da radi ono što se zvalo muškom jogom, uprkos tome što je među polaznicima bilo dvadesetak žena i tek poneki muškarac, često nijedan, a nikad više od trojice. Muška joga podrazumeva napornije vežbe i veće opterećenje za zglobove.

Žalile smo se jedna drugoj u svlačionici pre početka časa. Jednu počelo da boli rame, drugu koleno, treću stopalo. Moramo da se pobunimo, rekoh jedne večeri. Na kraju časa priđoh tom mladom mišićavom čoveku i saopštih mu našu primedbu, požalivši se i na svoj bol u zglobu leve šake koji je počeo otkako nam on vodi časove.

A vi samo izađite ranije iz položaja, reče ravnodušno. Da, ali posledice osetiš tek kasnije – nastavljala sam – dok si zagrejan ne možeš da prepoznaš trenutak kada treba izaći iz položaja, dodadoh revoltirano, dok su ostale žene, sve do jedne, ćutke rolale svoje prostirke i onako bose, ili u čarapama, nečujno napuštale salu, okrećući mi leđa. Ovo se događa pre više od 10 godina. Možda se u međuvremenu napredovalo u emancipaciji žena, a i moj uzorak sigurno nije reprezentativan, ali ova mala statistika svakako je poražavajuća. Na nepravdu, tada ispoljenu kao muška indolencija, reagovala je jedna od 20 žena.

I još jedan primer, star više od 20 godina. Moja kći je tada išla na balet četiri godine kod jedne Ruskinje, Irine. Uloga nas roditelja bila je da dete odvedemo i sačekamo da se čas završi, plaćamo časove i kostime, a naše lično zadovoljstvo svodilo se na to da dva-tri puta godišnje gledamo nastupe naših malih balerina na raznim beogradskim scenama ili u Ruskom domu.

Tada bi Irina zadužila neku od mama, idući po spisku, da bude, kako je govorila, dežurnaja mama. Tokom trajanja predstave ostajala bi iza bine kako bi pomogla devojčicama oko presvlačenja. Još kad je počela s tom praksom, majke su negodovale, ali iza njenih leđa. Dođe red i na mene.

Rekoh Irini da joj dovoljno plaćamo za časove baleta, tako da bi od tog novca mogla malo da izdvoji i angažuje neku devojku za taj posao, a da nama dozvoli da uživamo u predstavama. Ne želim da budem dežurna mama, rekoh na kraju. (Jedva se uzdržah da ne kažem dežurnaja.) Evo, ja ću umesto gospođe, nema veze što sam već bila, povika jedna žena iza mojih leđa, vidno iznervirana. Ali, da se vratimo jogi.

Zašto je izostala reakcija? Zašto mi se nisu pridružile kad smo već imale potpuno isti stav? Zato što instruktor joge (baš kao i učiteljica baleta) predstavlja kakav-takav autoritet, nije važno što je od nekih polaznica i dvostruko mlađi. On je nekakav vođa. Govori nam šta treba da radimo.

Radije će trpeti nego da se pobune za svoje dobro. Ipak, ovaj primer, kako rekoh, banalan je u odnosu na ono što se događalo ispred Skupštine. Za neke nove pojave nedostaju nam nove reči. Jezik, koji je inače živ i razvija se, ne stiže da isprati događaje.

Treba mu vremena da se i sam povrati od šoka. Dobili smo ćacije, ćacilend, pumpanje, ali za vesele žene koje ismevaju tragediju jedne majke još nemamo odgovarajući izraz. Lako je bilo Šekspiru da svoju komediju nazove „Vesele žene vindzorske“. Kako mi da jezički povežemo narodno šatorsko veselje sa epskom tragedijom na korak jedno od drugog? Nemoguće je te prizore objasniti samo odsustvom empatije i ženske solidarnosti.

(Da privremeno ostavimo po strani muškarce iz šatora koji uprkos tome što se nalaze na „najslobodnijem mestu u Evropi“, kako reče vođa, neodoljivo podsećaju na osuđenike koji šetaju zatvorskim dvorištem i ružno se ponašaju.) Dakle, nije dovoljno reći: to su žene koje ne saosećaju s jednom majkom u njenom bolu. A ne može se sve objasniti ni novcem. Ako su plaćene da tu dođu, da li su plaćene i da se vesele? Čak i da jesu, vrhunac ove tragedije je u tome što su one istinski vesele – nije reč o glumi.

Tragajući za pravim izrazom, prisetih se devojke koja se svojom pojavom izdvajala u grupi tih razularenih žena koje nešto izvikuju u kameru, smejući se. Mi smo veseljaci, reče jedna od njih. Čime se devojka izdvajala? Svojim prenapumpanim veštačkim usnama, svojom plastikom, zapravo, koja odlično ilustruje čitav prizor. Nisu ovo nikakve vesele žene srbijanske, ovo su plastične žene Srbije, rekoh sebi. Duže od jedne decenije dobrano se radilo na oblikovanju njihovih umova, na plastifikaciji njihovih moždanih vijuga, i evo rezultata.

Mozak im je isprogramiran tako da im se na reč „predsednik“ aktivira nagon za odbranom Njega. Žena prekoputa njih je nekakva majka koja je izgubila dete – ta činjenica im je poznata – ali nije On kriv za to, smatraju Plastične. Ona Njega napada, a one Njega brane. Samo što se tu ne zaustavljaju. Plastične žene idu korak dalje, tamo kuda ih vodi unakaženost uma. Idu u kolo, u pesmu, u veselje, u ruganje Dijani, gurajući joj svoje plastične prste u živu ranu.

Plastične žene proizvela je naprednjačka vlast. Moglo je i ranije da se dogodi odsustvo ženske solidarnosti, kao u mojim primerima, usled nedostatka hrabrosti ili samopoštovanja, ili zbog patrijarhalnog vaspitanja. Da se jedna žena smeje u lice drugoj koja je izgubila dete – tako nešto u Srbiji bilo je nezamislivo.

Plastične žene su zapravo žrtve ludila koje je sa vrha države indukovano kroz medijski mrak. Nauka kaže da je induktor uvek dominantna osoba veće inteligencije od indukovane osobe, da je potrebna snažna emotivna veza i da su žene podložnije ovoj zarazi. A moć elektronskih medija je tolika da stvara emotivne veze i izgleda da nije neophodan direktan kontakt s induktorima da bi došlo do zaražavanja. Dovoljno je bilo gledati ih danima, mesecima i godinama na televizijskim ekranima prorežimskih medija. Na sreću, kaže dalje nauka, kada se induktor ludila skloni, ili se indukovana osoba izmesti iz patogene sredine, dolazi do brzog oporavka. Kao da odjednom progleda.

Plastične žene, čini mi se, nikada neće progledati. Za njih je kasno. NJihovi mozgovi pretrpeli su trajna oštećenja. Ali, ostaje sramota, takođe trajna, za čitavo društvo. Nekakva zaprljanost. Fleka koja se ničim ne uklanja.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.