Republikanci idu na „triplu krunu”

S druge strane, – posle prve debate predsednika i njegovog izazivača – republikanci su ovih dana prosto dobili krila i već prave javne planove o predstojećem osvajanju „triple krune“ vezanim pobedama na izborima za šefa države i članstvo u oba kongresna doma.

Sad, posle neočekivanog ishoda denverskog sučeljavanja Obame i Romnija, ispostavilo se da su za dalje apsolutno moguće sve kombinacije. I da je, u takvoj situaciji – kad je reč o Kongresu – ipak najuputnije sačekati 6. novembar kad će izići na nacionalnu prozivku svih 435 kongresmena iz Predstavničkog doma (sa mandatom od dve godine) kao i trećina od stotinu senatora (mandat šest godina). U „donjem domu“, što se toga tiče, situacija uopšte nije neizvesna: republikanci tu sad imaju većinu od čak 50 kongresmena (241:191, uz tri nepopunjena mesta) i jedino je pitanje koliko će ta njihova prednost biti i u sledećem sazivu.

Bitka za Senat, međutim, biće dramatičnija s obzirom na sadašnji odnos snaga – demokrati 51, republikanci 47, uz dva nepopunjena mesta. Eksperti, međutim, i tu predviđajuju vrlo moguće pomeranje klatna na republikansku stranu, što bi za njih praktično značilo preuzimanje bezbedne kontrole nad svim polugama zakonodavne vlasti.

Istovremeno – a sa svim tim u vezi – postaju sve glasniji nepristrasni vašingtonski posmatrači, koji, ocenjujući učinak završenog 112. zasedanja na Kapitol hilu, potržu čak i kvalifikaciju u stilu „jedan od najneuspešnijih Kongresa u novijoj istoriji“. Njihove brojne zamerke veoma su argumentovane: usvajanje hitnh zakonskih inicijativa za reformisanje sistema oporezivanja i zdravstvene zaštite tek što se pomerilo sa početka (posle jednoipogodišnjeg preganjanja), a slično je bilo i sa nekim od ključnih pitanja budžeta.

U međuvremenu, u tekućim odbrojavanjima do tog mogućeg „novembarskog tektonskog potresa u Vašingtonu“, američki mediji bave se sve više 6. novembrom kao danom kad bi to preuzimanje vlasti od strane republikanske opozicije moglo da bude kompletirano i do skora neočekivanom smenom u Beloj kući. Koliko je za demokrate (ne)izvestan taj eventualni horor-scenario, znaće se, verovatno, nešto više posle sledećeg utorka i druge debate Obama-Romni. Trenutno, kako stvari stoje,može se reći da se n tom terenu zaista ništa više ne čini nemogućim.

I, za kraj, da se pomene da je u Obaminom štabu u Čikagu proglašeno prošle nedelje vanredno stanje posle procene – nicirane šokantnom enverskom debatom i pratećim reagovanjima javnosti – a je njihovom kandidatu u sledećoj rundi protiv Romnija potreban „maksimalni oporavak“ posle nepovoljnog utiska od 4. oktobra, pred auditorijum od 70 miliona ljudi. Plan je, za početak, da se u javnost pošto-poto vrati „Obama model 2008“, kad je prvo eleminisao Hilari Klinton u trci za predsedničku nominaciju, da bi potom – isto tako efektno i efikasno – demolirao na izborima republikanskog senatora Džona Mekejna, i ušao u istoriju kao prvi Afroamerikanac na čelu SAD.

Ali, ni to nije sve. Stižu informacije i o inicijativi upućenoj Kongresu, iz nekoliko demokratskih uporišta, za usvajanjem ustavnog amandmana kojim bi se ubuduće povećao sa dva na tri broj predsedničkih mandata šefa države. Za tako značajnu promenu tog ustavnog postulata, međutim, predviđena je veoma komplikovana i dugotrajna zakonska procedura, koja bi, eventualno, mogla da se pokrene tek krajem januara, kad počne zasedanje Predstavničkog doma i Senata u novom sastavu.

U međuvremenu, predlagači su obznanili da je njihov predlog podstaknut kombinacijom – u slučaju takve ustavne promene – da na izborima 2016. kandiduju za predsednika Bila Klintona, koji je tu dužnost uspešno obavljao u dva mandata, 1992. i 1996. Klinton se, inače (i pored nekih tadašnjih privatnih skandala u Beloj kući, koje mu nije oprostila puritanska domaća javnost; pogotovu republikanci) smatra jednim od najuspešnih američkih predsednika u novijoj istoriji. Zahvaljujući, ponajviše, ekonomskom napretku koji su SAD ostvarile tokom njegovog predsednikovanja – a pre svega bilansom od čak 18 miliona novih radnih mesta, koje je on ostavio u nasleđe Džordžu Bušu, 2001.