Ako se u internet pretraživač Gugl ukuca „vruća jesen u Srbiji“ dobije se više od 16.000 rezultata, od kojih se većina odnosi na najave sindikalnih predstavnika i radnika propalih preduzeća da će se „baš ove jeseni“ izboriti za uskraćena prava. Iz godine u godinu tako je u teoriji, ali u praksi nema ni mlake sindikalne jeseni. Iako je početkom godine izgledalo kao da su sindikati odlučili da „lupe šakom o sto“ i od države zatraže da radnici dobiju sve ono što im pripada, to se još nije dogodilo.
U tome ih je izgleda omela svetska ekonomska kriza ili je to samo izgovor za to što radnici, ili bar njihovi sindikalni predstavnici nisu dovoljno jaki, niti ujedinjeni, da bi mogli da se suprotstave vladajućoj strukturi. Kada je krajem decembra prošle godine zamrznut Opšti kolektivni ugovor, sindikati su odlučili da „ne dižu veliku buku“.
Tokom proleća i leta na ulice Beograda izlazili su vojni rezervisti, radnici Magnohroma i Zastave elektro, a činjenica je da se protesti primete tek kada nezadovoljnici dođu u Beograd ili blokiraju neki put i prugu i zato je logično postaviti pitanje zašto je u Srbiji slaba sindikalna organizovanost. Nezadovoljni time što institucije socijalnog dijaloga u Srbiji ne funkcionišu predstavnici nekoliko sindikalnih organizacija odlučili su da početkom ove nedelje formiraju Krizni socijalno-ekonomski savet.
– O sudbini radnika i građana ne mogu da odlučuju uske interesne grupe,kao što je to sada slučaj u radu Socijano-ekonomskog saveta Srbije. Postojeći SES ne predstavlja ni radnike ni poslodavaca a polovina njegovih članica nema legitimitet, odnosno nije reprezentativna – rekla je Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Ponudićemo konkretna rešenja, projekte i predloge Vladi Srbije ali pre svega skupštinskim odborima i poslaničkim klubovima, naglasila je Ranka Savić. Krizni SES bi odmah trebalo da počne da radi na predlozima za izmene i dopune Zakona o radu a od sledeće sedmice počeće formiranje Kriznih saveta širom Srbije. U radu ovog Saveta učestvuju i Asocijacija malih i srednjih preduzeća i preduzetnika Srbije, Unija tekstilaca Srbije, Srpska TV mreža, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, Konfederacija slobodnih sindikata i Industrijski sindikat.
Nije tajna da najveće sindikalne organizacije, Savez samostalnih sindikata Srbije, UGS Nezavisnost i Asocijaciju nezavisnih sindikata tište slični problemi, i teška muka radnika, ali se za sve ove godine ovaj trio, kome se nedavno sa sličnim zahtevima priključila i Konfederacija slobodnih sindikata, nijednom prilikom nije akciono ujedinio. Stalne najave o generalnim štrajkovima i ozbiljnim obustavama rada tako sve manje „piju vodu“. Na poslednjem protestu, koji je organizovao SSSS, nije bilo nikog iz konkurentskih sindikalnih organizacija, a na Trgu Nikole Pašića okupilo se tek nekoliko hiljada ljudi.
– Od 2000. imali smo pet ili šest velikih skupova i samo na jednom je bio UGS Nezavisnost. I tada su nas napustili na pola protesta pred Vladom. Mislim da je to bio i jedini put kada su oni izašli. Drugi sindikati očigledno nemaju kapacitete za velike proteste, kaže Orbović.
Da su slabe šanse za ujedinjenje i saradnju sindikata oko iste muke, potvrđuju i u drugoj sindikalnoj organizaciji u Srbiji – UGS Nezavisnost.
– Sindikati nikada nisu bili ujedinjeni. Tako je bilo devedesetih, jer prognani i oni koji su na vlasti nikada nisu mogli da budu zajedno. Tada samo niko o tome nije pričao, a mediji se nisu pitali kada će se ujediniti. Ništa se tu nije promenilo, kaže predsednik UGS Nezavisnost Branislav Čanak.
KAD LIČNI INTERESI PREVLADAJU
Najveći problem na sindikalnoj sceni, prema rečima predsednice ASNS Ranke Savić, jeste to što se gotovo svi ponašaju interesno i društveno neodgovorno.
– Svakome je njegov sindikat prioritet prioriteta, dok bi svi trebalo da imamo opšti zajednički interes. Pravog pritiska na državu može da bude tek kada se svi ujedinimo i zajedničkim snagama to uradimo. Ovako parcijalnim protestima može samo da dođe do haosa, kaže Savićeva.
Umesto da deluju u novim i komplikovanijim tranzicionim uslovima i izgrađuju poverenje sa radnicima, sindikati su se prepustili letargiji i sporadičnim akcijama, a nisu retka i koketiranja sa vlasnicima kapitala. S druge strane, radnici su u nikad goroj situaciji i ne veruju svojim sindikalnim liderima u preduzećima, tvrdeći da je tranzicija izbrisala razliku između sindikalaca i poslodavaca.
– Kod mnogih sindikalaca prevladali su lični interesi i umesto da zastupaju prava radnika, oni rade u interesu vlasnika. Zbog toga su i radnici i sindikati razjedinjeni, nespremni, a možda i nesposobni da se bore za radnička prava u novim uslovima. Da bar pokušaju, ali ni to nisu u stanju da učine.
Ovako ocenjuje sindikalnu scenu na lokalnom nivou, radnik jednog od najvećih užičkih preduzeća, koje je privatizovano, a koji iz razumljivih razloga želi anonimnost. Upravo taj podatak, da je veoma teško dobiti izjavu za medije od radnika i aktivista sa imenom i prezimenom, dovoljno govori o bojazni tih ljudi za svoju budućnost.
– U našem preduzeću, a ništa nije bolje u ostalima, sindikat uglavnom reaguje kada umre neki radnik ili penzioner, kada se razboli član porodice nekog radnika kako bi se prikupio novac za pomoć ili kada treba nabaviti smrznuto meso za zimnicu. Sve je onako kako gazda kaže, svedoči naš sagovornik i dodaje da sindikati u unutrašnjosti ne mogu ništa da urade bez podrške i pomoći njihovih centrala u Beogradu. S druge strane, radnici su razjedinjeni i svoje nezadovoljstvo iskazuju pojedinačno, a mnogi su zbog opasnosti od gubitka posla, spremni da ćute. Da je takvo ćutanje dobro za njih svedoči i to što postoje predsednici fabričkih sindikata koji su na tim dužnostima i duže od petnaest godina.
– Kako da radnici izađu na ulicu i zatraže svoja prava, kada znaju da njihove sindikalne predstavnike plaćaju vlasnici preduzeća. To nije normalno i retki su sindikalci koji platu primaju od sindikalne članarine. Zbog ličnih interesa i korumpiranosti pojedinih predstavnika sindikata, radnici ne mogu da ostvare osnovna prava, a kamoli da se izbore za bolje uslove rada, veće plate ili da masovno izađu na ulice, ogorčen je naš sagovornik, koji tvrdi da njegove stavove deli najveći deo užičkih proletera.
Teror poslodavaca bez otpora
„Glasali ili ne glasali, sadašnji predsednik biće i novi predsednik sindikata“, glasi rečenica, koju je izgovorio jedan od direktora velikog preduzeća, a koja je postala tragikomična anegdota o užičkoj sindikalnoj sceni.
Da su problemi radništva marginalizovani, pokazuje i činjenica da, iako je osnovan pre dve godine, lokalno-ekonomski savet u Užicu ne funkcioniše, jer u njemu već godinu i po nema predstavnika lokalne samouprave i poslodavaca. Možda je to i najbolja ilustracija ozbiljnosti „hvatanja u koštac“ sa problemima radnika. Prepušteni sebi, i borbi za golu egzistenciju, godinama se kreću u začaranom krugu, u kome država ćuti, sindikat iskazuje nemoć ili nesposobnost, stranke i vlast se promovišu, a nade u pravdu i solidarnost nestaju. Uglavnom svi kažu da su zaokupljeni sopstvenim problemima i nemoćni su da utiču na tajkunsko-državne dilove i menadžersko-sindikalne ortakluke.
Sa druge strane, na jugu Srbije u Vladičinom Hanu, sindikalci ili usamljeni radnici oslanjaju se na organizovanje protesta u fabričkim krugovima ili na pisanje protestnih pisama nadležnim ministarstvima, jer kako priznaju, njihovi „kapaciteti su ograničeni a pomoć iz beogradskih centrala sporadična“. Trenutno je ovde najteža situacija u Industriji građevinskog materijala „Balkan brik“ i Fabrici omotnog papira i ambalaže koje su privatizovane, ali novi vlasnici ne poštuju ni minimum dogovorenih obaveza, pa su radnici između čekića i nakovnja, odnosno između nadležnih i gladi, prepušteni da na svoju ruku traže ostvarivanje svojih prava.
– Situacija nas tera na saradnju, ali kada jedan sindikat ima sve, a drugi ništa, onda samo licemerno možemo da obmanjujemo jedni druge, a da pri tom ne postižemo bilo kakve rezultate, kaže poverenik Nezavisnosti za Pčinjski okrug Novica Mitić.
– Radnicima u Vranju i na jugu Srbije ne treba davati nikakvu lažnu nadu da će država imati čarobni štapić za rešenje socijalnih problema koji su ne samo posledica ekonomske krize, već i loših privatizacija, ocena je sekretara Samostalnog sindikata Srbije Slavice Savić.
U vranjskom Jumku rade sva tri reprezentativna sindikata. U povereništvu za Pčinjski okrug SSS, ukazuju na činjenicu da su oni „uprkos svim razlikama, na slučaju Jumka ipak najviše sarađivali sa ASNS, i da svaka saradnja može da donese neki rezultat
– Na primer, pokazala se ispravnom sumnja u projekat oko novog preduzeća Zamber. Ne samo da nije zaposleno tri hiljade radnika, već smo u problemu da i oko 700 radnika vratimo u sastav matične fabrike, odakle su pod pritiskom morali da pređu u Zamber, kaže Snežana Veličković, poverenica ASNS za ovu kompaniju.
– Globalna recesija ovde je mnogima postala izgovor da se problemima poštovanja prava radnika i loših privatizacija, bave od slučaja do slučaja. Sa još petoro kolega u Zamberu otpušten sam sa posla, ali uz pomoć pravnika SSS za Pčinjski okrug uspeli smo da dobijemo spor i da budemo vraćeni u Jumko. Sada očekujemo da nas pozovu na posao, kaže Ljuba Stanojkovski, koji je duže od dve decenije radio u Jumku.
Situacija u Jumku je samo ilustracija kako sindikalne organizacije na jugu Srbije nemaju strateški plan za delovanje i da se aktivnošću nekoliko posvećenijih sindikalnih aktivista ne mogu nadvisiti surevnjivosti koje potiču iz vrhova sindikata.
Neophodna obostrana solidarnost
Istovremeno, o položaju radnika u Šumadiji najbolje svedoči činjenica da su njihovi protesti bili veoma radikalni, pa je tako grupa zaposlenih u kragujevačkoj fabrici kože Partizan, proletos štrajkovala glađu gotovo pune tri sedmice, od čega se mnogi još nisu zdravstveno oporavili. Sindikati i radnici su u ovom slučaju ipak pokazali da su spremni da se solidarišu sa nedaćama svojih kolega, pa su podršku pružili sindikalci i radnici Zastavinih i drugih kragujevačkih firmi.
Taj protest radničke solidarnosti ispred Partizana naterao je nadležne u državi da reaguju i primoraju vlasnika firme da ispuni zahteve i prekine agoniju pobunjenih kožara. Hroničari zbivanja na ovdašnjoj sceni mogli bi, ne bez osnova, da primete da su Zastavini i ostali kragujevački radnici mogli da reaguju i pre no što je njihovim kolegama u Partizanu „dogorelo do nokata“. S druge strane, nisu u krivu ni oni koji tvrde da su reagovali kad je bilo najpotrebnije, i da se treba nadati da će, ukoliko se situacija promeni, pa zaškripi kod onih koji su podržavali najugroženije, imati smelosti da uzvrate svojim kragujevačkim ili granskim kolegama.
Predsednik povereništva Saveza samostalnih sindikata u Kragujevcu Jugoslav Ristić kaže tim povodom da su oni spremni za saradnju sa svim sindikalnim i radničkim organizacijama u gradu.
– Tu našu spremnost za saradnju sa sindikalnim i radničkim pokretima pokazali smo ne samo na primeru Partizana, nego i prilikom protesta zaposlenih u Zastavi elektro iz Rače, GIK 1. maj iz Lapova i u još nekim firmama. Na osnovu svog dugogodišnjeg sindikalnog iskustva mogu da konstatujem da naš sindikat, zbog dominantnih resursa kojima raspolaže, predstavlja kohezioni faktor u gotovo s
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
