Škole zatvorene za roditelje

Ovo su neki od podataka iz uporednog istraživanja stavova roditelja Jugoistočne Evrope, autora Tinde Kovač Cerović, Vlaste Vizek Vidović i Stiva Pauela. To istraživanje pokazuje sličnu situaciju u svih deset država koje su učestvovale u anketi – da su roditelji jako zainteresovani za učešće u školskom životu, ali ih škole u najvećoj meri ne prepoznaju kao partnere. Istraživanje je sprovedeno u Albaniji, BiH, Bugarskoj, Hrvatskoj, Kosovu, Makedoniji, Moldaviji, Rumuniji, Srbiji i Crnoj Gori.

U školama svih zemalja Jugoistočne Evrope roditelji učestvuju u donošenju odluka kroz školske odbore, ali njihov udeo nikada nije većinski. Školski odbori u svim državama uključuju i predstavnike osnivača, a u nekim zemljama i predstavnike ministarstva prosvete (Crna Gora i Makedonija), regionalne školske administracije (BiH) ili predstavnike političkih stranaka (Hrvatska). Drugi oblik učešća je kroz savete roditelja, koji postoje u Albaniji, BiH, Bugarskoj, Hrvatskoj, Rumuniji, Srbiji i Crnoj Gori, ali je njihova uloga više savetodavna.

Mnogo je manja zastupljenost roditelja na nacionalnom ili regionalnom nivou – samo u četiri, od deset država, postoje tela u kojima su zastupljeni roditelji, a status tih tela varira. Rumunija ima nacionalnu federaciju udruženja roditelja, BiH kantonalna udruženja za saradnju roditelja i škole, na Kosovu postoji komitet roditelja koji je osnovao ministar obrazovanja, dok u Albaniji postoji nekoliko nezavisnih udruženja.

Istraživanje pokazuje da je u svim državama učešće porodice ograničeno na školski nivo, i da za razliku od većine zemalja članica EU, ona ne utiče na lokalne, regionalne ili nacionalne obrazovne politike. Komunikacija sa školom se uglavnom odvija na tradicionalan način. Većina roditelja kaže da se redovno ide na roditeljske sastanke, a polovina anketiranih nikad nije bila pozvana na individualni sastanak na kome bi se raspravljalo o obrazovanju deteta. To je posebno izraženo u Moldaviji i Srbiji, dok na Kosovu, u Bugarskoj i BiH škole češće pozivaju roditelje na individualne sastanke, a posebno Rome.

Slanje periodičnih izveštaja o napretku deteta nije univerzalna praksa u zemljama Jugoistočne Evrope. Trećina anketiranih navodi da takvu informaciju dobija dva ili tri puta godišnje, a svaki četvrti roditelj – nikad. Sem toga, skoro 70 odsto učesnika istraživanja iz svih zemalja, sem Albanije i Kosova, nikad nisu dobili pismenu informaciju o školskim pravilima, nastavnom sadržaju ili o tome kako mogu pomoći detetu u učenju. S druge strane, gotovo svi roditelji smatraju da škola treba da šalje porodici ovakve podatke.

Finansije i upravljanje školom su oblasti u kojima roditelje najmanje pitaju za mišljenje. Čak 75 odsto anketiranih kaže da ih u toku prethodne godine škola nijednom nije pitala šta misle o sadržaju časova, udžbenicima, opterećenosti učenika ili domaćim zadacima. Škole retko žele da čuju stavove porodice i o vannastavnim aktivnostima, zdravlju i bezbednosti đaka, pa čak i o nasilju i disciplini u školi, iako oni smatraju da bi imali šta da kažu o pomenutim temama. Obrazovne ustanove su najspremnije da čuju mišljenje roditelja o organizaciji školskih dešavanja, kao što su izleti, slavlja i slično.

Ne veruju u svoj uticaj

Roditelji su prilagodili stavove, očekivanja i obrasce ponašanja tradicionalnim odnosima između porodice i škole. Štaviše, na putu međusobne saradnje, roditelji kao veću prepreku vide sebe nego školu. Oni veruju da su roditelji manje od nastavnika zainteresovani za saradnju, da nemaju vremena i da ne znaju da komuniciraju. I predstavnici roditelja ne rangiraju visoko sopstveni uticaj na donošenje odluka u školi. Podaci pokazuju da predstavnici roditelja nemaju sistematsku podršku i da su često ostavljeni da se snalaze sami, tako da su najbitniji faktori njihovog uspeha lične karakteristike, kapaciteti i uključenost.