Foto: Nađa Vukajlović/Danas.rsHiljadu ljudi krenulo je iz Kruševca, mog rodnog grada, da oslobode Niš. Ovaj „ustanak“ je za pojedine trajao dva dana, a za neke tri, četiri i pet.
Kolege iz Čačka, Užica, Kraljeva i Kragujevca Kruševljani su dočekali u sredu uveče, a već narednog jutra su im se kruševački studenti pridružili u šetnji.
Pre početka šetnje iz Kruševca studenti su se skupili u dvorištu crkve Lazarice gde je održana liturgija.
Iako je samo dva dana pre toga mitropolit kruševački David nazvao studente „srpskim ustašama“, kruševački sveštenici su izašli ispred crkve sa kandilom, ikonom i krstom kako bi dali blagoslov svim studentima koji su se uputili ka Nišu.
Građani su izneli hranu, slatkiše, vodu, sokove kako bi šetače opremili za dugu šetnju koja ih čeka, delovalo je kao da svu nadu za bolje sutra, za slobodu, ulažu u nas, decu, srednjoškolce i studente.
Već oko devet časova krenuli smo od Lazarice put Niša, na svakom koraku građani su pozdravljali šetače, prolazeći pored svake kruševačke crkve izlazili su sveštenici, ponovo sa kandilom, ikonom i krstom. Trudili su se da gotovo svaki student i srednjoškolac u koloni dobije blagoslov i iz njihove crkve.
Prilazeći reci Rasini sve se više čula pesma „Marš na Drinu“. Nju je puštao građanin koji je obučen u uniformu zauzeo vojnički stav. U tom momentu nije bilo prikladnije pesme od ove, osećaj je bio kao da pokrećemo ustanak, oslobođenje.
Kiflice, čaj, slatkiši, muzika, čekali su studente u Gaglovu, selu nadomak Kruševca. Posedali smo po terenu i krenuli da pričamo o očekivanjima daljeg putovanja, u kom su svi bili spremni da istraju.
Redari su nakon ove kraće pauze najavili „najteži“ deo puta, prelaz preko Čokotinog brda. Iako je bilo naporno penjati se nakon ravnice, vreme nas je poslužilo.
Sunce je sijalo, bez obzira što je bio kraj februara svi su hodali u majicama. Tada se najbolje videlo kolika je dužina kolone u kojoj je bilo oko 1000 ljudi, što studenata i đaka, što građana, defintivno najbrojnija šetnja do tada.
Ipak, kada smo prešli ovu, do tog trenutka, najtežu deonicu, stigli smo do divnog prizora, crkve svetog Vartolomeja. Oko nje je bila samo priroda, čist vazduh, sunce i povetarac, pravo prolećno vreme. Tada je čuveno skandiranje „Niko nije umoran“ još uvek bilo tačno bar za deo nas.
Ljudi iz kolone se, logično, mahom nisu međusobno poznavali, ali smo svi bili tu jedni za druge. Delili smo hranu, lekove protiv bolova, magnezijum, niko se nije osećao usamljeno tokom šetnje.
Najteži deo puta ustupio je nakon duže pauze u Kaoniku, putanja kroz Đunis do Deligrada, 15 pređenih kilometara bez ijedne pauze.
Kroz naseljena mesta su zaista u svakom trenutku izlazili građani i pozdravljali nas, iznosili nam posluženje koje smo mogli samo u prolazu da uzmemo, unosili su nam snagu.
Kako je pala noć vreme je postalo gore. Penjući se do Deligrada duvao je jak vetar, na putu nije bilo ulične rasvete, nije se moglo ništa čuti osim uzdaha umornih kolega.
Vetar nas je zanosio, sa njim smo se borili, jedino su se videle zastave Srbije, zastave „Nema predaje“ i pojedinih svetaca kako se vijore. Subjektivni osećaj kao da smo krenuli na front.
„Kao boj na Kosovu“, „Imam osećaj da idem preko Albanije“ moglo se čuti tokom ovog dela puta.
Kolima su ljudi dolazili iz Aleksinca do Deligrada kako bi prevelčo oko sto ljudi koji nisu mogli da nastave. Ostali su nastavili put i stigli nešto pre 11 uveče u ovaj gradić.
Građani Aleksinca su se potrudili da svima ukažu pomoć, smeštaj je bio obezbeđen u sportskoj hali i svim školama koje ovaj grad ima. Pored toga je dobar deo ljudi smestio studente i po kućama.
„Kakvi li su ovi iz Čačka kad ste vi iz Kruševca u ovakvom stanju“, upitao je jedan medicinski tehničar dok je ukazivao pomoć prvoj pristigloj grupi studenata, i zaista, kolege iz drugih gradova su bili u deset puta gorem stanju nego pešači iz Kruševca.
Uz pomoć medicinskog osoblja „vraćeni smo u život“, kako bismo nastavili put do Niša.
U velikoj brojnosti smo i dočekani i isprećeni iz Aleksinca, pa se na samom izlazu puštala pesma „Veseli se srpski rode“. Usledilo je 13 kilometara do Tešica bez pauze.
Poslednjeg dana smo već svi jedva hodali, deo na štakama, neki su se gegali, ali je volja bila nikad jača.
Na trenutke kao da smo zaboravili na umor, pa su se pojedine kolege i šalile i napravili obradu pesme „Ne želim da se plašim mraka“, odnosno, pevali su „Ne želim da se plašim Čačka“, pretpostavka je da su kolege iz Užica došle do ove ideje.
Dakle, hodalo se, pevale su se srpske pesme, studentska skandiranja, „pumpalo se“, a i „niko nije bio umoran“.
U selu Tešica se povelo i kolo na pauzi.
Put smo nastavili uz „Tamo daleko“, „Hriste bože“. U koloni su se ove pesme tiho pevale i vijorile su se zastave, kao da idemo u rat.
Prolazeći pored Gornje Toponice pojedini su zastajali da se slikaju uz tablu ovog mesta. Prošli smo i pored poznate psihijatrijske ustanove, pa je i to u koloni prouzrokovalo niz diskusija.
Što smo bili bliže Nišu bolovi su bili sve veći, ali je bila i sve jača volja da stignemo do dočeka. Šetači su išli protiv sebe, niko nije znao kako uopšte može da hoda, sve je veći bio broj ljudi koji su u Niš ušli na štakama, sve se češće čulo „Puzaću do Niša ako treba“.
Na svakom koraku od ulaza u grad su ljudi trubili, aplaudirali, plakali, pozdravljali se sa studentima, a tako je bilo i u koloni. Sve više nas je plakalo.
Najupečatljivljiji trenutak neposredno pre dočeka bio je kada je kolona stigla do crkve u kojoj je sveštenik čitao molitvu za studente. Crkvena zvona su zvonila, u tom trenutku niko nije bio ravnodušan.
„I Bog je na našoj strani“ čulo se iz kolone.
Kako smo stigli na doček zaboravili smo sve, počeli smo da se grlimo i skačemo, građani, kako deca tako i bake i deke, su na studente gledali kao na vesnik proleća. Plakali su i grlili ljude koje vide prvi put u životu, u vazduhu se osećala sloboda i ljubav.
Niš smo na neki način oslobodili, na protestu se „promajali“, kao što su prethodno oslobođeni Novi Sad i Kragujevac. Ostaje da kolege 15. marta na isti način kao i svi do sada konačno oslobode i prestonicu, a da ih u Beogradu dočekamo kao što su Novosađani, Kragujevčani i Nišlije uradile.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
