Plata za život 1foto NIKOLA ILIC

U Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima stoji da „svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu“.

Koliko se ovo pravo radnika i radnica u Srbiji danas poštuje? Koliko i na koji način (ne)ugovorenih poslova ima radnik koji prehranjuje porodicu, u kojoj postoji i zaposleni bračni partner? Koliko onaj čiji partner ne uspeva da pronađe posao? Koliko samohrani roditelj? Koliko pojedinac koji ne živi u zajednici? Ova su pitanja koja se, u zemlji čija se vlast samopercipira razvojno uspešnom, zvanično ne postavljaju. Nekako se činjenica da manje od 10 odsto ljudi u Srbiji može da dosegne bazični civilizacijski standard i da živi od svog redovnog rada ukorenila kao „normalna“. Siromaštvo se podrazumeva, a radna i ljudska prava shvataju kao luksuz.

Zaista, da li je insistiranje na vikendu, provedenom sa porodicom ili odmarajući na bilo koji drugi način – lenjost? Da li je zahtev za bezbednim i zdravim uslovima rada – razmaženost? Da li je godišnji odmor – luksuz? I, konačno, da li je zahtev za civilizovanim standardom života od sopstvene plate – neradništvo? Vlast u Srbiji se svojski trudi da dokaže da jeste, svaki put kada kreira ekonomsku politiku, zasnovanu na rasprodaji kvalitetne domaće radne snage i subvencionisanju inostranog kapitala. Dominirajuća mantra o investicijima sažvakala je ideju „pristojne, dostojanstvene zarade“ i ispljunula je širom Srbije nesvarenu.

Nedavno su na inicijativu Centra za politike emancipacije tri sindikalne organizacije i 18 organizacija civilnog društva, među kojima i Ženska platforma za razvoj Srbije, potpisale Deklaraciju o plati za život. NJome se ne traži ništa više od poštovanja Ustava Republike Srbije, ali živimo u zemlji u kojoj se i za poštovanje najvišeg pravnog akta mora proći kroz proces umrežavanja, organizovanja i podnošenja građanskih inicijativa.

Baš nekako u isto vreme kad je potpisivana Deklaracija koja, između ostalog, zahteva i uvažavanje sindikalnih argumenata o nedovoljnosti minimalne zarade u okviru Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije i o neadekvatnosti metodologije njenog računanja, predsednik Republike Srbije je najavio iznos „minimalne cene rada za 2023. godinu“. One minimalne zarade koja će se na dnevnom redu Saveta naći polovinom avgusta i o kojoj bi socijalni partneri trebalo da pregovaraju. One minimalne zarade koja bi trebalo da pokrije, ne samo troškove ishrane, stanovanja i odeće, već i redom sve participacije za besplatne preglede i lekove, sve privatne račune za zdravstvene usluge koje javno zdravstvo nije u stanju da pruži u optimalnom roku, školske knjige, opremu, roditeljski dinar, račune za obezbeđenje i izlete koji prate redovno školovanje dece. Jer i to spada u „minimum za život“.

U Srbiji minimalna zarada danas iznosi tek 71 odsto od evropske granice siromaštva, odnosno tek 25 odsto od iznosa „plate za život“ izračunate za našu zemlju.

Zato je važna Deklaracija i inicijativa za okupljanje sindikata i ostalih društvenih aktera oko nje. U ovoj zemlji ni neke druge podrazumevajuće stvari, kao recimo „zahtev za obustavom rata“ pre tri decenije, nisu mogle da budu prihvaćene bez stvaranja širokih i snažnih društvenih koalicija, pa zašto bi drugačije bilo sa pravom na dostojanstvenu zaradu? Jer bahatost je moćna, ali moćan je i otpor.

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.