U Prijepolju u protekle tri godine porast broja slučajeva porodičnog nasilja: Dominira fizičko zlostavljanje, a žrtve su većinom žene

Da li živimo u „nasilnom vremenu“, da li se menja odnos prema nasilnicima, da li su žene i dalje „slobodna meta“, kako na to gledaju mladi kojima su putem društvenih mreža dostupne mnoge informacije, pa i one koje se odnose na nasilničko ponašanje prema ženama, odnosno partneru, umeju li da prepoznaju oblike zlostavljanja, a da to nije samo fizičko?

Nasilje u porodici danas je češće prisutna tema, određene institucije njome se bave u skladu sa zakonskom procedurom, tako da su dostupni podaci koji barem iz jednog ugla osvetljavaju prisustvo nasilničkog ponašanja ali i spremnosti da se ono prijavi, da žrtve ili okolina reaguju. Prema podacima Centra za socijalni rad u Prijepolju, s godinama, uočljivo je da se povećava broj prijavljenih slučajeva nasilja u porodici. Nasilnici su najčešće muškarci, odnosno bračni ili vanbračni partneri, ali se povećava i broj nasilničkog ponašanja dece prema starim roditeljima, što je takođe alarmantno za jednu po svemu patrijarhalnu sredinu.

Tako su 2022. godine zabeležena čak 54 slučaja psihičkog nasilja, nasilnici su uglavnom (36) odrasli, odnosno stariji muškarci. Upola manje zabeleženo je slučajeva nasilja u porodici koje se odnosilo na fizičko zlostavljanje. Međutim, čak u 12 slučajeva zabeležno je i nasilje dece prema roditeljima, a u 10 i braće prema sestrama. Svi nasilnici bili su muškarci. Od ukupno 81 počinioca nekog oblika nasilja u porodici, 74 su muškarci. Godinu dana kasnije, broj počinilaca nasilja se povećao ali su izmenjeni drastično oblici nasilja, odnosno broj prijavljenih slučajeva fizičkog i psihičkog nasilja je gotovo izjednačen(45, odnosno 48), ali se sada i žene prijavljuju kao nasilnici u porodici, no one su i dalje dominantne žrtve, pa od 96, žene su u 68 slučajeva žrtve nasilničkog ponašanja. Kad je reč o srodstvu, dominiraju bračni partneri, muškarci (30 slučajeva), a muškarci su dominantni i kao prijavljeni nasilnici prema deci (raste broj), roditeljima, odnosno sestrama ili braći.

Podaci za prošlu godinu još drastičnije menjaju sliku oblika nasilja u porodici jer se većina odnosi na fizičko nasilje, a počinioci su i dalje u najvećem broju muškarci. Pošto je uočena tendencija naglog porasta razvoda brakova, posebna statistika odnosi se i na nasilje prema bivšem bračnom drugu ili partneru gde su počinioci muškarci. Podaci za devet meseci ove godine ukazuju da se nastavlja tendencija porasta fizičkog nasilja, žrtve su i dalje uglavnom žene, svih starosnih dobi. Ako se zna podatak da se broj stanovnika drastično smanjuje u ovoj sredini, moglo bi se reći da nasilje postaje „uobičajeno“ i „sveprisutno“ u porodičnim odnosima.

Kako se gleda na nasilje u porodici, kako se ono „tumači“ i da li se (i dalje) smatra društveno neprihvatljivim, ali prećutno „podrazumevanim“? Da li sredina reaguje i kako? Da li se i dalje uglavnom po „posijelima“ i kafanama pretresaju priče o porodičnim slučajevima i daju saveti tipa:“ Ja bi nju jednom poučnom opaučio, pa bi zavezala“? Šta kažu mladi muškarci koji ovu temu ne izbegavaju, smatrajući da se razgovorom može doprineti smanjenju nasilja, otkrivanju uzroka, rasvetljavanju oblika nasilja koji su nekad manje vidljivi ali se mogu prepoznati ako se više pažnje posveti onima koji trpe.

„Kada moje vršnjake pitate kako oni gledaju na porodično i partnersko nasilje reći će vam kako je to za njih neprihvatljivo i kako nasilnike i nasilnice treba najstrože kazniti. Ako ih malo bolje uputite u nasilje i njegove oblike odgovor na pitanje postaje duži, sadržajniji i komplikovaniji u većini slučajeva. Većina opravdava neke od oblika nasilja, neke poriču, krive druge… Većina opravdava SEBE. Mnogi su bili svedoci, očevici, učesnici“, kaže Edin Pašanović, maturant Prijepoljske gimnazije.

Na pitanje kako bi reagovali njegovi vršnjaci kada bi prisustvovali nasilju, skoro svi bi, smatra on, odgovorili: „Intervenisao bih“ ili“ „Sprečio bih nasilje“. No stvarna situacija je daleko od toga, smatra on.

– Kada se nasilje dešava kod komšija to je njihova stvar. Neko se pojavi sa modricom, njegova stvar. To je njihova privatnost. Kada nasilje nije očigledno, kada se dešava iza zatvorenih vrata teško ga je prepoznati, jer se o tome ne govori. Smatram da su razgovori o nasilju preko potrebni kao i edukacija da bi se oslobodili, jer je i dalje sramota o tome govoriti i jači je glas koji pita šta će ljudi reći. Smatram da nasilje nije izbor. Nasilje se uči u porodici, u društvu, na primerima. U društvu se razgovara samo kada se nasilje desi. Tukao je ženu, posvađao se sa devojkom, vikao je ili vikala je na decu. Svi koji trpe nasilje: žene, deca, stari, muškarci, treba da prijave, da podele to sa nekim od poverenja, bez razmišljanja o tome šta će reći ljudi. Ako znamo da su muškarci u najvećem broju slučajevi oni koji čine nasilje, ja bih poručio: „Budimo muškarci i zaustavimo nasilje“, kaže ovaj devetnaestogodišnjak.

Student Filozofskog fakulteta, Marko Mrdović vidi uzroke nasilja u nedovoljnom poštovanju, poverenju i toleranciji.

„Svedoci smo učestalog nasilja i mislim da patrijarhalni obrasci jesu jedan od faktora koji u izvesnoj meri tome doprinose. Imam utisak da je generalno, „kultura“ psihičkog nasilja opšteprisutna u svakodnevici, pa je i u partnerskim odnosima i porodici nekako uobičajena pojava. Prisustvovao sam i bio sam svedok nekim nasilnim situacijama, verbalnim uglavnom, u svom okruženju, na javnim mestima, na ulici i u prevozu, koje su bile izazvane od strane oba pola. U takvim situacijama vrlo često ostajemo neutralni, indiferentni, jer nas se direktno ne tiče. Možda je i sa jedne strane naš uticaj kao posmatrača ili prisutnog svedoka vrlo problematičan jer se onda postavlja pitanje granice privatnosti, u smislu legitimiteta da se mešamo u nečiju „svađu“. Smatram da se o ovoj temi ne govori dovoljno, kao na primer o vršnjačkom nasilju, naročito u obrazovno-vaspitnim ustanovama, ali stičem utisak da se to posmatra kao nekakva formalna obaveza koja možda ipak nije suštinski zaživela u pravom smislu. Mislim da sistemske edukacije o nasilju značajno doprinose prevenciji, ali da je potrebno dodatno razgovarati, ohrabrivati, više podizati svest o sprečavanju i prepoznavanju nasilja, ali i o tome kako treba reagovati u takvim situacijama, kao svedok i kao žrtva“.

Amar Gašanin, student Medicinskog fakulteta, primećuje da su i dalje vrlo prisutni oni koji u nasilju ne vide ništa loše i nemaju želju da to promene. „Ukoliko su pojedinci bili svedoci nasilnih situacija, to direktno utiče na njihov odnos prema nasilju i nasilnicima, pogotovo ukoliko su tome prisustvovali kao deca. Za njih nasilje postaje normalno ponašanje. Na ovu temu se razgovara, ali nedovoljno izostaje i neophodna empatija prema žrtvama nasilja. Često ljudi okreću glavu da ne bi sebe uvlačili u problem, radije se ne mešaju u tuđa posla, ali se mnogi osećaju i nemoćnim u takvim situacijama. Živimo u sistemu od koga ne možete tražiti pomoć, kome ne možete verovati ukoliko ste žrtve nasilja i mislim da je to sve usko povezano sa nedostatkom edukacije i usvojenim obrascima prihvatljivog društvenog ponašanja koje ima razumevanja za nasilnik „.