Slike Anadolije

Marko Nikolić: EZAN (4)

Izdavač: Književna omladina Srbije iz Beograda

I izdanje, 260 str. broš. povez, cena: 540 din.

O knjizi i njenom autoru, kao i o adresama knjižara gde se može knjiga kupiti, možete pročitati na sajtu izdavačke kuće Književne omladine Srbije: www.kosrbije.rs

Iskustvo me nije opametilo. Umesto da sednem u autobus i odem pravo u Gruziju, odlučio sam se za voz za Kars, grad na rubu Turske, na čiju je tvrđavu jurišao sam Puškin, znajući da malo šta čoveku može biti slađe od duge vožnje anadolskim vozom čija su spavaća kola tako čista i udobna, i hrana u vagon-restoranu tako ukusna da će čovek, leškareći na ležaju, biti toliko raspoložen da će se mahinalno dohvatiti komada hartije i uzeti da beleži misli pune hedonizma.

VAGON KAO OBDANIŠTE

Međutim, na šalteru Sirkedžija takvo maštanje u magnovenju je razbio brkati efendija rečima: ‘’Kušet fulj.’’ Čak sam morao da se zahvalim brkatom efendiji što mi je udelio poslednje sedište u ekonomskoj klasi. Sledećeg jutra, zbog zastoja u saobraćaju, na jedvite jade sam stigao da uskočim u voz, u poslednjem magnovenju, snabdevši se sa tek dve veknice hleba za put dug hiljadu sedamsto kilometara.

Prvih deset sati putovanja sam prespavao, mada često buđen ulaskom putnika i dečijim plačem. Vagon sa pedeset sedišta bez odeljaka ličio je na obdanište: dečurlija se ili tiska među roditelje, ili se trka po vagonu, ili vozi kolca po podu, ili se igra žmurke po hodniku, a ako se dobro načulje uši, može se čak čuti dete kako cmizdri u susednom vagonu. Prolaz po sredini vagona je zakrčen dečijim kolicima koje roditelj s vremena na vreme šetka s jednog na drugi kraj vagona. Torbetine, razbacane kese s hranom i dečurlija ukras su vozova u svakoj istočnoj zemlji, i pravcati su, što se kaže, azijatluk.

Anadolija lako zabavi čovekovo oko time što, poput kameleona, stalno menja svoje ruho: čas je zelena, čas okerasta, čas ružičasta, čas zagasitosmeđa, čas siva, čas bakarna, čas snežnobela, čas pitoma, čas divlja, čas gola, čas bujna.

No, prođe pet, deset, dvadeset sati, i čovek se na sve navikne: i na čalme, i na Anadoliju proređenog rastinja, i na lica tamnih očiju. Voz se posle jedanaest sati zaustavio u Ankari čije su zgrade rasute po brežuljcima i čiji minareti štrče kao rakete V2. Šoljica vrelog čaja pa nastavak dalje, ka rubu Turske.

U suton brda potamneše, i ubrzo nastupi crna i prazna noć. Nadaleko čuvena živahnost u Turaka sa dolaskom noći popusti, žamor se stiša, deca umuknu, žene prestanu da pletu, svet utone u san ili stane da pilji u tačku preda se. Ja sam blenuo u natpise imdat freni i imdat šekici…

Noć je bila teška, san neodrživ, duša bez osećanja. Nikakve tuge za Istanbulom i Evropom, nikakvog osvrtaja nazad – navikavajući se na uzastopni oproštaj, neprekidni odlazak i osamu, polako se u meni formirao čelični vagabund bez nostalgije i pripadnosti, neustrašiv, slobodan… Imdat freni, imdat šekici…

SUTON U ERZURUMU

Voz je zabrazdio u drugi dan. Ostavismo za sobom Sivas. Reljef biva sve brdovitiji, naselja su sve ređa, pomaljaju se čak snežni vrhovi. Za nama tvrdoglavo teče rečica, koja je čas boje smaragda, čas boje tirkiza, čas boje azura, i kao da želi da je premestimo iz ove pustare. Prođu i pokoji traktor i seljak koji od sunca ne može dobro da osmotri došljaka na šinama. Ljudske prilike blesnu i u trenu nestanu na prozoru…

U ovakvim dugim vožnjama konzerva tune na dnu ranca može biti spasonosna. Neka starija žena do mene dade mi voća i krastavaca, a njena ćerkica se osmeli i, zajedno sa ostalom dečurlijom, priđe mi i opkoli me kao vaspitača u vrtiću. Međutim, deca ubrzo postadoše nesnosna; na svaku tehničku spravu gledala su kao na stvar iz svemira.

– Kristijan? – reče dečačić primetivši zlatan krst oko mog vrata, pa rukom pokaza odsecanje glave.

Putniku posle izvesnog vremena postane svejedno da li će još deset ili pedeset sati provesti u vozu.

– Pe-ka-ka, – proslovi dečačić pokazavši na planine na jugu. Južno od pruge protezao se Kurdistan, tamni vilajet Turske, demografska šara u atlasu, podstanar u sopstvenoj kući.

– A jesi li ti obrezan? – upita me dečačić gestikulacijom koja me je užasnula. Obrezivanje ili sunećenje je jedan od najrasprostranjenijih običaja u islamskom svetu. Obred se obavlja u periodu od rođenja do trinaeste godine starosti i simbolizuje savez sa bogom.

Putovati vozom kroz Tursku znači izići iz njega sa više hrane nego ući u nj.

U Erzurum sam stigao pred suton. Ovaj bivši jermenski grad smešten je u kotlini. Ako se u Istanbulu i oseća ta Evropa, u Erzurumu se ona ne nazire. Stigao sam sa jednim telefonskim brojem zapisanim u beležnici. Taj broj sam dobio od jednog nepoznatog tipa preko interneta koji mi je napisao: ‘’Na ovom broju dobićeš bratstvo kod kojeg možeš da prenoćiš. Ljudi u bratstvu su veoma ljubazni, ali i… podosta pobožni.’’ Ništa nisam znao o tom pobožnom bratstvu, sem da se jedan od njih zove Muhamed Said.

Na peronu stanice poslao sam poruku tom Muhamed Saidu kombinujući turske i jednostavne engleske reči, budući da nisam znao ni da li ti pobožni ljudi uopšte govore engleski. Dok sam sa velikim uzbuđenjem stajao na peronu i čekao, razmišljao sam o promišljenosti onoga što činim – kad ugledah kako mi dva tipa prilaze na peronu…