Prevencija nasilja kroz dijalog – put kojim se ređe ide

Nasilje, bilo ono porodično, verbalno, fizičko, emotivno, psihološko, institucionalno ili političko, uvek počinje istim mehanizmom – gubitkom dijaloga i porastom distance. Onog trenutka kada čovek drugog više ne vidi kao ravnopravnog sagovornika, već kao objekat moći, metu ili neprijatelja, nasilje postaje moguće. Kada dijalog nema mesta za stolom, nasilje nalazi ulicu kao jedini put razrešenja problema.

Ne želeti, ne razumeti i ne pristajati na dijalog znači svesno zatvoriti vrata mogućnostima konsolidovanja zajednice i njenog daljeg afirmativnog napretka.

Kada govorimo o muškom nasilju nad ženama, ne govorimo o izolovanom fenomenu, već o simptomu dubljeg društvenog obrasca. Ta činjenica ne govori samo o pojedincima koji čine nasilje, već i o društvu koje to nasilje toleriše, racionalizuje ili minimizuje.

Nasilje nad ženama opstaje jer postoji društvena distanca – emocionalna, kulturna, institucionalna. Žene i dalje neretko ćute jer im se ne veruje, jer im se sugeriše da „ne preteruju“, jer institucije često kasne, jer mediji trivijalizuju, a društvo u celini nerado gleda u ogledalo sopstvenih vrednosti. Doduše, valja primetiti da institucije po pitanju porodičnog nasilja u sve većoj meri obavljaju svoj posao i nadam se da će se ti napori progresivno nastavljati. Jedan od tih afirmativnih primera je i Zakon o alimentacionom fondu.

Prevencija nasilja, međutim, ne počinje u policijskoj stanici ili sudnici. Ona počinje u razgovoru. U porodici, školi, medijima, muškim krugovima u kojima je vreme da se progovori o emocijama, o moći, empatiji. Smanjenje distance kroz dijalog znači da muškarci počinju da razgovaraju međusobno i sa ženama o tome kako društvo oblikuje njihove predstave o moći i „muškosti“, kako kontrola postaje zamena za sigurnost, kako ćutanje prerasta u nasilje. Bez dijaloga, prevencija je samo parola. A dijalog nije lak: on podrazumeva spremnost da se čuje, a ne da se dominira.

Da se razume, a ne da se relativizuje.Nasilje, bilo privatno ili javno, počinje tamo gde prestaje empatija. Kada se nasilje u porodici opravdava „porodičnim nesuglasicama“, a političko nasilje „žarom borbe“, zajednica gubi sposobnost da razlikuje moć od sile. I jedno i drugo proizlazi iz iste matrice – potrebe da se kontrolom nad drugim potvrdi sopstveni identitet. Jezik javne komunikacije nedopustivo često podseća na verbalni obračun.

Umesto razgovora, dominira etiketiranje; umesto dijaloga, urlik. Distanca se ne smanjuje već povećava i kulja kao dim podmetnih požara političkim neistomišljenicima. U takvom okruženju, nasilje postaje prihvatljiv model ponašanja – ne samo u politici, već i u porodici. Kada javni diskurs promoviše poniženje kao oblik argumenta, poruka koju društvo nesvesno šalje je da su moć i nasilje legitimni načini rešavanja sukoba.

Zato borba protiv nasilja nad ženama nije samo pitanje rodne politike – to je pitanje društvene kulture. Način na koji država, mediji i građani reaguju na nasilje nad ženama otkriva način na koji reagujemo i na svako drugo nasilje.

Kada govorimo o prevenciji nasilja, moramo govoriti i o političkoj atmosferi. Srbija se već godinama nalazi u stanju povišenih političkih tenzija i tu se ponavlja isti obrazac: rast distance vodi do gubitka dijaloga, a gubitak dijaloga i tendenciozno plasiranje lažnih informacija otvara prostor za nasilje – verbalno, institucionalno, ponekad i fizičko, sve do pokušaja ubistava vatrenim oružjem jer se sa nečim ili nekim neko ne slaže.

Takođe, institucije koje žele da smanje nasilje u društvu valja da počnu od sebe. Od načina na koji komuniciraju sa građanima, sa opozicijom, sa medijima, sa civilnim sektorom. Prevencija nasilja nad ženama ne može biti uspešna ako društvo u celini funkcioniše po principu sukoba, poricanja i pretnji. Jer nasilje nije izolovana pojava – ono je refleks zajednice koji ne (pre)poznaje dijalog.

Smanjenje političke distance ne znači ukidanje razlika. Naprotiv, ono znači priznanje pluralizma, pravo na neslaganje, ali bez dehumanizacije.

Kao što muškarac mora naučiti da partnerku vidi kao ravnopravnu, bez objektivizacije, državi valja da naučiti da građane vidi kao sagovornike, a ne kao podanike ili neprijatelje. Isto važi za opoziciju, pa i za studente u blokadi – ako država poziva na dijalog, tu mogućnost nije mudro (pogotovo ne uz omalovažavanja) odbijati. U trenutku kada su izbori ponovo pred nama, ključno pitanje nije samo ko će pobediti, već kako ćemo razgovarati jedni s drugima kada izbori prođu. Ako izborni proces ostane prostor međusobnih optužbi, straha i poniženja, teško da možemo očekivati društvo u kojem će se smanjiti nasilje bilo kog oblika.

U društvu koje je medijski polarizovano, gde senzacionalizam zamenjuje analizu, a naslov vređa umesto da informiše, uloga novinarstva je presudna. Mediji mogu ili da produbljuju distancu, ili da je smanjuju. Svaki naslov koji umanjuje odgovornost nasilnika, svaka priča koja ženu prikazuje kao „izazivačicu“, svaka emisija koja politiku svodi na obračun – doprinosi normalizaciji nasilja. Zato je zadatak medija da budu most, a ne oružje.

Da otvore prostor za razgovor, za razumevanje, za empatiju. Mediji su ti koji mogu da promene ton društva: da promovišu nenasilje ne samo kroz teme o rodnoj ravnopravnosti, već kroz način izveštavanja o svemu – od politike do kulture. Kada mediji biraju jezik poštovanja, oni utiču na celokupnu kulturu govora, a samim tim i na kulturu odnosa.

Ako želimo društvo bez nasilja, hajde da stvaramo društvo dijaloga. To podrazumeva i ličnu i kolektivnu promenu: od načina na koji muškarci razumeju moć, do načina na koji političari (i pozicija i opozicija) razumeju vlast. I u jednom i u drugom slučaju, problem je isti – zloupotreba moći nad drugim. A rešenje je isto – smanjenje distance, vraćanje komunikaciji i odgovornosti. Prevencija nasilja nad ženama i prevencija društvenog nasilja počinju u istoj tački: u spremnosti da razgovaramo, da slušamo, da priznamo grešku i da učimo.

Država koja razume taj princip ne mora da se brani silom – brani se poverenjem. A poverenje se ne gradi zidovima i etiketama, već rečima, otvorenošću, poštovanjem i delanjem. Dijalog nije luksuz demokratskog društva – on je njegov temelj. Bez dijaloga, svaka moć pre ili kasnije postaje nasilje.

Upravo kroz ideju smanjenja distance, kreiran je koncept Muzeja nasilja. Kao direktna platforma komunikacije sa zajednicom, posebno sa primarnom ciljnom grupom tinejdžerima i studentima. Ta komunikacija je obavezno dvosmerna – smatramo da je veoma važno dati prostor mladima da kažu svoje mišljenje o društvenim procesima, bez obzira na „ispravnost“, odnosno afirmativnost tog mišljenja. Kao društvena grupa, mladi su veoma osetljiva kategorija.

Roditelji, obrazovne institucije, društvo, imaju određena očekivanja od njih, često i zahteve, a da im prethodno nisu ponudili odgovore na pitanja koja im postavljaju, da nisu uspostavili jasan (afirmativan) vrednosni sistem, niti da su im izgradili efikasan mehanizam za razumevanje tog sistema.

U takvom društvenom kontekstu, Muzej svojim aktivnostima kreira upravo te mehanizme koji za cilj imaju da mladi ne samo usvoje određene stavove kao „pozitivne ili negativne“, već pre svega autonomno razmisle i razumeju zašto je neki oblik mišljenja i delovanja ugožavajući i društveno neopravdan, a neki afirmativan i vodi kvalitetnijem društvu, dakle i srećnijem pojedincu. Veoma važan deo tog mehanizma jeste aktivno slušanje stavova mladih. Da bismo saznali na koji način razmišljaju, da bismo pronašli „ulazne tačke“ i osmislili pristup, treba da ih čujemo i uvažimo. Zašto je uvažavanje važno čak i kad su stavovi koje mladi iznose negativni i diskriminativni?

Javni školski časovi

Zato su aktivnosti Muzeja, a posebno Javni školski časovi dizajnirani tako da postoji prostor da se čuje svačije mišljenje bez osude, da nijedno pitanje nije glupo, nepristojno i da ne ostane neodgovoreno, te da postoji veoma jasan sistem vrednosti koji je potkrepljen autentičnom dokumentacijom kao produktom diskriminativnih ideologija o kojima, evo, upravo ovde na Javnim školskim časovima Muzeja nasilja otvoreno razgovaramo kako bi mladi postali deo afirmativnog potencijala, a ne nasilnog problema.

Autor je direktor „Muzeja nasilja“