Putinova taktika bez rezultata

U avgustu sledeće godine bolesni i oronuli Jeljcin je objavio da će Vladimir Putin, četvrti premijer za godinu dana, uskoro preuzeti funkciju predsednika. Četiri godine kasnije, u avgustu 2003, policijska istraga za utaju poreza pod pokroviteljstvom Kremlja protiv vodećeg ruskog oligarha Mihaila Hodorkovskog, nakon čega je usledila konfiskacija njegove naftne kompanije Jukos, pokazala je šta Putin podrazumeva pod „diktaturom prava“.

Ovo prokletstvo tipično za kraj leta sada predstavlja uvertiru za „Decembar mizerije“, bar za demokratske aktiviste. U decembru 2011. masovni protesti zbog lažiranja izbora i predstojećeg trećeg predsedničkog mandata Putina jednostavno su utihnuli. Slično tome, decembar 2013. bio je pun loših znakova.

Mesec je počeo međunarodnim pozivom na bojkot zimske Olimpijade u februaru u Sočiju, u znak protesta protiv zakona kojim se zabranjuje „gej propaganda“, a koji je odobrio Kremlj. Nakon toga je usledilo političko previranje u susednoj Ukrajini, gde su učesnici protesta pokušali opet bezuspešno da smene svog lidera koji je antidemokratski nastrojen. Godina je završena s dva samoubilačka napada u Volgogradu u kojem je više desetina ljudi izgubilo život.

Štaviše, Putin je u decembru iskoristio to čuveno najimperijalnije pravo, predsedničko pomilovanje, da bi dodelio slobodu, između ostalog, Hodorkovskom i članicama benda Pusi Rajot. Ovi očiti milosrdni postupci predstavljeni su kao mudri potezi velikodušnog modernog cara koji vlada u ime tradicionalnih vrednosti, a koga prezire zapadna dekadenca – nema veze što su upravo zapadne vlade najupornije vršile pritisak da se oni puste na slobodu.

Zapravo, pravi Putinov motiv za pomilovanja nije imao nikakve veze s tradicionalnim konceptom reda i zakona, a još manje s korakom ka demokratiji. Pre će biti da oslobađanjem svojih protivnika on teži da umiri strane kritičare uoči predstojeće Olimpijade. I u izvesnoj meri je u tome uspeo; uprkos očitom ličnom interesu koji predstavlja suštinu pomilovanja, njegovi kritičari počinju da govore o Putinovom „omekšavanju“.

Ispostavlja se da je Putin prošle godine shvatio da njegov uobičajeni pristup odnosima s javnošću, kao što je ljubljenje tigrova, „otkrivanje“ potopljenog blaga i jahanje konja nag do pojasa po sibirskoj tajgi, izvikan i neprikladan za svetskog lidera. Zato je kao dobar agent KGB kakav je bio pažnju preusmerio na ispitivanje slabosti svojih protivnika, naročito predsednika SAD Baraka Obame. Ta taktika je bila uspešna, barem dok je stvarala glasine o „Rusiji koja vaskrsava“.

U njegovom sada uobičajenom novogodišnjem obraćanju Putin je šepureći se proslavio 2013. prisećajući se kako je Rusija nadigrala SAD i Zapadnu Evropu. Bez previše detaljisanja ukazao je na to da je Rusija letos ponudila azil bivšem službeniku američke obaveštajne službe Edvardu Snoudenu, na njegov sporazum da se ukloni sirijsko hemijsko oružje i samim tim spreče SAD da napadnu ruskog saveznika i na povratak Ukrajine u rusku sferu uticaja nakon njenog odbijanja sporazuma o pridruživanju sa EU.

Ali, kako su „nehumane terorističke akcije“ (kako je sam Putin rekao) u Volgogradu pokazale, taktičke pobede ne dovode uvek do strateškog uspeha. Putinov pokušaj da smiri Severni Kavkaz tako što je postavio brutalnog Ramzana Kadirova za lidera Čečenske Republike doneo je jedva nešto više od krhkog de fakto primirja zbog kojeg je Rusija podložna terorizmu kao nikada ranije.

Čak Putinov najnoviji omiljeni projekat, dokazivanje da Rusija može da bude uspešni domaćin Olimpijade kao Peking ili London, mogao bi lako da ima kontraefekat. Potencijalno osvajanje medalja Rusije možda bi moglo da stvori trenutak nacionalnog zadovoljstva, ali samo ako Igre u Sočiju proteknu bezbedno i bez problema. Opasnost leži u tome da što one budu uspešnije, veća je verovatnoća da će Čečeni i drugi pobunjenici tražiti više meta, po većoj ceni ljudskih života.

Deo teškoća Kremlja potiče od njegovog upečatljivog manjka vizije, suštinskog neuspeha da shvati šta Rusija jeste, šta će biti ili šta može da postane. Znamo da ona više nije ekonomska sila. Niti je pandan SAD ili čak Kini u međunarodnim odnosima. Ali daleko od toga da je jasno šta Rusija želi da postane – obnovljeno carstvo, nova autokratija, „suverena“ demokratija ili možda nešto drugo. Pre sto godina avgust je obeležio početak haosa u Evropi čije katastrofalne posledice i dalje oblikuju Rusiju. Sticao se utisak da se imperijalne tenzije na Balkanu smiruju 1913, a 1914. je ipak obeležila početak Velikog rata. Nadam se da u 2014. Putinova arogancija neće povesti Rusiju sličnim putem.

Autorka je praunuka Nikite Hruščova. Predaje međunarodne poslove u Novoj školi i viša je saradnica Instituta za spoljnu politiku u Njujorku