Nije više vest da Ivica Dačić ne dolazi 20. avgusta na grob svog političkog oca Slobodana Miloševića, da proslavi njegov rođendan. Nije se obreo tamo već nekoliko godina. Na sajtu SPS-a Milošević se pominje samo na jednom mestu, u odeljku „istorija“, gde piše da je jedne davne godine on izabran za predsednika partije. Odavno nije vest ni da Milutin Mrkonjić dolazi na grob svog prijatelja, „kao prijatelj“, i da se zalaže „da se porodica Milošević vrati u Srbiju“.
Vest je ove nedelje, bizarna, nema šta, bila da je Dačić otišao na grob Rankoviću i zatražio njegovu rehabilitaciju. Sin liči na oca. Taj čin je bizaran jer Dačić kombinuje svoju ulogu proevropskog političara istovremeno se, zarad političkih poena, hvatajući za jednu istrošenu priču o nesrećnoj sudbini nekadašnjeg šefa jugoslovenske policije kao navodnoj svesrpskoj nesreći.
Tata je, takođe, kombinovao role mirotvorca i vođe nacije, ali po fazama. Ili ciklusima – malo golub mira, malo „kasapin“. Sin hoće sad i hoće sve. To je jedan od razloga iz kojih će njegov vakat biti kraći od očevog.
„Kamo sreće da petog oktobra nikada nije ni bilo“ – podsetila je prošle godine, povodom dvanaeste godišnjice ubistva Ivana Stambolića na Dačićeve reči iz poslednje predizborne kampanje Danica Drašković. „Zato nema ni Dačića ni Vučića ni Nikolića na grobu Ivana Stambolića, da se poklone mučeniku i pokaju, jer oni ne žele otklon od tog vremena, te politike i njenih zločina, pošto su i sami bili učesnici u kreiranju i podršci državne politike sukoba sa neistomišljenicima i sa celim demokratskim svetom…“, pisala je za Blic.
Godišnjica ubistva Stambolića je u nedelju, 25. avgusta.
Vulin je valjda bio sprečen, pa nije otišao u Požarevac. Bio je u martu, na godišnjicu „ubistva“. Pominjao je tada haški logor, nepravdu, aleju velikana u dvorištu Miloševića i slične budalaštine, ali nije, kao ranijih godina, kritikovao Dačića što ga nema kod tate, ili ga hvalio što ga nema, kao 2010, kada je to video kao dokaz da se sadašnji premijer, a bivši portparol, „bar malo stidi“.
Dačić se ne bi postideo da dođe Stamboliću na grob. Učinio bi to ako bi mu donelo glasove. Ne bi mu bio problem da objasni kako mogu u istu korpu i Stambolić i Milošević. Možda bi izbrisao i onaj poslednji trag Miloševića sa sajta. Nikoliću bi katarzičan odlazak na grob Stambolića politički ponajmanje teško pao, time bi jedna burna karijera na zalasku dobila snažniji ljudski lik. Pitanje je, međutim, shvata li predsednik da je na zalasku.
Vučićevo pojavljivanje na Topčiderskom groblju bilo bi najmanje kontroverzno i u skladu sa reformskom politikom koju je proklamovao. U trenutku kada mu je popularnost na vrhuncu, minuciozni kritički osvrti bili bi neprimećeni. Vučić bi napravio istinski proboj. Većinski prihvaćen kao lider, a ne vođa, dao bi doprinos osvešćivanju građana. Bio bi to test Vučićevog, ali i Srbijinog suočavanja sa prošlošću. To suočavanje nisu samo Srebrenica, Vukovar i Kosovo. Za Vučića bi to bio i test distance između proklamovanog i stvarnog.
Kada je Tamara Nikčević za sarajevske Dane 1999. pitala Ivana Stambolića misli li da postoji raspoloženje za povratak Srbije u Evropu dobila je ovakav odgovor: „Mislim da se to polako budi. Ne treba, međutim, očekivati ništa brzo i spektakularno. Infekcija je dugo trajala, bolest bila izuzetno teška. Lečenje ne može trajati kraće“. Prošlo je od tada četrnaest godina, okolnosti su se promenile, ali ne radikalno. Stambolićeva dijagnoza je aktuelna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
