Rada Đurić: Život u Srbiji je sve jeftiniji i to me poražava

O svojoj karijeri ali i svojoj baki, problemima u srpskom društvu, o solidarnosti sa hrabrim ljudima, protestima devedesetih, pa i stanju u kulturi, pravdi i nepravdi, i mnogim drugim aktuelnim temama Rada Đurić govori za Danas TV.

Šta smatrate za najznačajnije momente u vašoj karijeri?

– Ne razmišljam preterano o značajnim trenucima, najznačajniji trenutak mi je bio kada sam počela da se bavim ovim poslom. S obzirom da to poprilično dugo traje, ima momenata na koje sam bila ponosna, ali ima i momenata, kao kod svih u životu, kada čovek razimišlja da je nešto mogao drugačije. Zajedničko svemu tome je što sam ceo svoj profesionalni vek radila smatrajući da radim u javnom interesu. To mi je najznačajniji trenutak u karijeri i nikada to ne bih promenila. Bez obzira što ume da bude poprilično teško, a posebno u društvu koje baš i ne zna šta je tačno javni interes. U suštini, ponosna sam na sve što sam u životu radila. Moja odluka da pripadam javnom servisu je ozbiljna. I kada sam počela da radim za RTS, sve dok nisam otišla odatle, verovala sam u to da će jednog dana ta televizija postati javni servis. I danas verujem u to. Radeći na kablovskoj televiziji ja i dalje verujem u javni servis i ponašam se kao da radim u javnom servisu. Nemam tu vrstu podele. Uvek sam verovala da novinarstvo pre svega služi javnom servisu. Smatram da sve što rade ljudi koji se bave ovim poslom treba da bude u interesu drugih i društva u celini. Ponosna sam i na to što sam od početka uvek dosledna.

Da li ste zbog profesionalnih standarda u nekom momentu u karijeri ispraštali?

– Ovaj posao izgleda kao zanat, a kao u svakom dobrom zanatu i među zanatlijama postoji razlika. On nosi ozbiljnu kreativnost, što se može videti kada napravite dobru televizijsku formu. Meni je to uvek pomagalo da pronađem svoj pravac. Kriterijumi za ono što radim jesu da to treba da bude tačno, jasno, glasno, mora da bude aktuelno, ali pre svega istinito i iskreno. Te karakteristike pomešane mogu da naprave ozbiljan problem, jer kada je „čitanje“ u pitanju, svako gleda svojim očima. Često se događalo da sam bila uporna da istrajem u onome što mislim da je važno i korisno za društvo u celini. Čovek u tome nije usamljen, ali kad krene u tu borbu, mora biti spreman na takve stvari. Nikada mi to nije bilo preterano teško već mi predstavlja izazov. Novinarstvo je posao koji nikad nije završen, posebno ne na ovim prostorima, gde sve što se započne, ne završi se. Mi nikada nismo zaokružili društvo kao celinu. U ovom poslu si u stalnom izazovu da pomažeš i učestvuješ, pa tako i ti rasteš, i ti postaneš malo zreliji i drugačiji. Bilo je svakakvih izazova, često i ozbiljnih sukoba, profesionalnih, ali sam ja neko ko pre svega poštuje sistem. Problem je u tome što se ovde sistem nije uspostavio, a kad se povremeno i uspostavi, on kratko traje i vrlo često se menja. Teško je biti dosledan, ali uglavnom svi mi koji smo stara generacija vidimo to svojim očima i držimo se nekih postulata koji su jasni. Možda se čini da smo neki staromodni novinari koji ne pripadaju vremenu u kome živimo, ali čovek mora da veruje u ono što radi i da ima svoje, pre svega profesionalne, principe. Nije ovo težak posao, ovde se samo zaluta kada ti nije jasno zašto si tu. Kad znaš zašto si tu, onda nema mnogo lutanja.

Iako nema veze sa novinarstvom, bio mi je veoma interesantan podatak da je vaša baka htela da se bavite muzikom, da svirate harmoniku.

– U pitanju je jedan simpatičan detalj iz mog detinjstva. Moja baka je kao i sve bake tog vremena imala svoju projekciju. U pitanju je vreme Radojke i Tineta Živkovića, ozbiljnih muzičara i virtuoza na harmonici. Tada su se poštovale neke fine vrednosti i to je bila jedna lepa narodna muzika. Oni su tada bili prilično slavni jer si u ta vremena morao da budeš ozbiljno veliki znalac da bi bio slavan i poznat. Tako da je baka mene videla u tom elementu, smatrajući da taj momenat treba da mi donese neku slavnost i prepoznatljivost.

Slavni i prepoznatljivi jeste, da li znate i harmoniku da svirate?

– Ne znam (smeh), ali ozbiljno umem da slušam.

U skladu sa nazivom emisije „Da sam ja neko“, moram da pitam šta biste Vi promenili, koje su goreće nepravde u našem društvu, i šta Vas najviše boli od problema sa kojima se običan čovek suočava?

– Mogla bih da napravim jednu čitavu listu, ali ću situaciju ipak definisati kroz jednu rečenicu koja mi se čini važna – ovde je život sve jeftiniji. Bezvredniji. To me poražava. Život u Srbiji je postao dosta jeftin. Iz godine u godinu on postaje sve beznačajniji pa mi se čini da smo i mi naučeni kroz te nedaće da i sami ne cenimo sopstveni život. Na taj način mi ne cenimo ni svoje pravo na bolji život. Ne govorimo ovde o pravdi i nepravdi, već što kao društvo nemamo i ne poštujemo, ako ih i imamo, i ne umemo da razumemo te pisane zakone. A ono što je važno i što zaboravljamo, jer nas uče da zaboravljamo, jeste to što ne poštujemo ni one nepisane zakone. Meni to, konačno, smeta. Nema više tog elementa koji treba da nas ujedini. Pa sad i ako baš imamo one koji krše zakon, i ako su baš previše bahati da ga krše svakodnevno, onda bi valjalo da bar znamo da zakon nije samo onaj pisani, već da je često i onaj nepisani.

Deluje li Vam da su se ljudi navikli na tu poražavajuću svakodnevicu koja se svodi na preživljavanje?

– Delujemo svi kao ljudi koji prolaze pored svog života, koji gledaju to sa prozora i zavide onima za koje misle da ga žive punim plućima. Mi smo se nekako tako i podelili na one koji čekaju da život prođe i na one koji život žive. Ne mislim da je potrebno mnogo da bi se ovaj jedan jedini život koji imamo živeo, potrebno je samo da budemo malo hrabriji.

A kako Vam izgleda kultura u Srbiji, ona koja oplemenjuje „duhovni“ život čoveka?

– Teško je da možemo da pričamo o kulturi bilo koje vrste kad mi u suštini nemamo osnovnu kulturu.  Nemamo gotovo ni osnovno obrazovanje, a kamoli kulturu. A sve jedno s drugim ide i mora biti međusobno povezano. I šta je kultura – što se mene tiče, to je pre svega ono o čemu smo maločas govorili – ako se ne ceni život, onda ne postoji ni kultura života. U tom slučaju teško da možemo da cenimo bilo šta ostalo. Drugo, ovde je sistematski uništavano sve. Dosta se lepog prikriva i ozbiljno radi na tome da se sve okrene naopačke, tako da je nekultura – kultura, nepravda – pravda, i sve je kod nas predstavljeno u svojoj kontri. Nemamo ništa više što je ozbiljno definisano. Naravno da neću biti ni prva ni poslednja koja će reći da nam toga i te kako nedostaje, ali stvarno mislim da nam pre svega fali kultura govora. Jer ako u javnom prostoru ne umemo kulturno da se izražavamo, teško da ćemo tražiti neke druge standarde. A to kad počne da se nameće, onda sve počinje da biva relativno.

Neprimeren je način kojim se neki ljudi obraćaju javnosti, da li Vam se čini da nam možda fale značajni, obrazovani ljudi koji su nekada bili mnogo prisutniji u javnom diskursu i ima li nizak budžet za kulturu veze sa tim?

– Mi imamo i danas značajne i genijalne, uostalom i mlade ljude, ali se njima ne daje neki veliki prostor. Nije samo problem u budžetu za kulturu, iako se slažemo svi da jeste. Mi smo se uljuljkali u nekim svojim standardima pa je malo i do nas. Malo je i do onih koji ne daju prostor tom nekom novom svetu, novim idejama. Nije ovde samo problem u novcu. On ume da bude ozbiljan, ali čini mi se da je problem i u idejama i posebno u ljudima koji se drže nekih klanova i već ustaljenih formi. Onih koji ne daju prostor svetu koji ima šta da kaže. Svetu koji u stvari živi sadašnji trenutak. To je deo našeg problema.

Čini mi se da sam Vas videla jedne subote na eko protestima. Iz kog razloga ste izašli i koliko je značajno osvestiti ekološke probleme, ne samo u Srbiji, ceo svet se suočava sa tim?

– Ja u stvari svojim profesionalnim radom pokazujem šta mislim o društvenim problemima, a moj dolazak na proteste je pre svega bila solidarnost sa hrabrim ljudima. Prisustvovala sam iz solidarnosti prema hrabrim pojedincima. Oni koji me dobro poznaju znaju da ću uvek biti tu da podržim hrabre ljude koji tačno znaju za šta se bore. Iz solidarnosti prema ljudima iz Gornjih Nedeljica, živim ljudima koje sam upoznala i koji znaju tačno šta ne daju. Volim kad znam tačno šta se ne da, a ono što se ne da, izvorno je najvažnije. Za te ljude to je njihov život. Pritom, imam dosta životnog iskustva u tim protestima, pa mi se učinilo da bi moje iskustvo možda nekome moglo da koristi.

Aludirate na proteste devedesetih?

– Da, na njih. Stekne nažalost čovek i to iskustvo, pa ume da se ponaša.

Kako to da već trideset godina protestujemo, a nikako da nam normalno krene?

– Nije da ne krene, krene pa stane. Sreća je što sam ja sabrala godinice usput, možda ta životna mudrost a možda i prosto starost, odnosno fizički umor mi je nekako sada dao i tu privilegiju da budem i malo strpljivija nego što sam bila. Iako nikad nisam verovala u „strpljen, spasen“, malo sam počela da razumem tu poslovicu.

Za kraj, kako vidite poziciju novinara u Srbiji, sa kojim se preprekama suočavaju oni koji profesionalno žele da se bave svojim poslom?

– To je teško. Za utehu novinarima, ni u ostalim profesijama nije bolje. Što bi reko naš narod, a i moja baka, koja je imala te fine narodne mudrosti, od koje sam to preuzela: „Kom opanci kom obojci.“