Tepavčev Drugi svetski rat i mir

Osam dana kasnije, Mira mi je telefonom javila tužnu vest da je Mirko Tepavac ovoga puta izgubio bitku sa zdravstvenim problemima kakve je mesecima unazad uporno i strpljivo, ponekad se činilo i nehajno – dobijao. Uz obavest, dala mi je i sve one napomene o „merama zaštite“ tužnog povoda od nasilničke i bezobzirne javnosti.

Ali, vratimo se početku, otkud moja malenkost u tom trouglu sa gospođom ili drugaricom Šuvar i gospodinom/drugom Tepavcem. Reč je o slučajnosti koja to sigurno nije. Mira je urednica i siromašna vlasnica male izdavačke firme Razlog iz Zagreba, čija su specijalnost knjige nastale iz temeljitih svedočenja učesnika i ovde i tamo nasilno potisnutog Narodnooslobodilačkog rata i revolucije. (šta to beše?) Osim toga, ona godinama radi i na projektu višesatnih filmskih/televizijskih intervjue sa najistaknutijim predstavnicima i rukovodiocima Komunističke partije Jugoslavije i narodnooslobodilačke borbe, te potonjim diplomatama, profesorima, javnim i svetski poznatim ličnostima. Ima ih više od 50.

Među njima, na istaknutom mestu je svedočenje Mirka Tepavca koje je ovog leta trebalo da bude dopunjeno i završeno, ali je to više puta odlagano zbog raznih obaveza, pa i onima prema zdravlju. U međuvremenu je, a to je poslednja objavljena Tepavčeva knjiga, Razlog „posle upornog nagovaranja i ubeđivanja“ izdao njegove zapise iz 1972. godine namenjene najpre samo „porodičnom sećanju“ pod naslovom „Moj Drugi svetski rat i mir“. Ja pak imao sam krajnje privatni razlog zbog jednog Tepavčevog druga iz mladosti, da zavirim u tu knjigu kad sam za nju saznao. Krajnje lična zainteresovanost pretvorila se u skromnu i više korisnu nego plodnu saradnju ( s dobrim razlogom) zagrebačkog Razloga i siromašnog beogradskog Dobrog naslova. Kao što u takvim slučajevima obično biva, javna podrška je nađena pre svega u listu Danas, pa potom i u nekim drugim…

Iz prirode ovog malog mostograditeljskog poduhvata između zagrebačke i beogradske obale, proistekla je ova moja tačka u pomenutom trouglu. Ali pred blagim i širokim Tepavčevim duhom skromni beležnik ovih redova, mada samo „saslužitelj“, nije mogao ostati samo tehničko lice koje će mu isporučiti autorske primerke, reći neku reč o interesovanju za knjigu ili neki detalj o planiranim promocijama, ili bez blagog osećajem sramote i nelagode popiti nes-kafu koju mi je on lično pripremio.

A opet, dok beležim ove reči, na molbu mog Danasa, koji je baš ovim povodom od pomenutog trougla napravio četvorougao, stalno imam nelagodu da nekome mogu zaličiti na one brojne koji su se, nekad recimo rukavom očešali o Đinđića, a sad se javno ili memoaristički glasaju kao nokti njegovog prsta.

Zato „izveštaja“ o najviše pet susreta od aprila prošle godine neće biti, osim nekoliko zapažanja i iščitavanja poruka koje sam sigurno više u svojoj glavi „dorađivao“, nego što su bile „njime izgovorene“.

Na beogradskoj promociji pomenute knjige tokom koje je, i pre i posle zvaničnog dela, bio evidentno dobro raspoložen, a baš na to zapažanje, rekao mi je da nije dobro. I da mu mnogo smeta što“ništa ne čuje“. Začudno sam reagovao rekavši da se to uopšte ne primećuje. A on, sa malo obešenjačkim osmejkom i naglašavajući reči veli: „Glumim da čujem!“ Slično, i kad sam ga na komemoraciji povodom smrti kolege Slobodana Pavlovića podsetio na planove da se i u Novom Sadu organizuje promocija – što su posle Vojvođani i organizovali, a on se, naravno, odazvao – sa istom intonacijom se ograđivao: „Pa pogledajte me, gde sam ja ovakav sa devedeset i jednu godinu za tako dugo putovanje.“

A i na komemoraciju je došao, i u Novi Sad smo otišli. A to je već priča o osećanju dužnosti kakvo takođe čili iz naših privatnih i iz javnog života. Uostalom, čovek koji bi i uz samo polučasovni razgovor u Tepavčevom salonu ma i letimično bacio pogled na „inventar“ predmeta koji su se u tom urednom I ukusno uređenom prostoru dnevno zatekli, stekao bi suprotan utisak nego o „prisutnosti bez angažmana“ – uvek je tu bila neka otvorena knjiga, pomagala za čitanje, naravno i Danas… koji bi katkad poslužio kao povod da se razmene reči koje vode zaključku da je sagovornik takođe „ožalošćen“ što nam sve ide ovako kako nam ide.

Primetio sam da je Tepavac, opet s odbrambenom autoironijom imao i sledeći stav – vi od mene očekujete da kažem nešto što vas interesuje, a šta ćemo s onim što bih ja vama imao da kažem? Manje pristojni i odmereni ljudi to izražavaju rečima „nemojte da me gnjavite“. On je, bar u prilikama vezanim za literarno-esejistički izvanredno napisanu knjigu „Moj Drugi svetski rat i mir“ to na ljude oko sebe prenosio ovako: na promocijama bi malo govorio – zahvalio bi se izdavaču i govornicima otprilike rečima da je on nekad napisao to što je napisao, a sada smo čuli šta drugi o tome misle. I koji su za to pozvaniji od njega.

Najkarakterističnije na ovoj liniji je bilo kada sam ga obavestio da treba da odvojim delove knjige koji će ići kao feljton. Nije hteo da se uopšte meša u izbor, ali mi je natuknuo da se sad svi hvataju i da će se hvatati za onaj (kraći) deo posvećen njegovom sukobu sa Partijom (pikanterije i pomodnost, svakako!). A sam smatra da su priče iz partizana bolje i interesantnije. Potpisnik ovih redova, opet sa svoje strane, rekao je autoru da kraćani deo pod naslovom „Sedam tužnih slika“ predstavlja nešto retko viđeno u našoj memoarskoj publicistici. Nije sad bitno da li se Tepavac s ovom ocenom složio, ali se može dodati da je tih sedam, tako poređanih eseja/priča sa konkretnim junacima – svojevrsna skraćena istorija pokreta kome je on dao više od onog oveštalog „celog sebe“.

Dačić, Tepavac i Buteflika

Kad sam s proleća ove godine dogovorio da Tepavcu odnesem Razlogovo najnovije izdanje, knjigu Stipe Šuvara „Historia tragicomica“, dočekala me je gospođa Renata Ulmanski, Mirko je „bio u ambulanti, na terapiji“. A malo je bilo prošlo od njegovog susreta sa „kolegom“ Dačićem, pa sam Renatu pitao „kako je bilo“ više da opravdam svoju šalu o okretnom „mangupu Dačiću“. Odgovor je bio – „manje-više ljubazno rutinski i protokolarno“. Ali je iznela pretpostavku koju „još nije s Mirkom detaljno prokomentarisala“ o tome kako se Dačić setio da se sretne s jednim od doajena SFRJ diplomatije. Sigurno je, kaže, Abdelazis Buteflika pitao Dačića za Tepavca kad je ovaj bio u poseti Alžiru. Jer je stari političar koji je opet aktivan na čelu ove zemlje „nas veoma voleo“ nakon više svojevremenih susreta. I kao zemlju i lično. I nekoliko puta „nas u raznim prilikama pozdravljao“.