Spor liberalizma i multikulturalizma

Iz ovog osnovnog prigovora liberalizmu da se izvesti stožerna tačka koncepcije radikalnog multikulturalizma: insistiranje na nužnoj, unutrašnjoj vezi između karaktera partikularnih kulturnih tradicija i karaktera ustavnopravnih poredaka. Stoga ovaj tip multikulturalizma nastoji da reintegriše ono što je liberalizam rastavio: partikularne kulturne tradicije i ustavno-pravne poretke. Drugim rečima, posebna kulturna tradicija predstavlja realno-istorijski temelj na kojem počiva ustavnopravni poredak: kolikogod postoji različitih kulturnih tradicija, toliko postoji i međusobno različitih ustavnopravnih poredaka. Na taj način se ustav neke zemlje pre svega stavlja u funkciju održavanja i razvoja njene kulturne tradicije. Međutim, iz stanovišta da treba uspostaviti što je moguće veće jedinstvo između ustavno-pravnih principa neke zemlje i njene kulturne tradicije proizilazi određeni broj problema koji dovode u pitanje uobičajeno shvatanje da je multikulturalizam sinonim za unutardržavni kulturni pluralizam koji kao takav uvećava stepen slobode njenih građana.

Kao prvo, ako bi ustav neke države predstavljao rezultat ozakonjenja svih glavnih tačaka njene tradicije, onda on ne bi omogućavao da se na nivou društva formira sfera tzv. negativnih sloboda, tj. sloboda od države, dakle sfera u koju država ne bi smela da se meša, te bi otuda u njoj svaki pojedinac mogao da dela u skladu sa vlastitom voljom, uz uslov da poštuje zakonska čisto formalna ograničenja koja su univerzalna jer važe za sve građane bez razlike. Jer dominantni oblik slobode u tako ustrojenoj državi bila bi pozitivno određena sloboda čiji bi sadržaj unapred bio propisan pravnim normama. Naime, sadržaj tih pravnih normi bi činili običaji i vrednosti koji su svojstveni određenoj kulturnoj tradiciji, jer bi oni bili uzdignuti na rang ustavno-pravnih principa. Primera radi, ako bi se određena religija, kao bitni sastavni deo neke kulturne tradicije, uzdigla na nivo državne religije, tj. ukoliko bi ta religija postala ono čime se, između ostalog, definiše sama suština te države, onda je nijedan član takve države ne mogao radikalno odbacivati. Tu, dakle, ne bi mogao postojati princip slobodnog individualnog izbora veroispovesti, jer bi data veroispovest, budući da se definiše kao supstancijalno javno dobro date države, prethodila sticanju građanskih i drugih individualnih prava, te bi ona zbog toga predodređivala njihov karakter. Jednostavno rečeno, u takav ustav ne bi moglo biti ugrađeno načelo odvojenosti religije od države, jer bi konkretna religija bila jedan od konstitutivnih principa same države. Pošto ista logika važi za sve druge ključne običaje i supstancijalne vrednosti odgovarajuće kulturne tradicije koja figurira kao supstancijalna osnova državnog formalno-institucionalnog sistema, onda se s pravom može reći da u takvoj zemlji, bar kad je reč o bitnim stvarima, ne bi moglo doći, s pravnog stanovišta, do odvajanja društva od države, te bi u njoj postojao nužni odnos između individualnog i državnog (kolektivnog) identiteta. Jer bi tu i individualni i državni identitet imali svoje poreklo u istoj partikularnoj kulturnoj tradiciji.

Kao drugo, ako je reč o etnički homogenoj zemlji, očito je da bi ustavno-pravni poredak koji bi bio čuvar kulturne tradicije toga etniciteta bio istovremeno i čuvar etničke homogenosti stanovništva te zemlje. Rečju, ustavnopravni poredak shvaćen na radikalno multikulturalistički način bio bi zapravo garant ne unutardržavnog kulturnog pluralizma već unutardržavnog etno-kulturnog monizma. Zbog toga, veliki broj svetskih teoretičara smatra da bi, ukoliko bi se model radikalnog multikulturalizma primenio širom Zemljine kugle, svet postao izdeljen na etnički čiste države kojima bi bio stran duh kulturnog pluralizma. Iz tog ugla posmatrano, potpuno je pogrešna interpretacija po kojoj je multikulturalizam kao takav sinonim za unutardržavni kulturni pluralizam.

S druge starne, ukoliko je reč o etnički i kulturno heterogenim zemljama, tj. o onim u kojima postoji više etnokulturnih grupacija, onda, prema radikalnim multikulturalistima, ukoliko te različite grupacije žele da žive u zajedničkoj državi, takvu državu treba posmatrati kao da je nastala tako što su one (etnokulturne grupe) kao bazične političke jedinice jedinice prenele deo svojih izvornih prava na zajedničku državu, a ne obrnuto. Pluralizam bitno različitih pravnih sistema bio bi nužno imanentan tako interpretiranoj zajedničkoj državi. Jer prema radikalnim multikulturalistima, svaka etno-kulturna grupa teži tome da se uspostavi pravni sistem koji će biti u funkciji održavanja i razvoja njene kulturne tradicije. Međutim, kada se u zajedničku državu uvede pluralizam bitno različitih pravnih sistema ili, što je isto, specijalno visoki stepen čisto etničkih autonomija, onda njen pravni identitet postaje vrlo tanak, tako da se njene ingerencije pretvaraju u manje-više protokolarne i simboličke funkcije.

Jasno je isto tako da bi etnokulturne grupe kao bazične političke jedinice u tako formiranoj zajedničkoj državi smatrale da imaju puno pravo da povrate deo svojih prenetih izvornih prava, tj. da se otcepe od zajedničke države s obrazloženjem da se ona nepravedno odnosi prema njima na bilo koji način. Nad takvom multikulturnom državom uvek visi „Damaklov mač“ njenog raspada na sastavne kulturno-etničke grupe. Stoga se s pravom za nju može reći da je ona privremeni „modus vivendi“ različitih etniciteta kao njenih sastavnih delova.

Suma sumarum: radikalni pluralizam se zalaže kolektivni multikuralizam, tj. za uspostavljanje ili etno-kulturno homogenih država ili labave unutardržavne koegzistencije različitih etno-kulturnih grupa kao bazičnih političkih jedinica. U oba ova slučaja u prvom planu su grupna prava i grupni identiteti a ne individualna prava i individualni identiteti. Za razliku od toga, liberalizam se zalaže za individualni multikulturalizam, tj. za državu u kojoj pojedinci imaju prava da biraju vlastitu kulturnu orijentaciju saobrazno svojoj volji, pri čemu se oni mogu priklanjati individualizovanim – netradicionalističkim – načinima života, ali, ukoliko to žele, i načinima života na koje su živeli njihovi preci, dakle tradicionalističkim načinima života. Tu je bitno da takve odluke može donositi samo pojedinac i niko drugi umesto njega, osim ukoliko ga sam taj pojedinac ne ovlasti za tako nešto. Jasno je da supstancijalni temelj takvom ustavno-pravnom poretku ne može biti nijedna partikularna kulturna tradicija – jer bi onda on obavezivao pojedince na određenu vrstu izbora – što ne znači da se u takvom sistemu u sferi javnosti pojedinci ne mogu zalagati za održavanje i razvoj kulturnih tradicija etniciteta iz kojih su potekli.