Eksperti Parlamentarne skupštine Saveta Evrope odbili su da izaberu novog sudiju iz Srbije u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, jer kandidati ne ispunjavaju kriterijume. Konkretno, u pismu Potkomiteta PSSE, navodi se da je kandidat kojeg je srpsko Ministarstvo pravde predložilo – profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Branko Rakić bio visoki zvaničnik u Ministarstvu pravde Jugoslavije za vreme režima Slobodana Miloševića i da je zato nepodoban da bude sudija u Evropskom sudu.
Ako ste zaboravili, Rakić je u javnosti zapamćen po prikupljanju peticija protiv Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom i kao sekretar udruženja „Sloboda“ za odbranu Slobodana Miloševića.
Dok ne izaberemo sudiju, dužnost sudije u Strazburu obavljaće dosadašnji sudija Dragoljub Popović, takođe s beogradskog Pravnog, koji je u tom sudu već devet godina.
Sve ovo ne bi bilo ništa neobično da je godina 1997. i da je Slobodan Milošević na vlasti. Međutim, izgleda da neko u Evropi ipak pomno prati društveno-politička tumbanja u Srbiji. Domaća javnost je odavno anestezirana na povratak Miloševićevih kadrova. Tome su svesrdno i vrlo temeljno proteklih godina doprinele demokrate, ne samo Koštuničine i Đinđićeve nego i Tadićeve, relativizujući ulogu socijalista i julovaca u rastakanju institucija države i ponižavanju građana Srbije tokom devedesetih, sve računajući na to da je zaborav sveopšti i da potreba političkog trenutka nadilazi loše uspomene i prazne džepove. Odnosno da nema veze što je neko proklamovao i brutalno primenjivao anticivilizacijske zakone i to opravdavao, ako je potreban da sastavi vladu.
Zato je danas situacija blesavo zabavna, pa bivši premijer i ministar policije, koji je šest godina držao sve policijsko-bezbednosne konce u ovoj zemlji, danas tvrdi da sa policijom nema nikakve veze i da mu Tadić nije dao da upravlja policijom, nego da su to neki drugi radili umesto njega. Ni luk jeo ni luk mirisao. Samo što je uludo potrošeno mnogo godina. Ali to izgleda nikog nije briga dok god je na vlasti.
Dobro je poznato da suočavanje s prošlošću u Srbiji nije baš popularan sport. Zato je i dozvoljeno da zastari jedini zakon koji je to pitanje mogao da reguliše – Zakon o lustraciji. Verovatno jedini zakon koji za 10 godina važenja nikad nije primenjen. Da je taj zakon ikad zaživeo, ne bi mogli ni da priđu vlasti. Ovako su je dobili. Nije iznenađujuće. Nakon pada Miloševića krenula je velika seoba socijalista i julovaca u manje stranke tadašnjeg DOS-a. Jedino je kod radikala taj proces zakasnio, pa su promenili priču tek 2008. osnivanjem danas vladajućeg SNS-a. Ono što nazovielite, oličene u domaćim političarima, poručuju jeste da sve može samo ako promeniš priču i nađeš pravo mesto u stranci. Iz ekstremne desnice pređeš u ekstremnu levicu. Od bludnika do svetitelja. Skoro pa kao američka tinejdž zvezda Majli Sajrus, poznata po skandalima. Preletanje, pranje biografija, pljačke državne imovine, podržavanje zločina, čak i pozivanje na zločin, ali i prodaja ispita, sve je dozvoljeno, samo ako podržavaš vlast. Posle ćeš se već utopiti. Nema veze… Proći će vreme… Zaboraviće se… Krivično delo će zastariti… Izgleda, međutim, da sudije Evropskog suda neće da im baš svako deli pravdu.
Sve jako podseća na sjajnu priču američkog satiričara Embrouza Birsa, u kojoj je šef policije video policajca kako tuče razbojnika pendrekom i ukorio ga zbog toga. Kada je policajac pokušao da se opravda da je kriminalca tukao punjenim pendrekom i da je zapravo to bio punjeni razbojnik, šef policije je hteo da mu čestita na odgovoru i toliko jako je trgnuo svoju ruku da mu se koža ispod pazuha pocepala „i iz nje izlila reka piljevine“. „On je bio punjeni Šef Policije“, zaključuje Birs.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
