Srpska košarka spala na dva kluba

Posle odustajanja od učešća u ABA ligi, jer nisu imali da plate kotizaciju od 150.000 evra, zbog finansijske dubioze, Kragujevčani su odlučili da se ove sezone ne takmiče ni u domaćoj Superligi. Samim tim, Radnički je došao na rub egzistencije, a pravno gledano još se nije ugasio, jer ima ne mala potraživanja iz prethodnih godina (znatno veća novčana sredstva u odnosu na 800.000 evra koliko duguje sportskom sektoru). Podatak da su čak trojica igrača u reprezentaciji koja je osvojila srebro na Svetskom prvenstvu u Španiji bili članovi Šumadinaca (Birčević, Jović, Kalinić) jasno ilustruje značaj koji je ovaj klub imao u domaćoj košarci. Nažalost, nemarnost gradskih vlasti, čija se „ideologija“ menjala u zavisnosti od političkih vetrova koji su u datom trenutku dominirali nad nebom iznad Kragujevca, umnogome je kumovala praktičnom nestanku tima koji je do pre dve sezone slovio za ravnopravnog takmaca večitih rivala.

Razloga za propast kluba koji je preimenovanje iz vršačkog Svislajonsa u kragujevački Radnički video kao spas i buđenje jednog vrlo važnog košarkaškog centra, sigurno je mnogo. Osnovni je taj da gradska garnitura jednostavno nije mogla da vrati dug koji je prethodna politička „grupacija“ na vlasti napravila prema Radničkom i da ujedno nastavi sa finansiranjem kluba u skladu sa postignutim dogovorom iz dana kada je Radnički stasavao u respektabilan tim. Javna je tajna da su formiranju kluba kumovali političar Mlađan Dinkić, koji je godinama bio među vodećim političkim figurama u Srbiji, i Miroslav Nikolić, jedan od najboljih domaćih trenera. Popularni Muta imao je veliku volju i jasnu ideju da u Kragujevcu stvori košarkaški centar koji će davati šansu mladim igračima, potpomognuti pojačanjima iz inostranstva, ne toliko skupim, a opet dovoljno kvalitetnim da im budu valjana potpora. Dogovor je bio na snazi sve dok su gospodin Dinkić i njegova partija Udruženi regioni Srbije bili deo vladajućih koalicija kako na republičkom, tako i na nivou samog Kragujevca. Kako je slabila politička moć pomenutog ekonomskog stručnjaka, dogovor je postajao sve labaviji, a novac je stizao na kašičicu. Prošla sezona bila je očajna. Igrači su dovedeni do ruba egzistencije, mesecima nisu primali platu, klub je imao elementarne probleme da plati putovanja, obavezne kotizacije sudijama, delegatima, što je jasno nagovestilo skorašnji kraj, koji je nažalost usledio tokom leta.

– Kako je nastao, Radnički se tako i ugasio. Ispostavilo se da je funkcionisao na veštački način i to bi trebalo da bude najbolja opomena svim ostalim klubovima u zemlji. Mi moramo da formiramo domaću amatersku ligu, po uzoru na američku koledž košarku. Nismo u stanju da u ovom trenutku imamo profesionalnu ligu, jer to zahteva velika finansijska ulaganja. Trebalo bi obezbediti osnovne uslove za trening, smeštaj i hranu. Svaki klub morao bi da ima mlađe kategorije i da iz njih regrutuje igrače za prvi tim. Seniori bi imali jedan vid stipendija i onaj koji bi pokazao ekstra talent odlazio bi u najkvalitetnije srpske ekipe ili inostranstvo. Tako bismo oživeli i timove iz unutrašnjosti – ubeđen je Miško Marić, naš poznati košarkaški radnik i nekadašnja vedeta Partizana.

Košarka nije profitabilan sport, uloženi novac se retko kada naplati, a pravu formulu za uspeh teško je pronaći. Klubovi u Srbiji uglavnom zavise od volje političara, uticajnih moćnika ili privrednika, što je vrlo opasno. Ukoliko neko od njih okrene tabak, klubovi automatski dolaze u bezizlaznu situaciju. Za vrhunske timove poput Partizana i Crvene zvezde izdaci nisu mali, iznose od tri do šest miliona evra po sezoni, ali nisu ni previsoki, kada se uporede sa troškovima njihove „fudbalske braće“. Postoje i evroligaški timovi poput Budivelnika ili Neptunasa, čiji godišnji budžeti ne premašuju tri miliona evra, a opet uspevaju da pronađu svoje mesto na košarkaškom nebu i posluju stabilno.

Evroliga ima za cilj da u narednim godinama klubovi učesnici više od 60 odsto godišnjeg budžeta baziraju na sopstvenim sredstvima: marketing, ulaznice, TV prava, transferi, a da samo nekih 20 odsto bude priliv od strane javnih preduzeća, državne pomoći… To će biti pravi izazov za Partizan i Zvezdu, koji marketinški puno zaostaju za konkurencijom. Crveno-beli prošle i ove sezone prave izvesne pomake, ali će pravi efekti biti viđeni na kraju takmičarske 2014/15.

– Zbog učešća u najelitnijem evropskom takmičenju Zvezda i Partizan prenapumpavaju budžete, daju nerealne plate igračima, zbog čega upadaju u finansijsku dubiozu, jer jednostavno nisu u stanju da kasnije povrate uložen i potrošen novac. Svi naši klubovi, uključujući i najveće, moraju budžete da stvaraju na realnim osnovama, pa makar nikad ne igrali Evroligu – oštar je gospodin Marić.

Privatizaciju ne treba shvatiti zdravo za gotovo, u Evropi je retko koji vrhunski klub u većinskom vlasništvu jednog preduzeća ili pojedinca, jer i jedan Real ili Barselona u tom kontekstu nisu profitabilni. Obeštećenja koje klubovi mogu da dobiju za vrhunske igrače prilikom prodaje kreću se oko milion evra i većina timova maksimalno jedan takav transfer obavi tokom prelaznog roka. To je samo kap u moru njihovih troškova i s tim u vezi model koji bi odgovarao srpskim klubovima nije nimalo lak i jednostavan.

Mnoge ekipe u španskoj Endesa ligi, najkvalitetnijoj u Evropi, imaju velikih finansijskih problema. Par ekipa izbeglo je gašenje u poslednji čas (Estudijantes, Huventud, Kahasol), jer nisu mogli da garantuju da će ispuniti stroga pravila i obaveze prema igračima. Nijedan srpski klub nema stabilnu finansijsku konstrukciju. Partizan, Crvena zvezda, Mega Vizura i Metalac (igraće ABA ligu umesto Radničkog) jedini mogu da garantuju da se sutra neće ugasiti, ali ne mogu da tvrde da se to neće dogoditi „prekosutra“. Svi ostali klubovi ili ogromna većina njih na veštačkim su aparatima. Igrači uglavnom imaju „otvorene ugovore“, što znači da u bilo kom trenutku mogu da napuste tim, mahom imaju primanja 200 do 400 evra mesečno i to ne dobijaju redovno iz meseca u mesec i u najboljem slučaju ostaju uskraćeni za dve ili tri plate.

Država je najavila da će redukovati novčane izdatke za klubove, čitaj Partizan i Zvezdu, što će automatski značiti i smanjenje troškova i manje budžete. Budivelnik i Neptunas pokazatelj su da se i sa malim budžetima može funkcionisati. Za privatnike bi možda bili interesantniji manji klubovi poput OKK Beograda, Radničkog sa Crvenog krsta, Jagodine, Tamiša, Konstantina…. gde su troškovi znatno manji, kao i ulaganja, a prodaja nekolicine talentovanih igrača pokrila bi izdatke, a možda bi ostao i određeni višak. Situacija je krajnje delikatna i veliko je pitanje da li se može pronaći univerzalni model. Jedno je sigurno, trenutno haotično stanje nikome ne odgovara ili malo kome, a najviše stradaju igrači, pogotovo oni koji tek treba da košarkaški prohodaju.

Stranci nude pasoše

Košarkaški jake i uticajne države poput Španije, Italije, Grčke… prate razvoj situacije u našoj zemlji, sve češće odvode mlade igrače uzrasta oko 14 godina u inostranstvo nudeći im znatno bolje uslove za razvoj. U selekcijama Srbije do 18, 16 i 14 godina brojni talenti već igraju u inostranim klubovima. Zahvaljujući predanom radu ljudi iz KSS za sada nisu promenili državljanstvo, ali ukoliko se situacija ne promeni, pitanje je dana kada će neko od njih pristati da zaigra za jednu Italiju ili Španiju.

Dres Murića ili Jovića

Marketinški napredak Partizana i Zvezde mogao bi da se ogleda i u prodaji dresova. Navijači nisu u mogućnosti da kupe dres sa brojem i prezimenom omiljenog igrača, pogotovo ne onih koji su tek došli u klub. Dresova sa prezimenom Murić ili Jović, Vilijams, još uvek nema u prodaji i ukoliko uopšte i budu urađeni, teško je očekivati da će biti ponuđeni u velikom broju. To je velika greška večitih rivala jer na Zapadu vrhunski klubovi imaju pozamašan prihod od prodaje dresova sa brojem i prezimenom igrača na leđima.