Iako u Americi već slavan kao dobitnik Bukerove nagrade za roman Linkoln u bardu (2017), za našu publiku Džordž Sonders je nova pojava na književnom nebu.
Rođen 1958, romansijer i esejista, upadljivo dobar pisac kratkih priča koji se nastavlja na veliku tradiciju Hemingveja, Karvera, Džona Čivera i njegovih priča iz predgrađa, Sonders zaista otvara nove mogućnosti.
Naslov zbirke Deseti decembar, koja se nedavno pojavila u izdanju Lagune, u prevodu Kristine Kulauzov Filipović, duguje završnoj priči, aludirajući na Međunarodni dan ljudskih prava – za sve, pa i junake ove neobične priče koja je konstruisana kao polifonija glasova, jednog dečaka s nesrećnim Princ Valijant šiškama, jednog beskućnika koji je pobegao iz psihijatrijske bolnice, jedne prezaštićujuće majke…
Izazov koji se postavlja u prvi mah pred čitaoca jeste povezivanje jednostavnih tonova kojima počinje svaka priča, i njihovo sklapanje u početne akorde koji ne govore mnogo. Ali postepeno, slika postaje šira i jasnija, čitalac uviđa i vreme i mesto koji mogu biti u sadašnjosti ili distopijskoj budućnosti (kao u priči Beg iz Paukove Glave), pronalazi američko predgrađe ili bezimene topose neke strašne mogućnosti ljudskog preživljavanja (Moj viteški fijasko)…
Zajednički je, u svim pričama, izraziti socijalni kontekst, oštra kritika podeljenosti i merkantilizacije američkog društva u kome je biti bogat sinonim uspeha, čežnja i težnja svih koji to nisu. U pravu je Tomas Pinčon kad Sondersovu prozu označava kao mračnu i duhovitu, jer njegovi junaci su na samoj ivici bilo kakvog smisla življenja, istovremeno njihove reakcije i isprekidani, stakato dijalozi su duhoviti, prožeti gorkim humorom ljudi koji nemaju šta da izgube.
Radijus njihovog delovanja veoma je mali, oni ne biraju gotovo ništa u svojim životima, događaji se smenjuju neumoljivim automatizmom, bilo da žive u uslovno, sadašnjosti ili mračnoj budućnosti koja poništava ličnost. Stoga svaki njihov trzaj van okvira zadatog predstavlja gest individualnosti koji, po pravilu, veoma skupo plaćaju, u rasponu od bankrotstva do samoubistva.
Sondersovi likovi su jednodimenzionalni, okrenuti sebi do samouništenja, bez empatije, bez smisla za radost, ljubav ili umetnost. Sve je to odavno izgubljeno, zaboravljeno i ljudi su usmereni isključivo na preživljavanje, bez vremena i vazduha za bilo šta drugo. Sondersovi junaci rade kao robovi, poslušni su kao automati, ne sumnjaju u svoje nadređene i gospodare koji im ispiraju mozak, čeznu za blagostanjem koje može doći samo u snovima, a kad smognu snage da trgnu lanac, to je najčešće i poslednji trzaj.
U tom distopijski ustrojenom svetu budućnost je već počela, ali kao mračna projekcija svih zala koje mogu snaći jedinku, a najgora od svih je panična usamljenost. I čitalac oseća tu izvrsno osmišljenu atmosferu svake priče u kojoj se oseća pakleno sam, prepušten insitinktu samoodržanja koji otkazuje u ključnom trenutku.
Osmatrajući današnji svet sa udobne pozicije univerzitetskog profesora u SAD, Sonders pokazuje ogromnu saosećajnost sa poniženima i uvređenima, onima koje je društvo zaboravilo i odbacilo kao teret, neuspešne pokušaje stvaranja novog čoveka. Zbog toga gotovo svaka priča odiše nekom vrstom groznice zbog uspeha, uzdizanja na društvenoj lestvici, i trenutka kad će život zaista početi. Do tada, svi su u predvorju beskonačnog iščekivanja.
Klimaks zbirke predstavlja duga priča Dnevnik o Semplika Devojkama koja je jedna od najoštrijih satira o američkom i, šire, potrošačkom društvu koje se, prezasićeno materijalnim, vraća robovlasništvu kao legalnom načinu trgovine ljudima. U tom snobovskom, blaziranom kretanju ka potpunoj bezosećajnosti, gotovo kliše predstavlja jedan detinji glasić koji je zadržao zdrav razum i koji će, po već oprobanom dramskom pravilu, uzviknuti da je Car go, ali ga niko neće čuti.
Devojčica Eva (i njeno ime mislimo da ima značenje), ostaće sama na poprištu borbe za razumno i humano ponašanje prema devojkama dovedenim iz tzv. Trećeg sveta da predstavljaju ukrase u vrtovima bogataša.
Njen deda, jedan od poslednjih izdanaka stare, razumnije generacije, pobuniće se takođe na svoj način, ali neće doći u kontakt sa devojčicom, neće je podržati, jer porodične veze su pokidane, jedino što povezuje i čini ljude srećnim je novac kojim se izgrađuju virtuelni rajski vrtovi. U tom ogoljenom svetu bez savesti, male su šanse da pojedinac ne bude samo šraf u nehumanoj društvenoj mašineriji.
Ukidanje originalnosti automatski znači i ukidanje pobune, ali tu će se čitalac prevariti, jer svaka Sondersova priča zapravo je kadriranje slučaja pobune protiv tako zamišljenog društva, svaki junak učini nešto da kompozicija iskoči iz šina, čak i po cenu sopstvenog života.
Maloumni mladić spasava svoju mladu komšinicu, čovek – eksperimentalno zamorče odlučuje se na samoubistvo da ne bi stradala nedužna devojka, jedan od junaka kaže da i kad bi bio zaposlen, to ne bi bilo mesto gde bi mu naređivali, već ono gde može da govori kako hoće. Sondersov optimizam nazire se kao slabo svetlo na dnu, kao uverenost da je čoveku pobuna prirođena i da od nje neće odustati.
Originalna, i u prevodu briljantna, proza koja traži angažovanog čitaoca i nagrađuje ga nadom, posle svega.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
