Prošlogodišnjim povratkom Francuske u integrisane strukture NATO, nakon 43 godine, prestao je da važi jedan od francuskih izuzetaka. To je pomoglo stvaranju okvira sve žustrije debate o tome da li efikasnije razvijati Evropsku odbranu ili izvršiti značajne reforme Severnoatlantskog saveza.

Na prvi pogled možda može da vam se učini da je Francuska izabrala NATO na uštrb desetogodišnje Evropske politike u domenu bezbednosti i odbrane (ESDP). Međutim, takvo tumačenje predstavlja previše pesimistično sagledavanje dosignuća ESDP u proteklih deset godina i zasnovano je na pogrešnom razumevanju odnosa NATO i Evropske unije.

Povaratak Francuske u NATO nikako ne predstavlja preokret za 180 stepeni koji odražava razočarenje u ESDP. To je pre rezultat petnaestogodišnjeg procesa otopljavanja odnosa sa NATO i pravog napretka postignutog u Evropskoj odbrani.

Ponovno pristupanje Francuske NATO zapravo predstavlja završnu fazu procesa u okviru kojeg je podignuta svest da francuska vojska ima sve značajniju ulogu u operacijama Alijanse. Francuska se svrstava u vojne strukture NATO koji je postepeno napuštao praksu koja je bila u korenu odluke generala Šarla de Gola da okonča stavljanje svih NATO snaga pod jednu komandu, čak i u vreme mira.

Sarkozijeva NATO politika zato više predstavlja rezultat odluka i razvoja situacije iz 90-ih godina prošlog veka nego radikalni zaokret u odnosu na politiku njegovih prethodnika. Ono što Sarkozija razlikuje od njih jeste otvoreniji prosevernoatlantski stav.

Bez obzira na polemike o odluci Sarkozija u vezi s NATO koje se u suštni vode u francuskim krugovima i često imaju podršku, može se nazreti šta bi se najviše moglo nazvati trostrukim ulogom francuskog predsednika. Prvi se tiče razvoja Evropske odbrane u skladu sa NATO, umesto u suprotnosti s njim. Okončanjem izuzimanja Francuske iz NATO otklonjena je sumnja da je cilj francuske podrške razvoju Evropske odbrane zapravo bio takmičenje sa Alijansom ili njeno slabljenje.

Bez obzira na to da li je ova sumnja bila osnovana ili ne, poruka namenjena velikom broju saveznika je jasna: napredak koji Francuska želi da ostvari kada je reč o ESDP u saglasnosti je sa njenim punopravnim članstvom u NATO. Taj pristup potvrđuje i podrška SAD naporima EU da dobije veću ulogu u domenu odbrane i bezbednosti, što je očiti stav od 2007, a potvrđen je dolaskom administracije predsednika Obame.

Drugi deo Sarkozijevog uloga tiče se reformi i unapređenja Alijanse. Punim angažmanom Francuske biće intenzivirana brzina sprovođenja reformi u NATO i Alijansa će biti prilagođenija krizama 21. veka tako što će njena teška birokratija biti umanjena. Francuska ne bi mogla da postane aktivni učesnik u ovoj debati kad ne bi bila deo Alijanse. Nakon imenovanja francuskih oficira za izvesni broj ključnih pozicija u NATO, Francuska može zajedno sa Velikom Britanijom, Holandijom i nekoliko drugih NATO saveznica da započne sprovođenje neophodnih reformi.

Poslednji i verovatno najteži deo uloga jeste „evropeizacija“ Alijanse. Francuska može da pomogne da NATO uspostavi veću ravnotežu tako što će ravnomernije rasporediti politička i vojna ovlašćenja između Evropljana i Amerikanaca. Sada kada su se stekli pravi politički uslovi u SAD, na Evropljanima je da donesu političke odluke u vezi sa budžetom i izvorima, što će im omogućiti da učvrste ulogu u NATO.

Nema garancije da će se sva tri dela ovog uloga isplatiti. Sile inercije uvek su jake, a kada je reč o izvorima, aktuelna ekonomska kriza ne ide u prilog ni ambicioznim reformama Alijanse ni ozbiljnom intenziviranju ESDP. Biće potrebno nekoliko godina da bismo mogli da odredimo da li su ove ambicije urodile plodom.

Najozbiljnija kritika na račun povratka Francuske u NATO jeste da ova zemlja na taj način ugrožava projekat Evropske odbrane ili ambicioznu viziju EU kao vodećeg strateškog igrača. Ukoliko bi to bio slučaj, Sarkozijeva odluka, bez obzira na koristi koje od nje imaju NATO ili Francuska, očito bi bila pod znakom pitanja.

To bi bila ozbiljna i osnovana primedba da se Francuska u potpunosti vratila vojnim snagama NATO pre deset ili petnaest godina kada ESDP nije postojao. Međutim, činjenica da je EU postala političko-vojni igrač 1998. znatno je promenila uloge. Za samo nekoliko godina, Unija je izgradila okvir za savladavanje civilnih i vojnih kriza, bez obzira na to što su ta sredstva još uvek nesavršena i nekompletna.

Unija je 2003, takođe, počela da se afirmiše u operacijama, budući da je izvela 23 misije ESDP, od kojih su šest bile značajne vojne operacije. Ona se angažovala na Balkanu, u Africi, Bliskom istoku, Avganistanu kao i u jugoistočnoj Aziji sa svojom mirovnom misijom Aceh, a u poslednje vreme i na Kavkazu i u Indijskom okeanu.

Ove operacije su u velikoj meri varirale u opsegu, pa je u njima učestvovalo od nekoliko desetina posmatrača, policajaca ili civilnih savetnika do nekoliko hiljada vojnika. Iako su uglavnom bile kopnene, operacija Atlanta u vodama Somalije bila je prva operacija mornarice EU. Sve su sprovedene autonomno, uzdajući se ili u aranžmane nacionalnih komandi ili u određivanje komandi zajedno sa NATO, što je poznato kao Berlin-plus.

Pod ovim okolnostima, punopravno članstvo Francuske u NATO, koje nikako neće sahraniti evropski projekat, izgleda kao ključno oruđe za njegovo unapređenje. Sarkozi je svojom odlukom stavio Francusku u poziciju da utiče na Alijansu i intenzivira brzinu sprovođenja reformi u NATO, a istovremeno da jača ESDP.

Autor je direktor Fondacije za strateško istraživanje, ekspertske grupe za politiku odbrane sa sedištem u Parizu

Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.