Sećanje na Nenada –Nešu Burgića

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Eto kako se nekad postajalo diplomatom.

   1. Zagonetna smrt? Verovatno je odmah objavljena zvanična verzija, a istraga ekspresno zaključena.

2. Svaka cast na ovo podsecanje.Burgic je bio jedan od najpametnijih ljudi,za koje sam cuo u tom vremenu.

   1. Kako to da je postao takav sjajan diplomata a da nije „rođeni“ beograđanin? Pored toliko *beograđana“ da nas zastupa čovek iz Brusa?

      1. Zaista neinteligentan i krajnje nekorektan komentar. Lokalpatriotizam kasabe i dalje caruje u nekim umovima. Beogradjana je na rukovodećim funkcijama u diplomatiji i u vrhu države bilo jako malo!

3. Covek je bio vanzemaljac, nije spavao, nije hodao po zemlji, izgleda da je bio svetac! Tekst je pisan kao da je pisac bio zaljubljen u njega sa malo vise kritika prema ljudima koji nisu a mozda ni sada ne dele iste vrednosti sa doticnim. Kakav je on mogao da bude atase za privredu u 27 godini zivota. U diplomatiju su isli samo oni sa debelom vezom ili po politickim zaslugama, a to su bile te godine ( pre Titove smrti). Kada pisac ovog teksta toliko zna o ovom coveku malo je cudno da je uzrok smrti misteriozan. Mozda ima neku teoriju zavere da nam prezentuje. Malo je ne jasno da li pisac hoce da pokaze ovok coveka kao velikog jugoslovena ili srbina?

   1. Pa kada niste čuli, zašto se javljate, da prospete malo opšte mržnje

   2. Iz perspektive misa svi su misevi

4. Nenad Burgić bio je više od navedenog. Slava mu. p.s. Zašto je njegova smrt misteriozna? Zna li ko?

   1. Jednostavno je nestao. Koliko mi je pozbato kao njegovom drugu i kolegi, nije organizovana ni njegova sahrana, mada se pričalo da se ubio jerf se zbog intriga pred raspad Jugoslavije zamerio tadašnjem saveznom sekretaru Budimiru Lončaru.

      1. Radio sam sa Nenadom u Japanu. Mislim da smo se vratili u Srbiju iste godine. Nenad je bio zaista neobična i vanserijska ličnost. Nije bio klasični diplomata. Ni po odevanju niti po ponašanju. Radio je na mestu atašea za štampu i kulturu. To je jedno od najnižih zvanja u diplomatiji. Medjutim, Nenad je više voleo da ostane ataše nego da bude sekretar. Govorio je, „zamislite kada bih svom dedi rekao da sam sekretar?! To može da bude svako piskaralo u Brusu ali, Ataše?!“ Brzo je naučio japanski družeći se sa ljudima iz svih slojeva japanskog društva ali, nikada nije zaboravljao svoj kraj i svoje običaje. Nosio je anteriju, čakšire i tkanicu oko pojasa. Oduševljavao je Japance svojom neposrednošću na koju se oni nikada neće navići. Sećam se kako su ga frapirano gledale neke studentkinje muzičke akademije kada im je svirao neke arije naše etno muzike, na listu ubranom u vrtu ambasade, na okarini ili fruli. Često je po Srbiji vodio pojedince i delegacije. Sećam se kako je oduševio neku studijsku grupu, koju je vodio po manastirima i hramovima na Kosovu i Metohiji. Na kraju im je, shodno srpskom običaju udelio paketiće sa suvom hranom. Za srećan put i da se nadje onima koji idu na dalek put. Bili su ganuti. Nenad je bio zaista neobičan čovek. Čovek koji nije robovao ničemu. Ni autoritetima, ni klišeima. Bio je svoj i to 100%. Mnogi, od starijih kolega su mu zamerali na boemskom oblačenju, držanju i ponašanju. Nije poštovao formu. Za njega je bila važna suština. Niko nije hteo da pogleda unutra, gde je počivala čitava riznica razne lepote i znanja. Posle Japana , sreo sam ga nekoliko puta u hodnicima ondašnjeg SSIP-a. Poslednji put me je frapirao svojim izgledom. Video sam ljušturu Nenada Burgića kako hoda, imrtve oči, koje su zračile prazninom. Nisam hteo da pokažem iznenadjenje niti znatiželju. Drugi su mi rekli, da je bio na psihijatrijskom lečenju. Nešto je puklo u njemu. Ne verujem da su opskurne ličnosti, čak i tipa Lončara, mogle da imaju bilo kakav uticaj na njegovo stanje. Bilo je to nešto dublje u Neši. Nešto što je njegovu ličnost rascepilo do kraja. Više ga nisam video. Kada sam bio na nekom od sledećih poslova u nekoj državi, čuo sam da je izvršio samoubistvo. Takodje sam čuo da je sahranjen u svom selu. Jedna japanska delegacija je htela da poseti njegov grob. Bilo je kišno i blatno vreme pa se odustalo. Na kraju, prilikom ošproštaja, rekli su da je sve bilo lepo i savršeno ali, da bi sve bilo i lepše i savršenije, da je Burgić san živ. Japanci će retko kada pokazati svoje emocije. Neka ovaj moj kratak osvrt bude doprinos sećanju na jednog običnog a tako neobičnog čoveka, koji je svoju misjju na ovom svet završio prerano i tragično. Ostaće da živi u sećanjima ljudi koji su imali čast da ga upoznaju. Malo bolje nego što bim to bilo u slučajnom susretu.

5. Sve čestitke na članku. Nenadova smrt je tragičan gubitak.Bio je skroman, istinoljubiv, izuzetno pametan i kreativan. Neponovljiva ličnost. Nažalost, postao je žrtva podlih intriga u tadašnjem vrhu SSIP-a

6. Bravo za tekst. Iskren da budem, stvarno ništa nisam znao o ovom čoveku dostojnom velikog poštovanja.

7. B
   Ovakvi tekstovi treba da otvaraju oči naciji. I u današnjem vremenu među nama rastu i žive obrazovani, sposobni i svestrani ljudi, ali što bi se reklo nisu na ceni. Na ceni su starlete, posebno za doplomatiju.

8. Zanima me kako je g. Burgic preminuo jer znam da su Srbi rado ubijali svoju inteligenciju kroz vekove…

   1. Pričalo se da je izvršio samoubistvo.

      1. Tadašnji srpski kadrovi u vrhu SSOP’a su devedesetih godina šurovali sa jhrvatskim i slovenačkim kadrovima koji su bili aktivno angažovani na slamanju Jufoslavije. Pošto je Nenad bio patriota, istinoljubiv ali i veoma senzitivna osoba postao je žrtva političkih intriga.

9. Izuzetan covek i jos bolji diplomata. Svima je pomagao u Tokiju. Mom kumu pronasao je cerku, japanku sa kojom je i danas u kontaktu posle razvoda sa japankom. SSIPu na dusu ako je ima, zasto su ga drzali 7 godina u B. Na tako niskom mestu. O njemu treba pisati a ne o ovim karijeristima.

10. Nesa je bio sjajan covek i kolega. Bili smo ista generacija u SSIP-u i odmah je bila vidljiva ta njegova ostroumnost i bistrina. Imao je siroka interesovanja, ne samo kada je bila rec o diplomatiji i medjunarodnim odnosima. Posto je nekoliko godina pre mene otisao u inostranstvo, pisao mi je iz Tokija da je kupio bicikl i da je to najbolji nacin da se snadje u zakrcenom saobracaju. Posle dve godine rekao je da je obisao pola Japana, a da ce tokom preostale dve godine obici i ostatak zemlje. Svaki letnji odmor provodio je u Kini. Dao mi je vazan savet, rekavsi da ako ne odes u inostranstvo i ne radis u ambasadi, nikada neces nauciti posao, govorio je, to ti je kao da ucis plivanje na suvom.
    Po povratku iz Japana, poceo je da pise knjige, a sam sam prisustvovao prezentaciji njegove knjige o Kineskoj kaligrafiji, ma sajmu knjiga, u prisustvu predstavnika Ambasade Kine i tadasnjeg SSIP-a. Obecavao je da se razvije u jednog od nasih njavecih poznavaoca Japana i Kine, bar kada je rec o diplomatskim krugovima. Nadao se da ce mu sleđeca sluzba biti u Kini, sto se nazalost nije ostvarilo zbog njegove prerane smrti. Slava mu i hvala za sve sto je ucinio.

11. Molim da objavite moj komentar koji sam sinoć, doduše kasno, pisao u znak sećanja na mog druga, prijatelja i kolegu Nenada Burgića. Neka to bude moj doprinos održavanju sećanja na ovog, tako običnog a izvanrednog čoveka, koji je tako nesrećno završio.

12. U jednoj prostoriji bivše zgrade Ambasade Srbije, koja je prodata prošle godine, ostao je uokviren jedan stih Nenadove haiko poezije,