foto Miroslav Dragojević DanasPreminuo je Abdulah Avdo Sidran. Umro je legendarni jugoslovenski književnik i filmski scenarista, pripadnik generacije mladih pisaca koje često nazivaju „68“, akademik i jedan od vodećih dramaturga s one strane Drine, prema čijem narativu su snimljeni filmovi „Sjećaš li se Doly Bell“, „Otac na službenom putu“ i „Kuduz“.
Otišao je insan, a ostale su mahane.
U bolje dunjaluke otputovao je sin Mehmeda Sidrana, golootočkog robijaša.
Bio je majstorski kandidat u šahu koji je telo čistio vodom, autorski ego suzama, a dušu humorom.
Najčešće je stvarao u Sarajevu, najradije u Zvorniku, a povremeno i privremeno se resetovao u Goraždu.
Avdo je voleo ljude, iako ih nije najbolje podnosio u poslednje vreme.
Uz poražavajuću konstataciju, koju je refrenski apostrofirao: “Na Balkanu prošlost nikad ne prolazi, nego sve jače deluje i više je prisutna, što je dalja. Onda je kalemljena stvarnost, umnogome poput tradicije mrtvih, kao noćna mora što pritiska mozgove živih.“
Preskupo i bez popravnog ispita.
Po urneku Karla Marksa iz Manifesta komunističke partije, o bauku koji je kružio Evropom: “Na Balkanu su robovi istorije.“
Sidrana je poetski zadojio Tomas Vulf. Međutim, čim bi neko pomenuo autoritete, odmahivao bi glavom i grozio se eksperata.
Znao je da na vrata Evrope jedni kucaju spolja, a drugi iznutra.
Zbog lupeža na obe strane, tražio je zavetrinu i pokušao da sačuva mrvicu dostojanstva.
Da pretekne, uprkos poniženjima u balkanskom paklu, od kojih se branio gromoglasnim vriskom.
Na nepravdu reagovao bi retorički.
“Da, bio sam magarac, znao sam tegliti i teglio sam, ali nisam trpeo bičevanje.“
Razlika je u reakciji.
Između čoveka i životinje.
Jer, sudbina naših očeva nije u našim rukama, kao što je pevao pesnik Vuk Krnjević, nego suprotno.
I prenaglašeno, kao što egzistiraju ljubav i mržnja, u zemlji tamnog vilajeta.
Ali, poeti balkanske krvi iz sarajevskog šehera, tamo i ovde, sve tišine su divne, osim grobne.
Jer, Bog je visoko, zemlja duboko, a između Bože sačuvaj.
Izvorno i istinito.
Lično i porodično iskustvo znalački je preneo u svoje filmske scenarije.
Avdovi glavni junaci podaničkog imuniteta nisu pisali, nego diktirali filmsku istoriju.
Uglavnom, muški likovi gospodstveni, sačuvane muževnosti.
Žene su dame, koje nisu izgubile na ženstvenosti.
Zakopčane do grla, opet su mamile prostodušnom privlačnošću.
Nekad, ne tako davno.
Jelo se, pilo se, prosulo se.
Nije važno ko koga ruži, ni ko je kriv.
Među, između.
Ćutim i prebiram, po sećanjima.
Sećam se onih filmskih dana, u beogradskom „Metropolu“, na tašmajdanskom obodu.
Nekad, sad već poodavno.
Avdo je slutio je da većinu vidi u redu za zloslutni otkup njegove sirove kože.
Iscurilo iz glave i duše.
Prema istoimenom romanu, o porodičnoj autobiografiji, koja je omeđena inauguracijom i karakterističnom iritacijom.
Počelo je kao avantura, a okončano u antologijskom stilu.
Tersijanski, ponekad i naopako.
U pokušaju da spasi, bar mrvicu, dostojanstvo, neretko živeo je i opstajao u poniženju.
Zato se nije ustezao da vrisne, na nepravdu.
Hrabro i otresito, odolevao je svakodnevnim atacima utopijskog impulsa.
Bez obzira što nepravda obeležava naše postojanje, Sidran je verovao da balkanska realnost može biti drugačija i bolja.
Verovatno, po svemu sudeći i neminovno.
Zagledan u albume, gledao bi slike i u toj ponesenosti otkrio je odjavne tajne jedinstvene zvezde u balkanskom sazvežđu.
U jednom od poslednjih životnih kadrova, od Večne vatre do Baš čaršije, na susretu Istoka i Zapada, priznao je: „Što sam stariji, sve više pričam sa mrtvima, a sve manje sa živima.“
Bez filmske ekipe.
Zamišljen, dijagonalno je zurio u prolaznike, kao da traži glavne glumce.
I krivce, što tonac ne ušuškuje mikrofon da se obriše zvižduk vetra.
Tražio je mozaik.
Više slojeva, slike, misli, prizor, stanje ili nešto slično, čega bi mogao da se priseti, uoči odlaska u podstanarsko ništavilo večnih lovišta.
Ode Avdo, sam, na službeno putovanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
